Дажбог

О овом божанству дознајемо путем неколико источнословенских извора. Најстарији руски летопис „Повест минулих лета“ сведочи једино да је кнез Владимир и Дажбога уврстио међу божанства која су бдила над његовим двором у Кијеву. Тек у каснијем допуњењу овог летописа, под годином 1114. наилазимо на превод  „Хронографије“ византијског писца Јована Малале где се хеленски Хелиос, преводи словенским именом Дажбог, односно како у делу имеђу осталог стоји:  „Сълньце цѣсарь, сынъ Свароговъ, еже есть Дажьбогъ...“ (Сунце цар, син Сварогов који је Дажбог...).  Последњи средњовековни писани извор представља еп „Слово о Игоровом походу“ где се Руси помињу као унуци овог божанства.

Поред ових навода постоји неколико забелешки из деветнаестог и почетка двадесетог века. Тако две песме записане у Украјини спомињу Дажбога, једна као оног који покреће долазак пролећа, друга, свадбена, као бога ком се изјутра рано кнеза-младожења обраћа за повратак на прави пут. Уз то у Србији је забележено неколико приповетки које спомињу личност која се може довести у везу са овим божанством. Прича из Мачве говори о Дабогу, цару на земљи, представљајући га као супарника небеског бога ком одлазе грешне душе све док га не порази син Божји. Потом, приповетка о сребрном цару, покровитељу рудника из Кучајне који носи назив Дајбог. И на послетку 'роми Дабо као назив за ђавола у Вуковом рјечнику.

Уз писане изворе о некадашњој слави овог божанства сведочи и раширена топонимија код места као што су: Daczbogy, Daćbogi, Дајбог, Daybok. Исто тако бележе се и лична имена или презимена која указују на ово божанство попут пољског Daźbog или украјинског Дажбогович.

Сви ови извори нам предочавају значај божанства које је по свој прилици свесловенско, премда на трагове његовог чувења наилазимо код различитих народа, на широком подручју. Из више друкчијих облика у којима се само име бележи јасно увиђамо његово значење, па ће Дажьбогъ представљати „даваоца богатства“, будући да први део речи дажь- представља заповедни облик глагола дати, дај у данашњем српском, док наставак -бог овде носи своје архаично значење: богатство, имућност, срећа. Откривање улоге коју је Дажбог имао у веровањима Словена представља много већи проблем. Мишљења научника су овде у великој мери подељена, једни ће нагласити везу са Сунцем и видети у њему сунчаног бога па чак и трагове праиндоевропског „Оца Небо“ док ће други, ослањајући се претежно на савремени српски материјал, у Дажбогу видети изразито хтонично божанство и владара оностраног.

Иако коначног одређења нема, изједначавање Дажбога са Сунцем у преводу „Хронографије“ не може бити занемарено. Српски извори, записани преко 750 година касније тешко да могу бити једина основа за разумевање овог божанства. Ипак, сама чињеница да изразито хтонска бића из наших приповетки носе име истоветно поменутом божанству могу указивати да је Дажбог временом преобраћен у своју сушту супротност, те да се некадашњи светлоносни дародавац након покрштавања почиње сматрати „земаљским богом“, „прождирачем душа“ и „главним ђаволом“. Истовремено се може претпоставити да се Дажбог користи као придев којим се именују различита божанства, она која дарују богатством под којим сматрамо сру. „събожеь“ и пољ.  „zboże“ - жито, длс. „zbóžo“ - благо(стоку) као и глс. „zbože“ - срећу. Ово последње остаје очувано и у горњолужичкосрпском усклику: „Daj Bóh zbože!“.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Špiro Kulišić - "Stara slovenska religija u svjetlu novijih istraživanja posebno balkanoloških, ANUBIH, Sarajevo, 1979.
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији“, СКЗ, Београд, 1994
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Александар Лома - „Древние славянские божества у сербов“ Живая Старина, 1998, стр. 2-4.
Aleksandar Loma - "Interpretation Slavicae: some early mythologicam glosses", SMS, 1998, str. 45-53.
Roman Zaroff - "Organized pagan cult in Kievian Rus'. The invention of foreign elite or evolution of local tradition", SMS, 1999, str. 47-76.
Никос Чаусидис - „Дажбог во хрониката на Малала и неговите релации со други средновековни и фолклорни извори“, SMS, 2000, str. 23–42.
Н. И. Зубов - „Египетско-славянские Феост-Сварог, Солнце-Дажьбог, египетские пирамиды-житницы и славянский огонь-сварожич“, Язык и прошлое народа, 2012, стр. 93-104.
Н. В. Пятаева - „Индоевропейский корень *dō- и праславянский теоним Дажьбог“,  Язык и культура, 2015,  стр. 89-97.
Natalia Kołesnyk -  „Народнопісенний рефрен  „Дай, Боже“: спроба ономастичної інтерпретації“, Prace Językoznawcze, 2016, str. 83-92.
О. В. Кутарев - „Славянский Дажьбог как развитие индоевропейского бога сияющего неба“, Философия и культура , 2016, стр. 126-141.

Слика:
Максим Кулешов - Даждьбог