Месец

Поред тога што ово Земљи најближе небеско тело и њен природни сателит има улогу при мерењу времена, Месец има и значајно место у веровањима Словена. За Месец и његове мене везана су бројна предања и магијске радње, па тако све послове треба започињати са младином, да би напредовали и расли као и сам Месец, и тако до уштапа, након чега следи опадање када послове треба свршавати. Месечеве мене објашњавају се веровањем да он истовремено осветљава и загробни свет, и као такав представља хтонично, уз то може носити назив „рогати“ а негде га називају и „дедом“, овде се могу назрети повезаности са Велесом. Приликом небеске свадбе Месец често има улогу младожење, где на послетку бива кажњен због своје променљивости. Овакав мит има велике сличности са Балтичком предајом.
Текст: Душан Божић

Лиитература:
Ненад Ђ. Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Научна књига, Београд, 1951
Татьяна В. Цивьян - „Мотив наказания месяца в сюжете небесной свадьбы“, Балто-слaвянские исследования 1987, Наука, Москва, 1988
Иваничка Георгиева - „Българска народна митология“, Наука и изкуство, София, 1993
Светлана М. Толстая - Месец, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика: Максим Сухарев - "Месяц"

Ириј

Под овим изразом, који се највше користи међу Источним Словенима, подразумева се вечно топла и вечно зелена земља. То је земља иза мора, онострано пребивалиште мртвих којим столује Велес и место на које у позну јесен одлазе птице и змије. У пролеће врата овог света се откључавају да би се животиње вратиле назад, уз то доневши са собом и благородну росу и топлоту која ће подстаћи обнављање природе.
Текст: Душан Божић

Литература:
Володимир Гнатюк - „Нарис української міфологї”, Iнститут народознавства НАНУ, Львів, 2000
Radoslav Katičić - "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика: Максим Сухарев „Жаворонок”

„Владимиров пантеон''

Након што је извојевао победе у династијском рату, Владимир, најмлађи син Свјатослава првог постаје кнез Кијевске Русије. Доласком на престо, пред својим двором на Кијевској гори над Дњепром поставио је кумире руских богова - Перуна, Хрса, Дажбога, Стрибога, Сeмаргла и Мокош. За већину горе наведених божанстава можемо утврдити словенскo порекло за разлику од Хрса и Семаргла који су вероватно страни или само руски богови. Године 988. кнез Владимир прихвата хришћанство и руши све кумире које је пре само 8 година поставио.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ненад Косовић (превод са руског) - „Повијест минулих љета или Несторов љетопис'', ИКП ,, Никола Пашић'', Београд 2003
Radoslav Katičić - „Gazdarica na vratima'', Ibis grafika, Zagreb 2011.
Александар Лома - „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2005, вол. 53, бр. 1-3, стр. 9-28

Слика:
Николай Рерих - „Идолы”

Змија чуваркућа

Предања о овој змији јављају се широм словенског света, веома су жива код Словенима најближих Балта, а исто тако и међу другим индоевропским народима. Као њено боравиште јављају сe огњиште и праг, оба места од велике важност за Словене, и управо једна од основа њене повезаности са прецима. Кад се говори о чуваркући можемо имати слику стварне змије настањене у кући, најчешће смука или белоушке која дакако има и своју практичну улогу, јер штити кућу од мишева и других штеточина. Али то може бити и чудновата бела змија, митски родоначелник заједнице. У оба случаја она је ту да штити дом и укућане, а њено присуство доноси срећу и богате уроде. Сходно томе изразито лошим поступком сматра се протеривање или убијање ове змије.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Софија Н. Костић - „Култ змије код Срба“, Кадињача, Ужице, 1998
Љубинко Раденковић - „Кућна змија у веровању и предању словенских народа“, „Гује и јакрепи“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2012

Слика:
Душан Божић - „Чуваркућа“

Ветровници

По раширеном веровању ово су људи који су бранили свој крај од непогода тако што би у сну напуштали тело и борили се са силама које су их стварале. Када би се опасност приближила, особе са овим способностима повлачиле би се на сигурно и упадале у сан, тада њихова душа напушта тело, често преузимајући обличје различитих животиња и они ступају у борбу, а све повреде које би задобили биле би пренете и у јави. Сличне моћи могле су имати и вештице, а способност напушања тела како би се борили са злим силама и тако заштитили своју заједницу заједничка је веза са шаманима широм света. Забелешке о овим људима најраспрострањеније су међу Јужним Словеним где се и данас могу сусрести, мада се иста предаја јавља широм словенског света. Неки од назива за особе са овим способностима су здухаћ, вједогоња, змајевити човек, krsnik, chmurnik, obłocznik, облакопрогонник, хмарник, градівник, итд.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Радоман Кордић - „Здухач - психоанализа текста“, Научна књига, Београд, 1990
Елена Левкиевская - „Облакопрогонники - откуда на Карпатах град берется“, Родина бр.1/2, стр. 196-199, 2001
Љубинко Раденковић - „Облачари“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Luka Šešo - "O krsniku: od tradicijske pojave u predajama do stvarnog iscjelitelja", Studia ethnologica Croatica, vol 14/15, str 23-53, Zagreb, 2002/2003.

Слика:
Bogumił Znicz - "Zduch (Stuhacz)"

Жртве

Како би обезбедили родну годину, здравље, срећу и заштиту од нечистих сила људи су приносили жртве. Разликовале су се од повода којим су приношене, ради кога су приношене и у зависноти од онога ко их приноси. Жртве се могу поделити на бескрвне (плодови, мед, медовина, дрво, откос) и крвне (животиње). Посебно место заузимају жртвени колачи који су се месили за скоро сваку светковину. За неке празнике се месе колачи који се украшавају животињама и плодовима направљеним од теста, вероватно као замена за праве жртве.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Сима Тројановић, "Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића", Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Максим Сухарев - "Старцы Старые"

Купала

Прослава летњег сунцостаја односно дугодневице међу словенским народима испуњена је бројним обредима. За овај дан говори се да је толико важан да сунце на небу три пута застане. Већ изјутра пре свитања започиња се брањем биља које има посебне магијске особине, те се користи за гатања и врачања која су честа у овом дану. Такође верује се да ту ноћ цвета папрат чији цвет открива благо или дарује моћ немуштог језка. Битно је и обредно купање у реци како би се прочистили и заштитили, уз то девојке реком пуштају цветне венчиће као део љубавне магије. Увече при заласку сунца, пале се коре од дрвета - лиле како би се отерале нечисте силе али и велике ватре - кресови, око којих се људи веселе, играју кола и који се прескачу зарад прочишћења. Ово је свечаност у којој се спајају вода и ватра, дан и ноћ, мушки и женски принцип а небеска свадба пренета је на земаљску раван. Слични обичаји могу се пронаћи код мноштва индоевропских народа, и након христијанизације углавном бивају везани за дан рођења светог Јована. Као божанство, Купало се помиње тек од 17. века, када долази до грешке у тумачењу светковине.
Текст: Душан Божић

Литература:
James George Frazer, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић, „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Вера Соколова, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов”, Наука, Москва, 1979
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Купальская Ночь”