Шарање писаница

У овом снимку можете видети један од традиционалних поступака шарања писаница, од припреме боје, преко шарања воском до његовог уклањања.

Само јаје представља животну снагу што ће се додатно истаћи његовим украшавањем. Ова осликана јаја називају се писанице. Боје као и шаре на писаницама, имаће за циљ наглашавање већ поменутих особина јајета и подудараће се међу различитим словенским народима. Шарање писаница се врши током читавог пролетњег периода као и за потребе даривања различитих бића. Прво украшено јаје, уобичајно црвене боје, носи име чуваркућа, чувадар или страшник и чувала се у домаћинству.

Снимак, монтажа:
Владимир Ћосић

Музика:
Милош Костић - Малај Мома

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Стазом словенског наслеђа - Сварог

Литература:
Brückner, Aleksander, "Mitologja Polska", Bibljoteka polska, Warszawa, 1924 
Византијски извори за историју народа Југославије, том I , САНУ, Византолошки институт; Београд, 1955.
Зубов, И. Николай, „Египетско-славянские Феост-Сварог, Солнце- Дажьбог, египетские пирамиды-житницы и славянский огонь-сварожич”, Язык и прошлое народа, Издательство Уральского университета, Екатеринбург, 2012, стр. 93- 104.
Зубов, И. Николай, „Научные фантомы славянского Олимпа”,  Жива старина 3(7), 1995, стр.46-48.
Jakobson, Roman, "Svarog and his Iranian prototype. Slavic gods of Iranian background", "Selected writings, volume VII: Contributions to comparative mythology", Mouton, New York, 1985, pp.25-32.
Kulišić, Špiro - Stara slovenska religija u svjetlu novijih istrazivanja posebno balkanoloskih, ANUBIH, Sarajevo, 1979
Лауринкене, Нийоле, „Кузнец в литовской мифологической традиции”, Балто-славянские исследования 16, стр. 224-244.
Леже, Луј, „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Loma, Aleksandar, "Procopius about the supreme god of the Slavs (Bella VII 14, 23): two critical remarks", Зборник радова Византолошког института XLI, 2004. стр.67-70.
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28
Lomvjanjski, Henrik, "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Мансикка, Й.  Вильо, „Религия восточных славян“, ИМЛИ РАН, Москва, 2005
Roman Zaroff - "Organized pagan cult in Kievian Rus'. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?",Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.
Сырку, А. Полихроний, „Славянско-румынскіе отрывки”, Журналъ министерства народнаго просвѣщенія, 1887, стр. 1-17.
Творогов, В. Олег, „Античные мифы в древнерусской литературе XI - XVI вв.”, Труды Отдела древнерусской литературы XXXIII, 1979, стр.3-31.
The Chronicle of John Malalas: A Translation by Elizabeth Jeffreys, Michael Jeffreys, Roger Scott et al. / Byzantina Australiensia 4. Melbourne: Australian Association for Byzantine Studies, 1986.
Фасмер, Макс, „Этимологический словарь русского языка, том III“, Прогресс, Москва, 1987
Чаусидис, Никос - Словенските пантеони во ликовниот медиум: Сварог, Studia Mythologica Slavica I, 1998, pp. 75-92.

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Трубаљка

У склопу пролетњих светковина приметна је магијска употреба продорног звука. Оваквим поступком настоје се одагнати различите неприлике, тиме штитећи заједницу.  Међу разноликим предметима којима се бука ствара, издваја се посебан магијски инструмент. Реч је трубаљци справљеној увртањем коре дрвета, најчешће врбовог или лесковог. Њу би справљали момци који би рано, пре сванућа, уз громогласно трубљење опходили село. Док би по завршетку овог магијског чина уништавали своје инструменте.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Sadik Ugljen - "Trubaljke u prozorskom kotaru", Glasnik zemaljskog muzeja u BiH, V, 4, 1893, str.765-767

Слика:
Душан Божић - Трубаљка

Име

Нашироко је распрострањена представа о повезаности имена и судбине појединца. Сходно томе и код словенских народа је постојало настојање да се именом магијски утиче на будућност детета. По рођењу, новорођенче би добијало својеврсно "пред-име" које је кум могао прихватити или га заменити приликом именовања. У народним именима огледа се намера да се значење корена речи магијски пренесе на особу. Или да се особености претка са тим именом пренесу даље. Код Словена разазнајемо имена изведена из једног корена:  Зора, Горан, Бојан, Јагода, Јасна... и имена настала спајањем два корена  Братислав, Љубодраг, Војислава, Желимирка. Посебно се издвајају имена изрчито заштитне природе попут: Вук, Станко, Невен. Тек добијањем имена дете је постајало пуноправним чланом заједнице. Иако се врменом губила представа о магијском утицају речи, родитељи и даље несвесно настоје да уткају своје жеље и намере у имена деце.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Бојан Јовановић - Судбина и магија, Просвета, Београд, 2007

Слика:
Franz Miklosich - Monumenta Serbica, Viennae, 1858, 12.
(Стефан Немања Првовенчани - Повеља манастиру Жича, 1222-1228)

Умивање цвећем

Овај обичај је део пролећних обреда, као један од симбола рађања природе, а највише се везује за децу. Најпопуларнији је у централној Босни, док је северније, у Словачкој, замењен умивањем на потоку, рано ујутру.
Сам обичај се састоји из прикупљања што разноврснијег цвећа, где се деца обично такмиче ко ће скупити више. Омиљено је цвеће са посебним значењем, јер се верује да ће пренети особину на човека, међу њима су: красуљак - да особа буде красна, дреновина - да буде јака, љубичица - да буде љубазна, врбове гранчице - да буде напредна. Убрано цвеће се не уноси у кућу, већ се оставља да преноћи напољу у здели с водом. У неким крајевима се у воду ставља и златни или сребрни прстен. Сутрадан ујутру се умива водом из зделе и кити се цвећем.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Н.М. Толстој ,,Цвети'' - „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001.
П. Ж. Петровић ,,Цвети'' - ,,Српски митолошки речник'', Нолит, Београд, 1970.
Фотографија:
Јариљдан 2016 - Владимир Ћосић

Прва мужа

Овај значјан чин који се одвијао у склопу пролетњих светковина био је испуњен бројним магијским поступцима. Како би се моћ набујале природе пренела на стоку, цвећем и различитим биљем украшавано је све везано уз мужу. Тако је кићен тор на чијим вратима се музло. Сходно томе и овца је бивала окићена исплетеним венцем. Посебан венац се такође справљао и за посуду у коју се музло. Ови венци су услед свог кружног облика имали заштитну улогу. У циљу додатне заштите справљан је и посебан колач прстенастог облика. По окончању муже венац са посуде је бацан у реку „да би било млека као воде“. Колач би појео домаћин. Прво добијено млеко попримало би магијска својства, те се користило за раличите облике лечења.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Софија Костић - „Годишњи обичаји у Пироту и околини“, Гласник етнографског музеја 73, 2009, стр. 65-92.

Фотографија:
 Бора Станковић

Кукавица

Ова птица врши мноштво разноликих улога у веровањима словенских народа. Приметно је да се она изједначава са женском особом која жали, која се стога назива кукавицом. Ово се јасно примећује у свадбеном обреду када млада неутешно кука напуштајући родитељски дом.

"Budite zdravi, gospodaru, hranitelju, tatice i rođena mamice:
začuli ste kukavicu po kukanju, bijelu labudicu po kliktanju,
a mene mladicu po zvučnom glasu. Kukala je, tugovala
gorka sirotica od večernje zore do jutarnje - jer je žalila sebe
mladu." [1]

На оваква веровања указују и предвиђања о удаји која се врше на основу кукавичјег оглашавања, где би девојке број кукања изједначиле са бројем година до удаје.

Кукање као облик неутешног плача исто тако је везан и уз оплакивање покојника, стога је и оглашавање кукавице често доносило веома лоша предсказања. Док би се жене које су изгубиле некога из породице јадале управо кукавицама. Овде ове птице наступају у улози посредника између светова живих и мртвих, које у једнакој мери и настањују. Што је улога која им припада будући да су једне од птица које својим повратком из оностраног најављују пролеће. Забележено је веровање по ком се кукавица прва враћа у Ириј а последња излеће из њега.

Примећујемо вишезначност кукавице где се њена симболика тумачи различито у зависности од околности. Тако се оглашавање кукавице пре озелењивања природе сматра лошим предзнаком док би кукање у олисталој шуми био добар знак.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Александр В. Гура „Кукушка“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 3, Международные отношения, Москва, 2004

Фотографија:
© Mike Lane/Alamy

[1]Katičić, 2010, 118.