Врба

Ово дрво у старим веровањима индоевропских народа имало је врло важно место. У обичајима словенских народа врба се јавља као симбол раста, развитка, здравља, умножавања итд. Зато је шибање врбовим прућем саставни део пролећних обреда.

Врбу, која често расте близу река, језера и рибњака, проналазимо у обредима зазивања кише. Тако су, на пример, додоле често од главе до пете биле украшене врбовим гранчицама и од врбе су прављени њихови венци.

Истовремено, врба je, по народним веровањима, била у непосредној вези са разноликим натприродним бићима. Словаци су веровали да на врби борави водењак, Бугари - да на њој живе виле. Белоруси и Пољаци сматрали су да ђаволи јако воле старе, шупље врбе, па отуда изрека: „Заљубио се к'о ђаво у суву врбу“.

У бајањима и народној медицини врба такође има велики значај. Веровало се да се на њу могу „венчати“, тј пренети болести, грозница и главобоља. Вршећи разноврсне обредне радње, болесници би се обраћали врби речима попут: „Не тресем с тебе росицу, него са себе грозницу“, као и „Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу“.


Текст:
Александра Божиловћ

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А. Агапкина – „Врба”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Simon Park - The Willow Glade