Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.
Текст: Александра Божиловић
Литература:
Александар Лома - „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић - „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933
Слика: Душан Божић - „Сребрни Цар“
