Од најстаријих писаних извора до данашњих дана бројна су сведочанства о словенском гостопримству где се увек напомиње изузетна предусретљивост словенских домаћина. Овакав став према госту постојао је код свих индоевропских народа. Међутим упоредо с тиме код свих је владала лоша слика странца, као другог, далеког, непознатог и опасног. У госту се спајају два различита односа, он више није потпуни странаца али није ни део заједнице, и самим тим налази се у статусној неодређености. Стога се он истовремено сматра опасним јер може урећи али и светим јер исто тако може донети благослов. Овим он сам постаје табуизован а у њему се отелотворује предак, неко од митских бића или божанство које у људском облику силази међу људе. Управо зато се госту и придаје посебна пажња како би ваљаним угошћавањем био издејствован најбољи могући исход из сусрета са непознатим.
Текст: Душан Божић
Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Веселин Чајкановић - „Студије из српске религије и фолклора 1910-1924”, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Александар Лома - „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28
Јадранка Божић - „Остварење Јаства/Сопства и несводљивости Другог: етички бездан сусрета с Другим”, Етнолошко-антрополошке свеске, no. 15 (15), 2010, стр. 77-92
Слика:
На прагу - Душан Божић
