Дрво, најчешће храст, које се секло на бадњи дан и било потпаљивано на огњишту се називало бадњак. Ово је обред који је опстао до данашњих дана а његова сврха је обезбеђивање родне године и здравља у кући. По бадњак се ишло пре изласка сунца, домаћин би понео секиру, рукавице пуне пшенице и погачу. Пред дрветом би просуо пшеницу и на њему преломио погачу па половину оставио као жртву а другу половину појео. Храст се секао са источне стране и пазило се да падне на источну страну а морао се исећи или из првог или из трећег ударца. Први ивер је имао велики значај и чувао се током целе године. Бадњак се доносио пред врата а са њим се смело руковати само са рукавицама. Када би се уносио, домаћица би дрво и домаћина посипала житом, док би му се, када је бадњак на огњишту, приносила жртва у виду хране. Угарак и пепео изгорелог бадњака коришћени су за разне магијске и исцелитељске ритуале.
Текст: Милош Костић
Литература:
Н. И. Толстој - „Бадњак'' „Словеска митологија: Енциклопедијски речник '', Zepter Book World, Београд, 2001
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини'', Прометеј, Нови Сад, 1996
Слика:
Душан Божић - Бадњак
