Међу словенским народима коса је у разним погледима, поготово магијским, била од велике важности. Прамен косе повезује магијски ритуал са особом којој је припадао, с тога, да неко не би бацио на њих чини, људи су након шишања, као и опалу косу, закопавали у земљу, стављали под камен, скривали од птица, затрпавали у мравињак, остављали на плодном дрвету или стављали унутар плота. Само шишање је зависило од старости, пола или времена шишања. Дете се шишало први пут тек након навршених годину дана, да му се не би омео ментални или развој говора.
Коса се често у народу сматрала за стециште човекове животне снаге и симбол изобиља. Постоји обичај трљања браде зарађеним новцем, да би га било колико власи на бради или трљања и косе и браде кованицом ''да би такве биле клијавост и летина''.
Распуштена коса је била одлика вештица, вила, русалки, нечистих сила. Из тог разлога непокривена коса је могла донети штету људима, летини или домаћинству. За жену која нема покривену косу говорило се да је може одвући дворишни дух, појести вук или да ће се претворити у змије након смрти.
Текст:
Селена Кривић
Литература:
Н. И. Толстой, Б. В. Усачова - „Коса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Фотографија:
Анна Сенік - Донечка
Нема коментара:
Постави коментар