Јарило

Ово божанство пре свега налазимо у усменој предаји словенских народа. На основу бројних обредних песама и обичаја могу се увидети улога и особине овог божанства. Јарило представља младалачку бујајућу и плодоносну снагу која наступа са откључавањем врата извора, односно доласком пролећа. О томе нам говори сам корен његовог имена *јар, али и ритуали који су имали како еротску тако и вегетативну црту. Један такав обред сачуван је и код нас, на поднебљу Баната. Поред тога, у овом божанству се огледа и снажна ратничка функција.
На основу тога видимо да су у Јарилу садржане наизглед противречне особине. Тако, након пролетњих прослава његовог доласка постоје и обреди у којима се он симболично сахрањује. Ови обреди такође деле исту вегетативну и еротску црту, што се код нас најбоље одржало у обичајима везаним за лутку Германа.
Текст: Милош Костић, Душан Божић


Литература:
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Иванов В. В., Топоров В. Н. - „Исследования в области славянских древностей“, Наука, Москва, 1974
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971

Слика:
Максим Сухарев - Ярила

Придвојеност

У веровањима о души код Словена сусрећемо се са једном занимљивом појавом. Наиме сваки човек има свог двојника како у живим тако и у неживим стварима. Човеков двојник може бити звезда, камен, извор, дрво или каква животиња која дели судбину са својим људским двојником. Овде није реч о некаквом човековом заштитнику или спољном исходишту душе. Говори се о стварима које су засебне али опет трпе исте околности, те крај једног најчешће означава и крај онога са којим је повезан. Узрок саме повезаности човека са његовим двојником објашњава се истовременим настанком. Слична ствар увиђа се код једноданаца или једномесечића односно људи који су рођени у исти дан или месец као и појединац и са којима се исто тако дели судбина. Шире сагледано овакве представе говоре о повезаности човека са свиме што га окружује. Човек је повезан са својим целокупним окружењем, како са живим тако и са неживим стварима из природе са којима се налази у међусобној зависности и са којима сачињава целину.
Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душaн Божић - Веза

Срп

Оруђе које се користило при откосу жита али и као предмет за заштиту и одбрану од демона, урока и болести. Српови који су кориштени након жетве, у магијској пракси, су сматрани посебно снажнима јер се сматрало да су напуњени енергијом из жита. Ово оруђе се користило и за прорицање на тај начин што би се бацило према сунцу а потом се посматрао положај у коме је пало. Градоносни облаци су се магијски одвраћали помоћу српа или неког другог сечива ,,расецањем''. Ако су некој жени умирала деца, требало је да носи огрлицу у облику српа, коју је исковао голи ковач, како би спречила смрт будуће деце.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толсто, Ј. Ј. Левкиевска „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика: Андрей Андреев - Мара

Вук

Обзиром да је у питању звер са којом су се Словени најчешће сретали и која им је представљала сталну опасност није чудно што је задобио значајно место у веровањима словенских народа. Сведочанство страхопоштовања које је ова животиња уживала јесте да му се име није смело помињати, већ би се користили разним надимцима како он не би био призван. Из истог разлога нису му хтели наудити а када би били принуђени на то, настојали су различитим даровима умилостивити његов дух. Изражена је и његова заштитничка страна, јер се повезује са култом предака који могу бити отелотворени у њему. Тако се предмети са вучијим ликом или амајлије израђене од делова тела сматрају изразито отпорним и снажним. Деца се именују Вук и сличним изведеницама како би и она била отпорна и издржљива јер већ и само име делује заштитнички. 
Текст: Душан Божић

Литература:
 Александр В. Гура  - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Душан Божић - Зов