Куна

Од давнина се ова животиња повезује за имућност. Звери из породице куна, најчешће велика ласица и куна златица, представљале су богатство у усменом стваралаштву словенских народа.

Овакво веровање садржано је већ у самој етимологији речи па ће балтословенско kaunā које даје лит. kiaunė,  лет. caune, пр-сл. kuna, долазити од индоевропског придева kunak-o- са значењем "који је боје злата". Из истог корена произилазе гр. κνηκος - златкаст, енг. honey - мед али и староиндијски śоṇаḥ - црвен или гримизан.

На богатство упућује и то што ће код Словена куна постати јединица за меру вредности при трговању. Додaтну потврду видимо и из самог односа према крзну које предствља богатство. У обредним песмама проналазимо прегршт примера , када куна или предмети од куновине бивају даровани:

Prolazila je koleda prije Božića. Napadao je prašak snijega
bijeloga; a po tom prašku letjele su guske, labudovi, - koledari,
nedorasli mladci, nedorasle, prekrasne djevojčice, sočili su,
iskali Ivanov dvor. A Ivanov dvor niti je blizu, niti je daleko,
- niti je blizu, niti je daleko, na sedam stupova. Uokrug toga
dvora srebrn je plot; oko toga plota sve svilena trava; na svakom
kolcu u plotu po dragulj. U tom plotu stoje tri visoke palače,
stoje tri visoke palače na vrhu zlatne. U prvoj je visokoj palači
- svjetao mjesec, u drugoj visokoj palači - prekrasno sunašce,
u trećoj visokoj palači - guste zvjezdice. Svjetao mjesec - to je
gazda u kući, prekrasno sunašce - to je gazdarica, guste zvjezdice
- mala dječica. Samoga pak gospodina nema doma, nema
doma, nije se prigodilo: odjahao je u Moskvu sud suditi, sud
suditi, red rediti. Pošto je presudio, pošto je odredio, jaše on
doma: ženi vozi kabanicu od kunovine, kabanicu od kunovine,
kapu od kunovine, a svojim sinovima po dobra konja, svojim
kćerima po zlatni vijenac, svojim slugama po tople čizme. [1]

Овде видимо господара двора на гори, украшеног драгоценим материјалима са посебно наглашеним златоврхим кулама. То је дом домаћина Месеца који суд суди и ред реди, његове домаћице Сунца, и њихове деце звездā.  Све то уобличено причом о московском јунаку који доноси дарове укућанима. Посебно је значајно што највреднији поклон, одевни предмети од куновине, иде господарици. Исту вредност куновине видимо и у следећој украјинској песми:

U ravnom polju kruška stoji, ne šumi rano, smrečino! Pod
tom je kruškom bijeli ležaj. Na tom ležaju gospodin Tomica.
Drži konja na uzdi, drži hrta na remenu, drži pticu u desnoj
ruci. Pustio je konja u ravno polje, pustio je hrta u tamne šume,
pustio je pticu na jezero. Konj ide, stado vodi. Hrt bježi, kunu
nosi. Ptica leti, ribu nosi. Stado u polje na rasplod. Kuna će biti
miloj bunda. Riba će biti rani doručak. [2]

У слици дрвета под којим је лежај видимо приказ дрвета света. Јунак под дрветом је ловац који помоћу својих животиња приправља дарове за милу драгу. Слично се примећује и у:

Jašili smo ovamo po visokim gorama, po dubokim vododerinama,
tu su mostovi jarebikovi, kalinovi. S tih mostova jašili smo
uličicama, poprečnim uličicama. Tražili smo kunice, lisice. N ismo
našli ni kunicu ni lisicu, našli smo samo kunin trag. Za tim smo
kuninim tragom jahali, gonili od Moskve do Sibira, svoje smo
konje naganjali, junake smo ih pritisnuli. Dojahali smo do vašega
visokog šatora, do gospodskoga dvora. Je li u vašoj kući gospodin
gazda? . . . Sjahali smo sa svojih konja, ponovno smo obišli vašu
kuću, nigdje nismo nalazili kunina traga, pa smo opet doskakali
k tim vratima. Poslušaj, gospodine gazda! Došli smo k vama ne
po raž, ne po pšenicu, ne po kunicu, ne po lisicu, nego po ljepotu
djevojku. Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! [3]

Сада безуспешан лов упућује само на траг кунице. Он их међутим води ка господаревом двору где јунак објашњава да му није потребно друго богатство до саме девојке. Па се у последњој реченици Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! додатно изједначавају куна и девојка као крајња ловина. Потврда о могућности безуспешног лова, види се у примеру попут:

O javore, zelen bore,
lijepo ti t' je ukraj vode!
Iz stabra ti voda teče,
iz grana ti čele lete,
a vrhom ti biser rađa.
Lopće vodu kuničica,
čele kupi lisičica,
biser bere djevojčica.
U to doba kraljeviću
vodi hrta i sokola;
pušti hrta za kunicom,
a sokola za lisicom,
a on Marko za djevojkom.
Stoji huka niz planinu;
bježi hrtu kuničica,
a sokolu lisičica,
njemu, Marku, djevojčica. [4]

Поново се радња спушта под дрво света, куну затичемо при дну стабла. Јунак поново приказан у безуспешном лову, којим се песма окончава. Значајно је да куна, овде удвојена са помињањем лисице, бежи ловчким животињама као и сама девојка ловцу.  Овај лов на куну видимо и у наредној руској песми:

Razumno dijete (tj. mladoženja) jučer je navečer ruse kovrče
češljao, od polnoći je vranoga konja sedlao, danas rano izjašio
je u lov, - ubio je on kunicu-dabrića, dopremio je na dar tastu
za svoju mladu dragu. [5]

Сада поред јунака који је успешно завршио лов, јасно разазнајемо да је куна намењена прошњи девојке. Тек успешан ловац заслужује себи девојку, тако се изједначавају ловац и просац а самим тим и куна и девојка, будућа невеста. Што потврчују и називи невестица односно невеста за ласицу код чакаваца у околини Ријеке и Срба на Косову.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографија:
 © Andy Trowbridge

[1]Katičić, 2008, 101
[2]Katičić, 2010, 297
[3]Katičić, 2008, 281
[4]Katičić, 2010, 294
[5]Katičić, 2010, 312