Пастир

Занимање које настаје још приликом припитомљења животиња поред своје свакодневне сврхе чувања стоке понеће и бројне магијске одлике. Чувајући благо словенског народа, одвојен од људи, пастир борави на пропланцима, омеђан шумом. Из угла тадашњег житеља села, он се налази у неодређеном положају, изван заједнице бивјући и даље делом исте, као такав успева да успостави односе са оностраним бићима попут вила или лесника. У северним областима Русије сматрају да управо овај шумски дух пастиру омогућује магијске способности заштите стоке, некада се описује толико блиски однос да лесник борави на неизоставном пастирском штапу. Ако би се по повратку у заједницу крајем јесени пастир вратио са нетакнутим стадом био је поштован због свог умећа али и магијских моћи којима је одагнао вукове и друге звери. Стога не чуде бројне појаве пастира у различитим светковинама, он би палио ватру о дугодневици или долазио као полаженик на Божићно јутро а током зимског раздобља када нису са стадом пастири врше бројне имитативне магијске поступке попут везивања чворова како би им стока остајала на окупу и како би вуковима затворили чељусти. Увиђа се да ће на пастира прећи одлике митског вучјег пастира који управља над зверима тако чувајући благо људи. 

Текст:
Душан Божић

Литература:
Mirjam Mencej - "Pastirji - čarovniki", Studia Mithologica Slavica, 3, 2000, str. 115-124
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији, СКЗ”, Београд, 1994.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душан Божић - „Древни пастир”