Поливачи

У склопу обредних радњи током пролетњег периода јавља се и поливање водом. Овај обред знан је под именом оblévačka односно оblievačka код Чеха и Словака, или као śmigus-dyngus међу Пољацима. Такође га налазимо и код дела Јужних као и Источних Словена. Рано ујутру, одлазило би се по неначету воду са извора или бунара. А затим би групе поливача ишле улицом поливајући пролазнике. Начешће би млади нежењени момци имали улогу поливача, и они би поливали неудате девојке и младе жене. Док би у наредног дана девојке узвраћале момцима. У деловима Пољске учесници би били маскирани у сламнате костиме и носили би назив dziady śmigustne, изједначавајући се са прецима. За своје дело, поливачи би били награђивани хлебом, сиром, сланином и неизоставним писаницама. Овим поступком млади би се ритуално прочишћавали али би се истовремено настојала обезбедити потребна киша и плодотворност.  Међутим овај обичај игра и друштвену улогу, јер би се при међусобном поливању момака и девојака назначавале будуће љубавне везе.
Текст: Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Teresa Smolińska - "Przemiany tradycyjnych obrzędów wiosennych w Polsce", Etnologické rozpravy XVII 1-2, 2010, str. 44-61.

Слика:
“Dyngus” - Zofia Stryjeńska,

Писанице

Општепозната је представа о јајету као стецишту животне снаге. Његово слобађање из љуске постало је симбол свеукупног препорода код многих народа. Ове одлике додатно ће се истаћи украшавањем јаја, која се тако осликана називају писанице. Тај посупак би се вршио за потребе различитих светковина током читавог пролетњег периода, када и сама природа поновно оживљава. Сходно томе, боје као и шаре на писаницама, имаће за циљ наглашавање већ поменутих особина јајета.

Писанице бојене луковицом
са шаром од биља.

У најстаријем периоду боје су добијане помоћу природних материјала из непосредног окружења. Тако се црвена, као незаобилазна боја, симбол снаге, крви и страсти добијала помоћу биљака руј и броћ или од коре шљивовог дрвета. Док се тамније, готово мрке нијансе постижу кувањем у луковици. Зелена, боја изниклог биља и обновљене природе добија се кувањем коприве и конопље, а жута, у значењу сунчеве светлости, кувањем цвета млечике и сасе. Писанице тамнијих боја попут плаве из цвета пресличице и црвеног купуса или мрке из орахове коре намењене су прецима.






Шарање писаница врши се путем неколико различитих поступака. Код већ офарбаних јаја, шаре могу бити накнадно исцртане гребањем нанесене боје. Мотиви се могу добити и причвршћивањем биљака на јаје које се затим боји, након чега се биље уклања откривајући необојену шару. Ипак најраспрострањеније је исцртавање орнамената воском. Неки од најучесталијих мотива су кукасти, односно закривљени, крст, као соларни симбол, дрво живота - које овде означава целокупну природу и птице које су и весници пролећа.

Примери истоветног орнамента из Чешке, Украјине и Србије.

Подударања како у техници осликавања, тако и у орнаментима које затичемо међу различитим словенским народима, говоре нам о старини овог поступка, и смештају нас у период прасловенске заједнице.

Писанице су дариване током пролетњих празника, или су одношене на гробље преминулима. Исто тако раширене су и различите игре попут туцања јајима, где би победник, онај чија писаница је остала у целости, добијао јаје као награду. Иста награда даривана је приликом котрљање низ косину, где је циљ најдаље откотрљати јаје. Док се прво офарбано јаје, уобичајно црвене боје, чувало у домаћинству. Оно носи име чуваркућа, чувадар или страшник и приписивана су му различита магијска својства.

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Персида Томић - „Шарана јаја“, „Народно ликовно изражавање у Србији“, САНУ, Београд, 1970, стр.105-109.
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Татьяна А. Агапкина, Ольга В. Белова - „Пасхальные яйца в обрядности и фольклоре Славян“, Славяноведание 6, 2011, стр. 25-35.

Фотографија :
Владмир Ћосић - "Великдан 2017"

Бајање

Магијско понашање које има за циљ остварење неке промене у жељеном правцу, заснивајући се на представи да болести и друге недаће изазивају нечисте силе.
Бајањем се баве појединци и то најчешће старије жене које се још називају бајалице, молибоге, видигоје, а назив врачарице, вражалице, мађионице се употребљава за оне жене које бајањем могу нанети зло. Знање бајања се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и по правилу млађа бајалица креће да баје тек када старија престане.
У појединим крајевима бајалица је падала у транс и на тај начин се њена душа борила са болешћу или је молила виле да јој помогну у излечењу болесника. За бајање су се бирала и одређена места која су симболизовала границу као што су праг, река, мост, бунар као и нечиста места, ђубриште, свињац и гробље и још многа друга места са магијским својствима, огњиште, стожер, дрво или камен.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић - ,,Бајања'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001