Јелен

Ову животињу је народна машта врло рано обасула легендама па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена посебном магијском снагом.

Бугарска песма тако описује светог јелена:
"На чело му слънце грее, на гръди му месечина, рогова му чисто злато"
("На челу му сунце сија, на грудима му месечина, рогови му чисто злато")

Слична слика јелена представљена је у руској свадбеној песми: "На десном бедру му млад месец сија, на левом бедру жарко сунашце, по целом јелену густе звезде".

Магијска веровања везана за јелена потичу још из прaисторијских времена.
Јеленски рогови нађени y гробу дванаестогодишњака, пре око 40 000 година, указују на битан чинилац погребног ритуала праисторијских људи. На простору Балкана трагови оваквог обичаја везани су и за културу Лепенског Вира и Винче.

С обзиром да су људи рано уочили да јелени у одређено доба године одбацују своје рогове, и да им затим израстају нови, није тешко закљчити да су јеленски рогови били симбол смрти, али и поновног рађања и обнављања живота. Њихова магијска функција била y обезбеђивању путовања на 'онај свет' и осигурању повратка с тог пута.

У источнословенском и западнословенском фолклору присутна је и брачна симболика јелена: у коледарским и сватовским песмама с мотивима учешћа јелена у женидби и лову на златорогу кошуту-девицу.
Млеку кошуте придавана су лековита својства. Бугари верују да дечак, који je сисао млеко из кошутиног вимена, израста у великог јунака, и да на њега неће никаква болест. Сматрало се да рогови јелена имају снагу одбијања нечистих сила и користе се као апотропеј. Људи су их држали у кући да је заштите од чини; рендали их и пили с водом из истих разлога; крстићи направљени од јеленских рогова ношени су као амајлија.

Обичаји маскирања у јелена познати су код готово свих европских народа. Интересантан је овакав обичај забележен код Срба и Влаха у Банату који се практикује на Бадње вече и на Мали Божић: тада се „млађарија убунда да им се лице не види“, а на моци носе специјалну маску-клоцалицу и с њом ,,иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може“. Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, „али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима“. Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије.

Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је уствари гозба која се приређује душама покојних предака, иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Маскирана гомила тако представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, свето биће, које овде има улогу водича мртвих душа.
Овај обичај представља један од последњих остатака ритуала у вези с јеленом, чији је култ заузимао врло завидно место у религији становника Европе.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Бојан Јовановић - „Дух паганског наслеђа: у српској традиционалној култури”, Светови, Нови Сад, 2000
Д. Срејовић - „Јелен y нашим народним обичајима", Гласник Етнографског музеја бр. 18, Београд, 1955, стр. 231-232
А. В. Тура - „Јелен”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика: Aaron Griffin - „Shangri-La”