Чума

Овако се код Јужних Словена именовала тешка заразна болест - куга. Међутим сам назив ретко је кориштен, како се иста не би призвала, већ се у замену користило надимцима попут „тета“ или „кума“ како би се болест одобровољила. Исти поступак увиђа се и код других тешких болести, па се и сам назив чума као и бројна друга веровања преносе и на њих. Она је била оличена у облику старице али је исто тако могла имати и различите животињске облике, међу Србима најчешће се јавља као црна мачка. За чуму важи веровање да живи у својој заједници на крају света одакле долази са списком људи које треба погубити. Најпогодније жртве били би они који живе у запуштеним домаћинствима. Стога су људи настојали да јој угоде чишћењем кућа али и остављањем жртве за чуму. Као најучинковитија заштита описиван је магијски круг око села ралом и сачињавала би се посебна „чумина кошуља“ која би била саткана током једне ноћи.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Љубинко Раденковић - „Чума, куга“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Слика:
Велика Чума - Драган Бибин

Вериге

Висећи изнад огњишта, у самом центру куће, овај предмет се сматрао моћним заштитником од нечистих сила. У јужнословенским крајевима, вериге би се користиле и као заштита од временских непогода. Тако би се износиле у двориште када би почео да пада град. На Божић се пре ручка узимају вериге у руке и са њима прескаче ватра, исто тако, обичај је да се вериге загризу како би зуби током целе године били чврсти као гвожђе. Овај магијски предмет је кориштен и за лечење, на начин да се на њега пренесе болест са болесника. Уколико на веригама не виси котао, оне би се качиле о клин како се не би љуљале и тиме изазвале земљотрес или морску буру. Такође, чуване су од додира странца јер се верује да онај ко трном дотакне вериге изазваће неслогу у кући.
Текст: Милош Костић

Литература:
А. А. Плотникова - „Вериге“, „Словенска митологија енциклопедијски речник “ , Zepter book world, Београд, 2001.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Вериге - Душан Божић

Петак

Оно што је пре свега приметно овога дана у недељи јесте забрана „женских“ послова као што су ткање, везење, шивење али и идење на воду ради прања рубља или купања. Такође, сам дан постао је оличен у обличју женског лика званог Петка на југу односно Пятница међу Источним Словенима. Управо овај лик кажњавао би оне који врше наведене послове петком. Како би је одобровољили и исказали јој поштовање приносили би јој се дарови покрај речних извора, то су биле различите тканине, кудеља или испредена вуна, а сам обичај носи назив мокрида. Из ове повезаности са водом, и изворима као местима поштовања али и повезаности са предењем у овом лику можемо са великом сигурношћу видети богињу Мокош. То додатно поткрепљује и чињеница да петак код других индоевропских народа такође носи име женског божанства Фреје, Венере односно Афродите.
Текст: Душан Божић

Литература:
Светлана. М. Толстая - „Петак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“,
Zepter book world, Београд, 2001
Radoslav Katičić - ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Понедельник, Среда и Пятница - Максим Сухарев

Медвед

Према овој животињи Словени су гајили изузетно поштовање. Често је представљан као људски двојник, о чему нам говоре и митови о његовом постању,  где првобитно човек бива преображен у медведа након одређеног поступка којим је одступио од правила. За ову звер важи мишљење да је изузетно мудра и богата, а спомиње се и као као шумски владар, често изједначен са лесником. О медведу се говори и као о великом љубавнику,  па је он сам симбол плодности, а из митских односа са женама рађали би се људи изузетне снаге. О његовој плодоносној улози говоре и амајлије справљене од медвеђег тела. Тако се шапа вешала о кров куће где је поред заштитничке имала и улогу да обезбеди имућност, а именовала се као „сточији бог“. Управо ове  одлике доводе медведа у везу са богом Велесом.
Текст: Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Александр В. Гура  - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Медведь - Виктор Бритвин

Босиљак

Ова биљка својим мистичним моћима игра важну улогу у ритуално-магијској пракси везаном за рођење, брак и смрт. Кићење босиљком, где је играо улогу заштитног средства, се вршило у многим обредима током читаве године, а њиме су се китила новорођенчад, људи, животиње, обредни хлебови итд. Поред заштитничке функције, босиљак се користи и за врачање али и повећање плодности. Тако се приликом орања заките јарам и волови, током сетве се ставља у семе а по завршетку жетве босиљком се кити божја брада. Магијско чишћење се вршило тако што би се испијала вода у којој је ова биљка била потопљена или би се у њој купало.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
В.В. Усачова, „Босиљак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања“, Просвета, Београд, 1994

Слика
Босиљак - Душан Божић

Чвор

Везивање као и одвезивање чвора један је од основних делова магијских обреда. На принципима имитативне магије поступком свезивања чвора закључава се одређена радња, и овладава се жељеним ефектом, сходно томе његовим развезивањем утицај би се поништавао. Везивање је завршни корак у прављењу заштитних талисмана који може бити сложена амајлија са неколико састојака или напросто црвени конац везан око руке. Исти поступак бива кориштен како у добре тако и у лоше сврхе. Везивањем чвора може се привезати срећа, заштита али и болест или невоља, такође може се деловати како на самога себе тако и на другу особу. Као одбрамбена мера против злонамерног дејства чвора користи се, логично, поступак развезивања, да би се урок, или бачена чин, одвезали, отпустили и отишли од оног на кога су бачени. Саставни је део љубавне магије, у којој се користи како би се жељена особа привезала. Његова моћ може се умножити у виду мреже која је сачињена од мноштва чворова, овакав предмет има изузетну заштитничку функцију и спаја у себи свезаност чвора са његовом бројношћу у смислу неизброивости.
Текст: Душан Божић

Литература:
Марина М.Валенцова - „Узел“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5, Международные отношения, Москва, 2012
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995

Слика:
Чвор - Душан Божић

Братимљење

Познат у у народној традицији свих словена, овај ритуал орођавања је највећу актуелност сачувао на Балкану. Братимљење, као веза уз посредство бога, се сматра јачом и светијом него крвно сродство јер има божанску а не људску природу. Оно настаје из разних побуда, да се обезбеди пријатељаство, због заштите и помоћи бога, као и да болесници овим магијским чином оздраве. Сам ритуал братимљења је варирао у зависности од ситуације због које се врши али најпознатији је свакако онај у коме два друга која се братиме истим ножем пуштају себи крв, лизну један другом пуштену крв, изљубе се и зарекну на верност. Побратимство се могло склапати не само са људима него и са разним природним и натприродним бићима како би човек себе обезбедио од њихове природе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Светлана. М. Толстая - „Побратимство“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Клятва тёмным огнём - Виктор Корольков