Сахрањивање

 Представља обред који повезује свет живих и мртвих, односно предака и потомака. Овај обред се доста разликује не само међу словенским народима, већ и међу различитим крајевима исте државе, понекад чак и селима. Он је такође био подложан великим променама током времена.
  Најстарији обичаји потичу из паганског времена. Тада се обред сахране састојао из спаљивања тела покојника, сакупљања костију у земљани суд и подизања кургана на ватришту, тако што би се ту насипала земља. Спаљивањем, сматрало се, покојник одлази у рај, док онога који бива закопан изједају црви, змије и гмизавци, којима се генерално приписују негативна својства, у овом случају да му не дозвољавају да напусти овај свет. Такође, познат је и доста стар обичај грађења дрвене гробнице испод кургана.
 Покојници попут утопљеника као и други којима није било могуће одредити место починка представљали су проблем. Како над њима није извршен правилан обред сахрањивања њихове душе нису могле прећи ка оностраном. Остајали би на земљи, претварајући се у различита бића. Зато су постојали су посебни обреди који су се тицали одбране од таквих преобраћених покојника. Умрли млади момци или девојке који су се сматрали потенцијално опасним, сахрањивали су се са елементима свадбеног обреда.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. Ј. Петрухин - ,,Сахрањивање“, ,,Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001

Слика:
Гавриил Павлович Кондратенко - Тризна