Осунчани сватови

У богатом усменом стваралаштву Српског народа јасно се уочава повезаност Сунца и свадбе, односно њених учесника. Оно ће у овим песмама означавати богатство, благостање и плодност када се њиме описују сами учесници, али ће истовремено представљати и време у које се одређена обредна радња има извршити. Ако се ове песме, расуте на широком географском подручју, сагледају као целина, увиђамо правилни свадбени ток.

Залазеће Сунце уочи свадбе наговештава невестино напуштање родитељског дома.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ’,
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ’.
…
(Караџић, 1841, 59)

Врућо сунце на за'оду
    Оће да зађе, оће да зађе.
Наша мома на по'оду,
   Оће да пође, оће да пође.
(Ястребов, 1889 с.369)

Сходно томе, долазећа зора и излазак Сунца упућују на кретање младе ка дому младожење. Док са младожењине стране рано јутро представља време за кретање по младу која ће и сама добити небеске особине.

Сека нам је на поодку, поћи јој је!
Сунце ниско, блато клиско, далеко јој је!
...
(Беговић, 1885, 125)

...
Отиште се сунце од горице,
Сунце од горице!
Лијепа Мара од двора својега,
Од двора својега!
...
(Беговић, 1885, 129)

...
За ран', куме, за ран' стари свате;
Моли вам се женикова мајка,
За рана јој снау доведите,
Да донесе сунца у недрима,
У рукав'ма сјајне месечине.
(Караџић, 1841, 24)

Занимљив је приказ задржавања Сунца како би се млада опростила са породицом. Усмена традиција нам пружа поглед из два различита угла, тако да оно бива заустављано од стране младиног брата као и од стране девера.

Лако полако, Сунашце јарко,
Док моја сеја с родом с’ изљуби,
С родом изљуби, с мајком опрости,
Миломе баби руку целива,
Јер она иде у туђу земљу,
У туђу земљу међ’ туђе људе
…
(Караџић, 1898, 25)

У Сунце копље затиче.
»Устани мало, Сунахце,
Ђевојка је рода велика,
Доклен се роду поклони
И милој мајци узмоли
…
(Караџић, 1898, 19)

Када се свита креће ка дому младожење невеста јасно преузима соларне особине, јер она и јесте најважнија међу сватовима.

Што се оно у планини сјаше?
Јели свила међу свиларима?
Али злато међу златарима?
Али свита међу теразијама?
Али Маре међу ђеверима?
Није свила међу свиларима.
Нит' свита међу теразијама.
Нит' свита међу теразијама.
Него Маре међу ђеверима.
(Караџић, 1841, 63)

Што се сјаје преко Будве града?
Ал' је сунце, али јасан мјесец?
Нит' је сунце, нит' је јасан мјесец,
него снаха међу ђеверима:
Пољевша је ружа од вијоле,
Како наша снаха од ђевера.
(Караџић, 1841, 96)

После дуготрајног пута пристизање сватова у младожењин дом биће изједначено са сунчевим заласком, а најбитнији учесници свадбеног обреда или најчешће сама млада поново су изједначени са Сунцем и његовим позитивним карактеристикама.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ';
Сватови су на доходу, брзо ће нам доћ'.
(Караџић, 1841, 73)

...
Улезе сунце у кућу,
Огреја кућу свекрву.
Са собом срећу донела,
Кроз кућу срећу делила,
Свекра хитро послушала,
Свекрви не порицала.
(Ястребов, 1889 с.411)

Весели се, женикова мајко!
Три ти Сунца дворе обасјала:
Једно Сунце момак и девојка,
Друго Сунце куме и девере,
Треће сунце кићени сватови.
(Караџић, 1841, 77)

Овим преношењем небеских особина на учеснике читав обред поприма карактеристике свете свадбе. Јасно се даје на важности једном од најважнијих обреда у животу појединца, али и читаве заједнице.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Љиљана Ж. Пешикан-Љуштановић - Сунце, месец и звезде у свадбеним песмама Вукове збирке: Заступљеност и значење, Il SoleLuna presso gli slavi meridionali I, 2017, стр. 103-121.
Никола Беговић - Српске народне пјесме из Лике и Баније, књига прва, Загреб, 1885
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига прва у којој су различне женске пјесме, Беч, 1841
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига пета у којој су различне женске пјесме, Биоград, 1898
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889

Слика:
Виктор Корольков - Брачный обряд