Вештице

У народу су сматране за изузетно опасна бића, а вештицом би се постајало по рођењу, али и добровољно. Иако углавном делују самостално, говори се и о годишњим вештичијим скуповима који се одржавају у глуво доба ноћи, на раскршћима, гумну или у крошњи ораха. Казује се да на ове састанке вештице долазе јашући на козама и коњима али и предметима попут метли или вратила. Тада би се договарале коме и како ће нашкодити, док се сматрало да су мала деца најчешће жртве. Народ се штитио помоћу различитих амајлија, ритуалних поступака попут забадања метала у врата, окретања предмета или најпростије белим луком као свеопштим заштитним средством. Слична веровања проналазимо код свих европских народа. Главно обележје које деле сви описи вештица јесте способност да њена душа напусти тело. То би постизале посредством одређене масти сачињене од разног биља или путем ритуалног плеса. Тада њено тело остаје да мирује док се душа преображава у животињски облик гаврана, муве или лептирице. Омогућујући јој да може путовати, морити људе или се сукобљавати са другим вештицама. У овој способности увиђамо сличности са ветровницима, али и са вештинама нашироко распрострањених шамана. Иако се о вештицама у народу говори као о изразито ружним и косматим старицама, оне ипак су биле обичне жене. Ове особе бавиле су се магијом, познавале су лековито биље и користиле су се различитим поступцима за падање у транс. Док су услед свог деловања у очима народа остале означене као злослутне и злураде.
Текст: Душан Божић

Литература:
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Suzana Marjanić - Vještičje psihonavigacije i astralna metla u svjetovima hrvatskih predaja kao (mogući) aspekti šamanske tehnike ekstaze (i transa), Studia ethnologica Croatica, Vol.17, No.1, 2005
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Luis Ricardo Falero - Brujas yendo al Sabbath