Девојка из двора

Идући даље трагом обредних песама јужнословенских народа примећујемо још један мотив који се изнова јавља. Запазићемо посебну девојку, можда баш ону рођену о Великдану, њену везу са небеким телима али и мотив свадбе који ове песме често прати. Наше трагање започињемо песмом са острва Крк: 

Katičić, str. 256-257.

Затичемо кошуту која прикупља драгоцене метале и предаје их ковачу. Овај ће из њих начинити кључеве којима се отвара град, односно утврђење. Тамо откривамо деветоро браће и сестру им Манду коју браћа желе удати за небеско тело. Да разумемо како наизглед обична девојка може имати оваквог супружника помоћиће нам песма из Херцеговине:

Караџић, бр. 253.

Поново је ту иста она росна кошута, међутим сада она говори једино о девојачкој лепоти. Из овог описа увиђамо да се девојка лако може поистоветити са небеским сјајем, па не чуди што јој браћа у претходној песми траже младожењу међу небесницима. Увид у даље појединости пружа нам песма записана у околини славонске Пожеге.

...
На јасену дуге гране,
На гранама златне ресе;
Ја устрго једну ресу,
Па је носим кујунџији,
Да м' сакује златне кључе,
Златне кључе сваке руке,
Да отворим б'јеле дворе,
Б'јеле дворе и градове,
Да ја видим шта ј' у двору?
Ал' у двору огањ гори,
А у огњу коло игра:
У том колу девет браће,
Девет браће, све рођена,
Међу њима сека Марта,
На глави јој златна парта,
И свилена подвезача,
И два мила милодува,
И четири калопера,
И две траке сува злата.
Цичи, плаче сека Марта,
Тјешило је девет браће,
Девет браће, све рођена:
Шут', не плачи, сека Марто,
Даћемо те горе Богу;
Све звјездице - јетрвице,
А Даница - заодница,
Два анђела - два ђевера,
Сјајан мјесец - то је свекар,
Заодница - свекрвица!"

   -Крстановић, бр. 23. 

 
Песма почиње сакупљањем златних реса са дрвета што је раширени свесловенски мотив. Из реса се израђује посебан, златни кључ, којим ће се откључати двор. Видимо да то није било какво утврђење већ добро познати бели двор односно град, препознан као боравиште словенског громовника. Поново наилазимо на деветоро браће и десету им сестру, овде названу Марта. Говори се о лепоти девојке и њеном  богатом уресу док истовремено дознајемо да она тугује. Браћа туговање заустављају намером да сестру удају у небеској свадби као и у првој веријанти песме. 

Додатно појашњење спомињања белог града доћиће из бугарске предаје:

Миладиновци, бр. 375.

- Београде што ми се белиш? Има нешто зашто се бели, у њему је Мара Београђанка, лице има као јасно сунце, очи има као црно грожђе, обрве има као пијавице, грло има као месечину; Зато се Београд бели.

Сада видимо да сам град постаје бео од сјаја којим девојка зрачи. Опис њене лепоте одговараће песми забележеној у Херцеговини тако да поново срећемо лице које сија попут сунца и грло истоветно месечини. Девојка ће овде понети добро познато име Мара. Овако названу је затичемо и у једној ђурђевданској песми из Туропоља:

Katičić, str. 128-129.

И овде је Мара у граду, да је он бео дознали смо посредно. Као и девојка из Пожешке песме и она тугује јер је остала неудата. Оно деветоро браће постали су јој девери, што је могуће једино ако је реч о родоскрвомспоју брата и сестре.  Ипак свог изабраника овде Мара одређује сама, њега, помоћу златне јабуке, проналази у Јури, Зеленом Јурју односно Јарилу.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Здравко Крстановић - „Златна пјена од мора - народне пјеме Срба у Хрватској”, Рад, Београд, 1990
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме из Херцеговине”, Беч, 1866
Константин и Димитар Миладинов - „Бѫлгарски народни пѣсни”, Загреб, 1861

Слика:
Андрей Клименко – „Сказительница“

Рођење о Великдану

У народним песмама са самог југа јужнословенског простора уочавамо занимљив мотив где се говори о посебном рођењу које се одвија на Великдан. Заједничко многобројним песмама је да се рађа женско дете а из богатих описа примећујемо да је реч о веома важној особи.

Тако песма забележена у дебарском округу гласи:

Ястребов, стр.137.

Девојчица која се рађа носи име Марија, пропраћено придевом бела. Битни тренуци њеног живота, од рођења до свадбе, одговарају великим светковинама током године. Овакво низање календарских празника налазимо у различитим песмама словенских народа.

Руске великданске песме певају:

...
Први празник - свети Великдан,         Первый праздник - святой Велик день
други празник - Јуриј-Јегорја              другой праздник - Юрий-Егорья
трећи празник - свети Никола           третий праздник - святой Никола
свети Велик дан с црвеним јајем       святой Велик день с красным яйцом,
Јуриј-Јегорја са свиленом травом     Юрий-Егорий с шелковой травой
свети Никола са сетвом                    святой Никола с засевочком

-Katičić, str.27.

Док се у хрватским јурјевским јавља:

Prošal je, prošal, pisani Vazam,

Došal je, došal, zeleni Juraj

...

Sveti Petar oružnik

Usred leta zaštitnik.
                                                    -Katičić, str.28.

Из оваквих песама уочавамо читав ток родности у години. Значајно је да Великдан увек обележава његов почетак. Према томе, дете рођено управо на овај дан, и обележено другим светковинама, неће бити тек обична особа.

Додатно сазнање добијамо путем великданске песме словенског народа са простора данашње Грчке

Верковић, стр. 14-15

/Бре, Маро, Маро, бре бела Маро! Рођена је Мара на дан Великдан, крштена је Мара на дан Ђурђевдан. Купана је Мара у благом млеку, храњена је Мара са рудим јањем, запојена је Мара са рујним вином. Проклета је Мара од куме, бре никако напоље да не излази, бре да је не види јасно сунце и тамна облачина. Изашла је Мара на дан Великдан, бре кад ју виде јасно сунце, бре грми, грми и тресе се, из ведра неба без облака, бре то се тресе лепа Мара./

И овде запажамо рађање девојчице која ће бити названа Мара. Међутим изједначавање важних тренутака из њеног живота са светковинама завршава се већ крштењем о Ђурђевдану. Текст пева о посебној нези коју дете добија али и уводи мотив клетве. По кршењу забране увиђамо јасно присуство громовника као и Марине громовите црте.  

Занимљива ће бити још једна песма са простора данашње источне Грчке:

 Откак се Мара родила,

навънка не е излязла -

ветерът да я не духне,

Слънцето да я не грее.

Я га се брат хи женеше,

тогав е Мара изльела,

брата си вода да сипе,

ръките да си измие.

Та я Слънцето видело

и се Слънцето запрело

на Марините дворове

три дена и три нощове.

Слънцева майка се чудела -

що стори Слънцо, не дойде.

Я га си Слънце отиде,

майка м' го тихо питаше:

- Що стори, Слънцо, не дойде

три дена и три нощове?

- Мале ле, мила Слънцова,

ти да не меслиш, мале ле,

че аз съм само на небе?

Едно е Слънце на небе,

а друго - Мара на земя.

Очи ми клички станаха,

ръки ми дърво станаха,

не можих, мале, да дойда

три дена и три нощове!   
                                                          -Арнаудов, стр.510.

/Откако се Мара родила, напоље није излазила - ветар да јој не дува, Сунце да је не греје. Кад јој се брат женише, тада је Мара изашла, брату воде да сипа, руке да си умије. Тад ју је Сунце видело и Сунце је застало на Мариним дворима три дана и три ноћи. Сунчева мајка се чудила - шта чини Сунце, што не долази. А када Сунце оде, мајка га тихо питаше: - Шта чиниш, Сунце, не долазиш три дана и три ноћи? - Мале ле, мила Сунчева, ти да не мислиш, мале ле, да ја сам само на небу? Једно је Сунце на небу, а друго - Мара на земљи. Очи ми клички* посташе, руке ми дрво посташе, не могах, мале, да дођем три дана и три ноћи! /

Поново је ту Мара, мада се у овој верзији не помињу тачно време рођења нити разлози за скривање од Сунца. Повод за њен излазак овде је братовљева свадба. Тада се Сунце заљубљује у Мару и бива опчињено њеном лепотом говорећи да је она Сунце на земљи. Сада поред громовитих особина увиђамо и јасне соларне црте чинећи је сунчевом девојком.

Ову небеску раван измештања приче видимо код једног примера из Струге:

Миладиновци, стр. 15-16.

/Родила се лепа Јана, Родила се на дан Великдан, Крстила се на дан Ђурђевдан, Прозборила на дан Спасовдан, Излазила на дан Петровдан. Дочула ју је Јанина кума; Тада јој рече Јанина кума: "Дегиди мори лепа Јано! Ја ти се молим и поручујем ти,  да не излазиш дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће, да те не погледа Сунчева мајка, да те не испроси за јасно Сунце." Лепа Јана куму не послуша; те излази дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће. Видела ју је Сунчева мајка, испросила ју је за јасно Сунце, испросила је и узела . Лепа Јана није говорила, није прозборила три године. Тада вели Сунчева мајка: "Дегиди Сунце, јасно Сунце! Лепа Јана ми онемела; да оставимо лепу Јану, да узмемо звезду Даницу, звезду Даницу брзоговорницу." Јасно Сунце мајку дочуло,  испросило звезду Даницу, испросило је и узело. Лепа Јана није бежала. Ставише звезду Даницу, ставише је хлеб да меси, лепа Јана свећом да светли. Догорела је бела луч, изгорела је танке прсте, истопило се златно прстење. Тада јој рече звезда Даница, "Дегиди мори слепа слепице, ако си нема ти ниси слепа, изгореше ти танки прсти." Одговара лепа Јана: "Дегиди мори звездо Данице! Ја нисам нема, ја нисам слепа, само не говорим, атаръ* држим; Прву годину у част сам чинила, у част сам чинила моме тати, другу годину милој мајци; трећу годину јасном Сунцу. Бог да ми убије свекрву, зашто не почека част да одржим, већ доведе тебе овде." Њу је дочула Сунчева мајка, како прича лепа Јана. Наљути се Сунчева мајка, истера звезду Даницу, звезду Даницу, брзоговорницу./

Девојка сада носи име - Јана. Срећемо се са истим помињањем тока године а затим и са кумовском клетвом. Када прекрши забране девојка бива одведена за сунчеву невесту. Даље се прича надовезује на шире посведочени мотив о немој невести ("Нијема Мандалина", Бубало-Кордунаш, бр.30.; "Нијема кадуна Зулфа", Караџић, бр.662.; "Мајка Мару ситно плетијаше", Матицки, бр. 173.). Ова песма остаје у небеској сфери тиме што се у улози заменске невесте налази Даница.

*није пронађено значење речи

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Манојло Бубало-Кордунаш - „Српске народне пјесме”, Нови Сад, 1891-1892
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме - књига пета у којој су различне женске пјесме”, Беч, 1841
Миоидраг Матицки - „Народне песме у вили”, Марица српска, Нови Сад, 1985
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Михаил Арнаудов - Вековно наследство, Наука и изкуство, София, 1976
Стефан Верковић - Народне песме македонских Бугара, Београд, 1860
Константин и Димитар Миладинов - Бѫлгарски народни пѣсни, Загреб, 1861 

Слика:
Душан Божић - Колевка

Могући трагови Моране код Срба

Познат нам је западнословенски обичај изношења обредне лутке, на окончању зимског периода, назване Morаna, Mоrena, Marzanna али и Zima, Śmiertka или Smrtelnička којa се уништавала најчешће спаљивањем и потапањем. Слично се поступа и са лутком спаљиваном у склопу Масленице, источнословенског обреда предпролењег периода. Лутка је најчешће названа по самој прослави, док се у Украјини јавља и облик Марена, Мара. Сличне поступке затичемо на југу, у Хрватској, где се у склопу сличних покладних поворки спаљује и обредна лутка.

Занимљиво је да начин поступања са обредном лутком затичемо описан кроз предају са Маљена о Краљевић Марку и крчмарици Мари. Наиме, говори се како је Марко због издаје запалио Мару која је отишла на реку, где је безуспешно покушала да се угаси. Ово предање уткано је и у топонимију тог краја, тако срећемо Крчмарску реку али и Марин брег. Различити облици сукоба Марка и крчмарице бележе се у предањима и песмама широм јужнословенског простора. Таква је и песма „Марко Краљевић и аждаха“ где се поново јавља крчмарица која га издаје за шта је он кажњава спаљивањем.

„Он ухвати Росу крчмарицу,
Срдито јој Марко говорио:
»Стани море, да ти пиво платим?«
Обуче јој воштану кошуљу,
Пак запали су четири стране,“ [1]

Уз то, мотив утопљене девојке, може се назрети у топониму Дивчибаре, који се јавља на више места у северозападном делу Србије. Приметно је и да се у близини Дивчибаре код Цветковца налазе и Марин вир, Марин брод, Марина ливада, Марин јасен и Марин гроб. Овакво сабирање митолошких назива предела може указати на трагове старије митске слике.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Ивана Башић - „Слике у речима“, Етнографски институт САНУ, Београд, 2016
Александар Лома - „Дивчибаре-топономастички траг паганског аграрног обреда“, Кодови словенске културе 5, 2000, стр.146-157.
[1] Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., стр. 107-114.

Слика:
Максим Сухаров - Масленица

Мора

Ово биће, знано и као Мара или Змора, у словенским предајама доживљава се као зли дух, који мучи људе док спавају седећи им на грудима, притискајући их и отежавајући им дисање, а ређе сисајући им крв. Назив мора се међу свим словенским народима јавља као заједничка именица са значењима: утвара, привиђење, тежак сан, тешка брига. Слично биће са називом истог индоевропског корена познато је и другим европским народима. Разна су веровања везана за мору, али скоро сва описују женску особу чија душа ноћу напушта тело и наноси људима штету. Море се могу претварати у разна хтонична створења, а најчешће су то ноћни лептири. Као заштита од мориних напада користили су се разни оштри предмети, метла, со, бели лук, огледало, и слично.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
Елена Е. Левкиевская - „Мора”, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика: LeUyen Pham - "La Horla"