Придвојеност

У веровањима о души код Словена сусрећемо се са једном занимљивом појавом. Наиме сваки човек има свог двојника како у живим тако и у неживим стварима. Човеков двојник може бити звезда, камен, извор, дрво или каква животиња која дели судбину са својим људским двојником. Овде није реч о некаквом човековом заштитнику или спољном исходишту душе. Говори се о стварима које су засебне али опет трпе исте околности, те крај једног најчешће означава и крај онога са којим је повезан. Узрок саме повезаности човека са његовим двојником објашњава се истовременим настанком. Слична ствар увиђа се код једноданаца или једномесечића односно људи који су рођени у исти дан или месец као и појединац и са којима се исто тако дели судбина. Шире сагледано овакве представе говоре о повезаности човека са свиме што га окружује. Човек је повезан са својим целокупним окружењем, како са живим тако и са неживим стварима из природе са којима се налази у међусобној зависности и са којима сачињава целину.
Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душaн Божић - Веза

Срп

Оруђе које се користило при откосу жита али и као предмет за заштиту и одбрану од демона, урока и болести. Српови који су кориштени након жетве, у магијској пракси, су сматрани посебно снажнима јер се сматрало да су напуњени енергијом из жита. Ово оруђе се користило и за прорицање на тај начин што би се бацило према сунцу а потом се посматрао положај у коме је пало. Градоносни облаци су се магијски одвраћали помоћу српа или неког другог сечива ,,расецањем''. Ако су некој жени умирала деца, требало је да носи огрлицу у облику српа, коју је исковао голи ковач, како би спречила смрт будуће деце.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толсто, Ј. Ј. Левкиевска „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика: Андрей Андреев - Мара

Вук

Обзиром да је у питању звер са којом су се Словени најчешће сретали и која им је представљала сталну опасност није чудно што је задобио значајно место у веровањима словенских народа. Сведочанство страхопоштовања које је ова животиња уживала јесте да му се име није смело помињати, већ би се користили разним надимцима како он не би био призван. Из истог разлога нису му хтели наудити а када би били принуђени на то, настојали су различитим даровима умилостивити његов дух. Изражена је и његова заштитничка страна, јер се повезује са култом предака који могу бити отелотворени у њему. Тако се предмети са вучијим ликом или амајлије израђене од делова тела сматрају изразито отпорним и снажним. Деца се именују Вук и сличним изведеницама како би и она била отпорна и издржљива јер већ и само име делује заштитнички. 
Текст: Душан Божић

Литература:
 Александр В. Гура  - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Душан Божић - Зов

Небеска свадба

У народном стваралаштву словенских народа сусрећемо се са мотивом венчања небеских тела, некада међусобно а некада са људским партенером. Иако се наилази на више различитих текстова, често и међусобно контрадикторних, приликом поређења са етно-лингвистички најближим Балтима очитава се одређени образац. Месец у улози младожење жени се сунчевом кћери, касније он ће ју преварити са Даницом јер је променљивост у месечевој природи, а то ће расрдити громовника који га стреља муњама. Иако небеска, свадба ће садржати многе препознатљиве одлике од сватова до јабуке која се дарује. Управо овај чин и сам његов ритуални ток постаће узор свим земаљским свадбама Словена.
Текст: Душан Божић

"...
С друге стране мјесец проси;
ниједан је брат не даје,
најсредњи је брат даваше,
сва га браћа послушаше;
јер се мјесец промењује.
Она има својте доста:
све звијездице јетрве,
преходницу другарицу,
а даницу заовицу"
Вук Стефановић Караџић - „Српске народне пјесме“, Беч, 1866, 6p. 229

Литература:
Татьяна В. Цивьян - „Мотив наказания месяца в сюжете Небесной свадьбы“, Балто-славянские исследования 1986, Москва, Наука, 1988, стр. 69—72.
Зоја Карановић - „Небеска невеста у песничкој традицији Јужних Словена“, Зборник Матице српске за славистику, 1997, бр. 53, стр. 39-49
Radoslav Katičić - ”Zeleni lug”, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Миф о небесной свадьбе“

Немушти језик

Називан још и немучки, немучни, нијеми, безмитни језик је језик којим говоре биљке и животиње.
Овом способношћу човек може овладати само у посебним приликама а начини на коју је добија могу бити различити. Немушти језик човеку може поклонити змија, а ретко нека друга митолошка бића, ако јој се учини добро дело. Још један од начина добијања ове моћи је да се ухвати бела змија, скува се и поједе њено месо али се исто тако може добити и помоћу семена папрати које се јавља само једном у години. По веровању човек који на дар добије немушти језик не сме никоме рећи за то јер ће истог трена умрети.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић, „Немушти језик“ ,„Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Максим Сухарев Зимняя сказка про животных

Воденица

Грађевина за млевење жита којој народ такође приписује мноштво митолошких конотација. У воденицaма, посебно забаченим и урушеним, верује се да бораве многа бића попут русалки, водењака, вампира и др. Воденичар се у народу сматра човеком који познаје нечисту силу и који поседује моћи прорицања и верује се, да се не може удавити.Да би сачувао воденицу он приноси жртве како би одобровољио бића која је настањују. Делови воденице (точак, жрвањ, кош и др.) због своје симболике се користе у различитим обредима а вода која долази у додир са воденицом се сматра магичном.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
И. А. Седакова ,,Воденица'' „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Rafal Kulik - Water mill wheel design art drawing

Виле

Већ најстарији писани извори говоре нам о поштовању ових створења од стране Словена. Веровање у слична бића бележно је под различитим именима а најразвијеније је на словенском југу. У основи, виле су духови природе, оне настањују различите пределе према којима добијају имена загоркиње, облакиње, водаркиње и томе слично. Описују се као предивне девојке дуге косе, одевене у беле хаљетке, понекад могу имати и одређене животињске делове, козије ноге или крила лабудова. Виле према људима могу бити и добре и зле у зависности од тога да ли им је указано поштовање. Тако се говори да су помагале бројне јунаке и даривале им снагу. Најчешће би се састајале на изворима, пропланцима или крај вода где би плесале, а ко би их прекинуо у томе, намерно или случајно, бивао би кажњен.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981

Слика:
Душан Божић - „Вила“