Змај

Најчешће код словенских народа овим појмом одређује се змијолико, претежно вишеглаво, биће са способношћу лета које бљује ватру или на неки начин исијава светлошћу. Његов постанак доводи се у везу са одређеном рибом или змијом. Приметна је његова похлепност и често се наводи како отима стада или љубоморно чува благо али и похотност јер неретко ступа у везе са људима. Међутим, међу Јужним Словенима, а наручито код Срба змај има другачије одлике. Он се сматра добрим бићем, заштитником одређене територије и везан је уз временске прилике. Тад се приказује у борби са бићима која доносе непогоду: аждајама, алама или ламњама. И на југу задржава своју похотљиву црту па се тако иразити јунаци сматрају управо змајевим потомцима.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Љиљана Пешикан-Љуштановић - „Змајевита обележја епских јунака - од природе бића до метафоре“, Зборник Матице српске за књижевност и језик 2000, вол. 48, бр. 1, стр. 49-67
Љубинко Раденковић - „Змај“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика:
Змей Горыныч - Иван Билибин

Клетва

Заснива се на веровању у магијску моћ речи да судбину, природне силе, бога или демоне покрене на наношење зла одређеној особи. Оне служе као опомена односно порука да се не треба и не сме чинити другоме зло и неправда, али се најчешће користе као одмазда за учињена злодела.Трагични догађаји у животу као што су смрт, болест, неплодност и други су тумачени као резултат бачене клетве. Заклињање је такође вид клетве које означава свесно стављање самог лица под клетву уколико не говори истину или не испуни обећање. За најтеже изречене клетве се сматрају родитељеска и клетва кума. У народу постоји казивање: ,,Боље је избити дете него клети''.
Текст: Милош Костић

Литература:
Лидија Радуловић - „Родитељска клетва као невидљиво насиље: дискурс антиматеринства у традицијској култури“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2007, вол. 50, бр. 1-2, стр. 887-898
Љиљана Суботић - „Клетвени записи у старим српским записима и натписима Љуб. Стојановића“, Етноантрополошки проблеми, Београд, 2007, вол. 2, бр. 2, стр. 137-146
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика: Душан Божић - Клетва

Иницијација мушкараца

Под овим појмом схватају се обреди који омогућавају прелазак из дечачког у одрасло доба. Премда су основни извори прилично оскудни по повом питању, реконструкција се највише ослања на усмену традицију и поређење са другим индоевропским културама. Иако се дечаци од малена лагано спремају на овај корак, он ће своју завршницу добити тек пред ступање пунолетства. Обред почиње одвођењем у шуму, преко реке, што се тумачи као онострани свет. Овим чином наступа ритуална смрт. Тамо након пребијања, а могуће и под утицајем халуциногених средстава, дечак се изједначује са духом животиње. Понегде је то медвед, мада најчешће то бива вук. Тиме младићи постају вучији чопор, па се сходно томе и понашају, огрнути у вучје коже отимају и праве ситна разбојништва, све под вођством старијег предводника вукодлака. Долази и до окршаја са божанском фигуром у виду змаја односно звери, којег опонаша старији прерушени мушкарац. После битке, дечак ипак побеђује. Овим се на њега преноси сва моћ и обавезе коју његово будуће доба са собом носи. Ритуалном смрћу у њему се отклонило оно инфантилно и сада може наставити као зрела особа. На повратку у заједницу, сада мушкарац, бива обријан и ошишан, добија мач, ново одело и име, и тиме постаје пуноправни члан заједнице. Закључак његовог посвећења биће ступање у брак и почетак новог поглавља у животу.
Текст: Душан Божић

Литература:
Балушок В.Г. - „Инициации древних славян - попытка реконструкции“, Этнографическое обозрение, № 4, 1993, с.57-66.
Балушок В.Г. - „Древнеславянские молодежные союзы и обряды инициации“, Этнографическое обозрение, № 3. 1996, с.92-98.
Џозеф Кембел - „У светлу мита - разговор водио Фрејзер Боа“, ДН центар, Београд, 2002
Александар Лома - „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002

Слика: Душан Божић - Посвећење

Расковник

И сам назив ове чаробне биљке, која понекад може имати антропоморфни облик, открива њену функцију - да „раскива'' ствари. За расковник се верује да може откључати сваку браву, покидати ланце али и да пронађе закопано благо. Поред тога ова биљка се може искористити и за „раскивање'' магије која је бачена на некога , заштиту особе од болести и клетви као и за „отварање'' нероткиња, односно лечење стерилитета. По народном предању до расковника се може доћи на следећи начин: када се пронађу мали јежеви, треба их затворити у сандук. Тада ће јеж пронаћи расковник уз помоћ кога ће тај сандук откључати али му се расковник одмах мора узети или ће га у супротном прогутати. Поред јежа, животиње које такође могу наћи расковник су змија, корњача и детлић и за сваку се верује да га чува испод језика када га пронађе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Љ. Раденковић - Расковник'', „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Душан Божић - Расковник

Јарило

Ово божанство пре свега налазимо у усменој предаји словенских народа. На основу бројних обредних песама и обичаја могу се увидети улога и особине овог божанства. Јарило представља младалачку бујајућу и плодоносну снагу која наступа са откључавањем врата извора, односно доласком пролећа. О томе нам говори сам корен његовог имена *јар, али и ритуали који су имали како еротску тако и вегетативну црту. Један такав обред сачуван је и код нас, на поднебљу Баната. Поред тога, у овом божанству се огледа и снажна ратничка функција.
На основу тога видимо да су у Јарилу садржане наизглед противречне особине. Тако, након пролетњих прослава његовог доласка постоје и обреди у којима се он симболично сахрањује. Ови обреди такође деле исту вегетативну и еротску црту, што се код нас најбоље одржало у обичајима везаним за лутку Германа.
Текст: Милош Костић, Душан Божић


Литература:
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Иванов В. В., Топоров В. Н. - „Исследования в области славянских древностей“, Наука, Москва, 1974
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971

Слика:
Максим Сухарев - Ярила

Придвојеност

У веровањима о души код Словена сусрећемо се са једном занимљивом појавом. Наиме сваки човек има свог двојника како у живим тако и у неживим стварима. Човеков двојник може бити звезда, камен, извор, дрво или каква животиња која дели судбину са својим људским двојником. Овде није реч о некаквом човековом заштитнику или спољном исходишту душе. Говори се о стварима које су засебне али опет трпе исте околности, те крај једног најчешће означава и крај онога са којим је повезан. Узрок саме повезаности човека са његовим двојником објашњава се истовременим настанком. Слична ствар увиђа се код једноданаца или једномесечића односно људи који су рођени у исти дан или месец као и појединац и са којима се исто тако дели судбина. Шире сагледано овакве представе говоре о повезаности човека са свиме што га окружује. Човек је повезан са својим целокупним окружењем, како са живим тако и са неживим стварима из природе са којима се налази у међусобној зависности и са којима сачињава целину.
Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душaн Божић - Веза

Срп

Оруђе које се користило при откосу жита али и као предмет за заштиту и одбрану од демона, урока и болести. Српови који су кориштени након жетве, у магијској пракси, су сматрани посебно снажнима јер се сматрало да су напуњени енергијом из жита. Ово оруђе се користило и за прорицање на тај начин што би се бацило према сунцу а потом се посматрао положај у коме је пало. Градоносни облаци су се магијски одвраћали помоћу српа или неког другог сечива ,,расецањем''. Ако су некој жени умирала деца, требало је да носи огрлицу у облику српа, коју је исковао голи ковач, како би спречила смрт будуће деце.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толсто, Ј. Ј. Левкиевска „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика: Андрей Андреев - Мара