Рођење о Великдану

У народним песмама са самог југа јужнословенског простора уочавамо занимљив мотив где се говори о посебном рођењу које се одвија на Великдан. Заједничко многобројним песмама је да се рађа женско дете а из богатих описа примећујемо да је реч о веома важној особи.

Тако песма забележена у дебарском округу гласи:

Ястребов, стр.137.

Девојчица која се рађа носи име Марија, пропраћено придевом бела. Битни тренуци њеног живота, од рођења до свадбе, одговарају великим светковинама током године. Овакво низање календарских празника налазимо у различитим песмама словенских народа.

Руске великданске песме певају:

...
Први празник - свети Великдан,         Первый праздник - святой Велик день
други празник - Јуриј-Јегорја              другой праздник - Юрий-Егорья
трећи празник - свети Никола           третий праздник - святой Никола
свети Велик дан с црвеним јајем       святой Велик день с красным яйцом,
Јуриј-Јегорја са свиленом травом     Юрий-Егорий с шелковой травой
свети Никола са сетвом                    святой Никола с засевочком

-Katičić, str.27.

Док се у хрватским јурјевским јавља:

Prošal je, prošal, pisani Vazam,

Došal je, došal, zeleni Juraj

...

Sveti Petar oružnik

Usred leta zaštitnik.
                                                    -Katičić, str.28.

Из оваквих песама уочавамо читав ток родности у години. Значајно је да Великдан увек обележава његов почетак. Према томе, дете рођено управо на овај дан, и обележено другим светковинама, неће бити тек обична особа.

Додатно сазнање добијамо путем великданске песме словенског народа са простора данашње Грчке

Верковић, стр. 14-15

/Бре, Маро, Маро, бре бела Маро! Рођена је Мара на дан Великдан, крштена је Мара на дан Ђурђевдан. Купана је Мара у благом млеку, храњена је Мара са рудим јањем, запојена је Мара са рујним вином. Проклета је Мара од куме, бре никако напоље да не излази, бре да је не види јасно сунце и тамна облачина. Изашла је Мара на дан Великдан, бре кад ју виде јасно сунце, бре грми, грми и тресе се, из ведра неба без облака, бре то се тресе лепа Мара./

И овде запажамо рађање девојчице која ће бити названа Мара. Међутим изједначавање важних тренутака из њеног живота са светковинама завршава се већ крштењем о Ђурђевдану. Текст пева о посебној нези коју дете добија али и уводи мотив клетве. По кршењу забране увиђамо јасно присуство громовника као и Марине громовите црте.  

Занимљива ће бити још једна песма са простора данашње источне Грчке:

 Откак се Мара родила,

навънка не е излязла -

ветерът да я не духне,

Слънцето да я не грее.

Я га се брат хи женеше,

тогав е Мара изльела,

брата си вода да сипе,

ръките да си измие.

Та я Слънцето видело

и се Слънцето запрело

на Марините дворове

три дена и три нощове.

Слънцева майка се чудела -

що стори Слънцо, не дойде.

Я га си Слънце отиде,

майка м' го тихо питаше:

- Що стори, Слънцо, не дойде

три дена и три нощове?

- Мале ле, мила Слънцова,

ти да не меслиш, мале ле,

че аз съм само на небе?

Едно е Слънце на небе,

а друго - Мара на земя.

Очи ми клички станаха,

ръки ми дърво станаха,

не можих, мале, да дойда

три дена и три нощове!   
                                                          -Арнаудов, стр.510.

/Откако се Мара родила, напоље није излазила - ветар да јој не дува, Сунце да је не греје. Кад јој се брат женише, тада је Мара изашла, брату воде да сипа, руке да си умије. Тад ју је Сунце видело и Сунце је застало на Мариним дворима три дана и три ноћи. Сунчева мајка се чудила - шта чини Сунце, што не долази. А када Сунце оде, мајка га тихо питаше: - Шта чиниш, Сунце, не долазиш три дана и три ноћи? - Мале ле, мила Сунчева, ти да не мислиш, мале ле, да ја сам само на небу? Једно је Сунце на небу, а друго - Мара на земљи. Очи ми клички* посташе, руке ми дрво посташе, не могах, мале, да дођем три дана и три ноћи! /

Поново је ту Мара, мада се у овој верзији не помињу тачно време рођења нити разлози за скривање од Сунца. Повод за њен излазак овде је братовљева свадба. Тада се Сунце заљубљује у Мару и бива опчињено њеном лепотом говорећи да је она Сунце на земљи. Сада поред громовитих особина увиђамо и јасне соларне црте чинећи је сунчевом девојком.

Ову небеску раван измештања приче видимо код једног примера из Струге:

Миладиновци, стр. 15-16.

/Родила се лепа Јана, Родила се на дан Великдан, Крстила се на дан Ђурђевдан, Прозборила на дан Спасовдан, Излазила на дан Петровдан. Дочула ју је Јанина кума; Тада јој рече Јанина кума: "Дегиди мори лепа Јано! Ја ти се молим и поручујем ти,  да не излазиш дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће, да те не погледа Сунчева мајка, да те не испроси за јасно Сунце." Лепа Јана куму не послуша; те излази дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће. Видела ју је Сунчева мајка, испросила ју је за јасно Сунце, испросила је и узела . Лепа Јана није говорила, није прозборила три године. Тада вели Сунчева мајка: "Дегиди Сунце, јасно Сунце! Лепа Јана ми онемела; да оставимо лепу Јану, да узмемо звезду Даницу, звезду Даницу брзоговорницу." Јасно Сунце мајку дочуло,  испросило звезду Даницу, испросило је и узело. Лепа Јана није бежала. Ставише звезду Даницу, ставише је хлеб да меси, лепа Јана свећом да светли. Догорела је бела луч, изгорела је танке прсте, истопило се златно прстење. Тада јој рече звезда Даница, "Дегиди мори слепа слепице, ако си нема ти ниси слепа, изгореше ти танки прсти." Одговара лепа Јана: "Дегиди мори звездо Данице! Ја нисам нема, ја нисам слепа, само не говорим, атаръ* држим; Прву годину у част сам чинила, у част сам чинила моме тати, другу годину милој мајци; трећу годину јасном Сунцу. Бог да ми убије свекрву, зашто не почека част да одржим, већ доведе тебе овде." Њу је дочула Сунчева мајка, како прича лепа Јана. Наљути се Сунчева мајка, истера звезду Даницу, звезду Даницу, брзоговорницу./

Девојка сада носи име - Јана. Срећемо се са истим помињањем тока године а затим и са кумовском клетвом. Када прекрши забране девојка бива одведена за сунчеву невесту. Даље се прича надовезује на шире посведочени мотив о немој невести ("Нијема Мандалина", Бубало-Кордунаш, бр.30.; "Нијема кадуна Зулфа", Караџић, бр.662.; "Мајка Мару ситно плетијаше", Матицки, бр. 173.). Ова песма остаје у небеској сфери тиме што се у улози заменске невесте налази Даница.

*није пронађено значење речи

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Манојло Бубало-Кордунаш - „Српске народне пјесме”, Нови Сад, 1891-1892
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме - књига пета у којој су различне женске пјесме”, Беч, 1841
Миоидраг Матицки - „Народне песме у вили”, Марица српска, Нови Сад, 1985
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Михаил Арнаудов - Вековно наследство, Наука и изкуство, София, 1976
Стефан Верковић - Народне песме македонских Бугара, Београд, 1860
Константин и Димитар Миладинов - Бѫлгарски народни пѣсни, Загреб, 1861 

Слика:
Душан Божић - Колевка

Стазом словенског наслеђа - Морана

Литература:
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Белетич Б., Лома А., „Сон, смерт, судьба (наблюдения над праслав. *mora, *mara)“, Slavica Svetlanica, стр. 56-75.
Gieysztor, Aleksander, "Mitologia Słowian", Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego, Warszawа, 2006
Иванов, Вячеслав В., Топоров, Владимир Н., „Исследования в области славянских древностей“, Наука, Москва, 1974
Ивић, Павле, „Марен“, Balcanica 32-33, стр. 98-94.
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Łuczyński, Michał, "Semantika obrzędów wiosennych związanych z Mrazanną i Jarylą", Respectus Philologicus10 (15),  2006, pp. 165-176.
Łuczyński, Michał, "Kognitywna definicja Marzanny", SMS 11, 2008, str. 173 -196
Проп, Ј. Владимир,  „Руски аграрни празнци“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2012
Раденковић, Љубинко, „О личним именима митолошких бића у неким словенским клетвама и фразеологији“, Poznańskie studia slawistyczne 3, str.145-158.
Соколова В.К. „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов“, Наука, Москва, 1979
Толстая C.М., „Вариативность формальной структуры обряда (Купала и Марена)“, Tartu riikliku ülikooli toimetised V, 72-89

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Распарчавање

У усменом предању све три гране словенских народа наилазимо на истоветну, језиву загонетку. Она је сачувана међу редовима једне чешке приповетке у којој се говори о надметању два краљевића за руку младе краљевне, приликом чега један просац усмрћује другог. Краљевна од тела убијеног прави различите предмете а затим просцу убици поставља, показаће се, нерешиву загонетку:

"Na lásce sedím, na lásku hledím, láskou se ovíjím, z lásky ti připíjím."
(Katičić, 2010, 396.)

У сличном облику постављено питање је забележено на јужнословенском простору. Сада словеначко казивање, говорећи о жени која је свог драгог убила и раскомадала начинивши од њега предмете, доноси сличну загонетку:

"Ko sedim zaljubljeno sedim;
ko gledam, se zaljubljeno gledam;
ko pijem, zaljubljeno pijem."
(Katičić, 2010, 397.)

И код Источних Словена наилазимо на овакво пропитивање. Руска балада спомиње младића који се наругао девојци за шта бива сурово кажњен. Она, након што је од делова његовог тела израдила предмете даље говори:

"Задаю им загадку - не отгадливую:
»Ой, я на милом сижу, я милого гляжу,
милым подчиваю.«"
(Katičić, 2010, 395.)

Иако су у питању посве различити садржаји усменог народног стваралаштва, упечатљиво је да у њима затичемо готово исту загонетку. Сличности иду до те мере да је очувана истоветна рима (sedím/hledím, sedim/gledam, сижу/гляжу). Занимљиво је да на ову загонетку наилазимо не само у фолклору Словена већ и код других европских народа, од Грчке до Енглеске. Иако забележена у различитим књижевним облицима сви они спомињу женску особу која у виду загонетке говори о раскомаданом вољеном. Можемо промишљати о важности ове загонетке која је очувана од заборава оденувши се у различите радње приповетки. Одговоре, макар за словенски простор, можда нуди руска предаја која значајно осветљава овај догађај када једну од песама сагледамо у целини:

"U nas na ulici, u nas na širokoj,
aj ljo, ljo, ljo, aj ljo, ljo, ljo, ljo, ljo, ljo!
(Pripjev se ponavija poslije svakoga stiha.)
U nas na sočnoj travi, u nas na zelenoj,
mlad junak je djevojčicu obeščastio,
ljubio, milovao i za ruke hvatao,
prstene skidao pozlaćene.
Otišavši od nje, stao se je podsmjehivati,
stao se je podsmjehivati, ismijavati:
»Kad bi ta djevojka za mene bila,
za mene bila i smatralo se da je za mene,
smatralo se da je za mene dobroga junaka,
privezao bih ja nju za krevetac,
za krevetac, za dubovu dasku,
ostala bi ona svu noć,
svu noć, svu tamnu,
gledala bi ona niz nebo,
brojala bi ona guste zvijezde.«
- »Ej, dobro, dobro,dobri junače!
Odsmijat ću ja tebi sve ismijavanje,
iščuđavat ću se nad svim čudesima.
U mene su dva rođena brata,
dva rođena brata i dva nerođena.
Oj braćo moja, vi rođena!
Oj, pođite u konjušnicu,
oj uzmite konja sivoga,
konja sivoga, sive grive,
sive grive, bijelih kopita
i ubijte ga na pol vrste,
na pol vrste do polusmrti.
Dovezite mi njegovo bijelo tijelo,
bijelo tijelo, junačko,
junačko, ludo odvažno.
Iz ruku, iz nogu smostit ću krevetac,
iz njegovih rebara moste ću pomostiti,
iz kose njegovih sljepoočica nasukat ću fitilje,
iz njegova mozga salit ću svijeće,
iz njegove masti natopit ću salo,
postavit ću svijeću pred krevetac:
»Gori, moja svijeća, i ne gasi se,
plači njegova majčice i ne umukni.
- Sestrice moje, vi drugarice!
Što je to takvo: po milom hodim,
po milom hodim, na miloga gledam,
preda mnom mili gori kao svijeća?«
Njegova sestrica se odazvala:
'Eh mi smo njemu govorili,
ne hodi dugo navečer,
dugo navečer u zabran."
(Katičić, 389-390.)

Разазнаје се место споја младих, сочна зелена трава у добро познатом лугу. Сазнајемо да младић након што је добио шта је желео исмева и напушта девојку, за шта му се она свети. Видимо и да је он изједначен са коњем, у њему тако препознајемо пролетњег коњаник који својим ходом доноси плодност. Тада би у оној која се наслађује смрћу могли видети мрачно лице његове сапутнице, која након овог чина и сама постаје смртоносна. Ово убиство и распарчавање тада би додатно повезало младића и жито које ниче са коњаниковим доласком, јер ће и оно бити пожњевено а затим претворено у хлеб, погачу и друге производе.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Reinhold Köhler - "Kleinere Schriften - Zur Märchenforschung",Verlag von Emil Felber, Weimar, 1898
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Душан Божић - Исход прељубе