Петао

Ова свакако уобичајна домаћа живина има и своју митолошку улогу. Бројна предања везана су за петла, а пре свега петла црне боје. Тако он може имати моћ предсказивања времена, смрти или какве непогоде ако ли се огласи ван редовног времена. Приликом уобичајног оглашавања он најављује зору и тиме тера вампире и друга бића која делују по ноћи. Петао је и једна од основних животињских жртви. Па се приликом зидања куће, обарања сеновитог дрвета, приликом свршетка жетве или о Божићу углавном жртвује петао, јер се верује да има утицаја на плодност али и да штити од злих утицаја.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић, „Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића”, Просвета, Београд, 1983

Слика:
„Хороз” - Душан Божић

Гатање

Овим чином су се прорицали догађаји који ће се десити у будућности (рат, суша, болести...) али исто тако и догађаји који су се већ десили (крађе, убиства...). Гатањем су се бавили људи који су били обдарени видовитошћу, у даљој прошлости то су били жреци а касније и гатари из народа и вештице. Постоји много различитих техника гатања као што су гатање помоћу воде, пасуља, костију, ораха, гашењем угљева, топљењем олова... Један од данских хроничара је записао чин прорицања у граду Аркони уз помоћ Световитовог коња који шета око пободених копаља на основу чега би жрец одређивао да ли треба ићи у поход или не. Мокош је још једно божанство које се везује за прорицање јер испреда нити судбине крај свог извора у подножју дрвета света.
Текст: Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство”, Esotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Rastko Kostić - „Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma” - KD Atos, Beograd 2009

Слика:
Мария Крылова - „Святовит”

Вукодлак

Овај свесловенски и општепознати термин временом је мењао своје значење и односио се на више различитих појава. Према најстаријим тумачењима вукодлак није ништа друго до животињске форме вампира који се отелотворује у виду вука. Па је тако сваки вампир уједно и вукодлак. Други традиционални начин за постајање вукодлаком јесте каква клетва или бачена чин којом вештица или какав други чаробњак преображава жртву која у вучијем облику задржава људски ум. Модерне представе о мешанцу човека и вука чије се стање као зараза преноси угризом последице су модерних покушаја рационализације мита и утицаја накнадних буквалних тумачења некадашњих представа о вукодлаку.
Текст: Душан Божић

Литература:
Елена Е. Левкиевская - „Вукодлак“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Веселин Чајкановић - „Стара српска религија и митологија“, Просвета, Ниш, 2003
Соња Жакула - „Шта је данас вукодлак? Семиолошка анализа текстова о 'тамнавском вукодлаку'“, Етноантрополошки проблеми, Београд, вол. 7, бр. 4, стр. 1017-1032, 2012

Слика:
Ивица Стевановић - „Вукодлак“

Мокош

О особинама и функцији ове богиње највише сазнајемо из источнословенског фолклора и језика, мада њене трагове, највише у виду топонима, проналазимо ширем словенског света. Већ из самог имена божанства увиђамо везу са влагом али и предењем. Стога, њено место јесте у подножју дрвета света, на влажном, крај извора поред ког она мочи кудељу и преде нити судбине. Из овог приказа она може бити утројена у облику суђаја. Поред тога, њено друго место је у крошњи дрвета света где столује заједно са Перуном, па тако и петак, дан посвећен њој, стоји уз громовников. Када је доле, на извору, богиња Мокош златним кључем откључава и закључава врата која се налазе између корена и остатка стабла, чиме уређује плодност године. Она је Велика Богиња, Мајка Влажна Земља.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
В.В. Иванов ,В. Н. Топоров - „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“ , Балто-славянские исследования 1982. Москва, 1983, стр. 175—197.
Radoslav Katičić ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Ярина Вовк – ”Макошь”

Дожињалица

Такође и дожињанција, дужионица, дужијанца, дожинки, дажынкі, dożynki, јесте општесловенски назив за обред свршетка жетве који се одвија између краја јула и средине септембра у зависности од краја. Приликом тога дана врши се последња жетва, плету се венци од жита којима се ките жетеоци а посебно се украшава највреднији жеталачки пар. Од последњег снопа жита у откосу прави се посебан венац или би се сплела „божја брада”, о којој је већ било речи. Они би остајали у кући а њихово семе би се користило приликом прве сетве наредне године, тиме се успостављала веза између старог и новог жита и вегетацијски ток се држи непрекинутим. Такође, спрема се хлеб од новог брашна и исказује се захвала на приносу и уроду који је остварен те године, уз припремање велике гозбе. Након тога омладина остаје да се весели уз игру и песму.
Текст: Душан Божић

Литература:
Čeněk Zíbrt - "Obžinky", Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Ольга А. Терновская - „Славянксий дожинальный обряд - Терминология и структура”, Автореф. канд. дисс, Наука, Москва, 1977
Бранко Ћупурдија - „Пут ка целовитости дужијанце”, Гласник Етнографског института САНУ, vol. 58, бр. 2, стр. 163-172, 2010

Слика:
J. Racek - "Průvod obžinkový na Táborsku v polovici XIX stol."

Проклетија

Ово је обичај проклињања одређене особе која је учинила неко рђаво дело а за то није одговарала. Проклетија се одржава недељом или за време празника. Оштећени човек позове људе из села на место где се догодила штета, код записа или на раскрсницу. На том месту се пободе колац и окупљени људи на њега бацају камење и проклињу кривца призивајући свеце, како би се он открио и казнио. Проклетија је табуисано место и не растура се након завршеног обреда већ остаје на том месту. Људи из других села који би пролазили поред проклетије такође би узимали и бацали камење на њу и проклињали кривца.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић - „Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића”, Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Душан Божић - „Проклета гомила”

Коло

Све велике светковине и весеља прати и игра. Иако облик уметности и забаве плес има дубоку повезаност са ритуалом, и представља основни човеков изражај где он испољава осећања путем свог тела. Оваква ритална особеност посебно се односи на кружне групне плесове, где се у ритмичном покрету заједница зближава и повезује а такво је и словенско коло. То је дакле народна игра где учесници држећи се један за другога чине полуотворени или чешће затворени круг. Оно тада има и магијску функцију јер се кругом штити од спољних утицаја. Но, коло не мора бити везано за весеље, постоји и коло које се игра у част покојника, оно се насупрот уобичајним врстама креће у смеру супротном од казаљке, без пратње инструмената и без изговорене речи. Такође познато је и врзино коло, њега изводе вештице, виле или друга бића, а ако би се човек нашао у њему падао би у транс или умирао од изнемоглости.
Текст: Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство”, Esotheria, Београд, 2007
Maria-Gabriele Wosien - "Sacred dance - encounter with the Gods", Thames and Hudson Inc. New York, 1992
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Николай Рерих - „Весна священная”