Светост биљака, проистекла из њихове одлике да у себи садрже бит животодавности, приметна је из односа према последњем снопу пожњевеног жита и коришћењу његовог семена како приликом првог сејања тако и у бројним другим обредима који имају за циљ обезбеђивање плодности. Тако схваћене, биљке налазимо у различитим обредним као и фолклорним текстовима. Ту се најчешће јављају житарице попут пшенице и проса, лан, конопља али и неке врсте воћа. Својим развитком оне јасно одражавају ток природе и сходно томе постају модел људског живота. У оквиру ових представа јавља се засебна целина која приповеда о животу биља од сејања до крајњих производа који од њих настају. Са нагласаком стављеним на процесе који следе након сазревања и убирања биљака односно на метафоричне муке којима том приликом подлежу. Увиђа се широка примена оваквог описа. Тако исту нит запажамо међу обредним пролетњим песмама, које најављују благодатне дане или међу магијским текстовима којима је циљ да се опасност смилује над наведеном патњом, односно да се уплаши човека који те муке наноси. Исто тако ове представе се могу наћи и ван обредних текстов, међу баснама и дечијим играма. У свима одражавајући значај биља, али и представу о животном кругу и његовој временској одређености.
Текст: Душан Божић
Литература:
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”, КСК 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55
Слика:
Душан Божић - Круг
Нема коментара:
Постави коментар