Ала

Народна предања Јужних Словена кажу да је ово биће одговорно за непогоде, и да чини огромну штету довлачећи олујне и градоносне облаке, тако уништавајући летину. Такође се сматрало да ала може да излуди човека и он тада постаје „алосан”.
Главни противник але био је змај, кога су људи доживљавали као заштитника свог краја, а то је такође могао бити и ветровњак (здухаћ), или змајевити јунак.
Назив „ала” је грчког порекла и значење му је „град” или „туча”. Сматра се да је ово митско биће настало стапањем легенди народа са простора Балкана, али да процес мешања никада није сасвим завршен.
Што се тиче облика але, у предањима он нигде није jеднозначно одређен. Негде се веровало да је ала невидљива и да се може чути само њено шиштање, а негде да је неман са огромним чељустима, или коњском главом. Други кажу да се појављује у облику орла, а негде да ала спушта змијолики реп до земље, док јој глава остаје у облацима и ако би неко видео њену главу изгубио би разум. У Црној Гори се веровало да ала има облика жене, а у Бугарској да има псећу главу и жуту крљушт по телу.
У неким крајевима људи су мислили да ала може бити и добра, јер би из туђег села понекад њима донела летину. У Србији се веровало да але једу Сунце и Месец и да тако настају помрачења, а да су кратери на Месецу последице алиних уједа.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, ИРО Вук Караџић, Београд, 1981
Љ. Раденковић – „Хала”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001