Мокош

О особинама и функцији ове богиње највише сазнајемо из источнословенског фолклора и језика, мада њене трагове, највише у виду топонима, проналазимо ширем словенског света. Већ из самог имена божанства увиђамо везу са влагом али и предењем. Стога, њено место јесте у подножју дрвета света, на влажном, крај извора поред ког она мочи кудељу и преде нити судбине. Из овог приказа она може бити утројена у облику суђаја. Поред тога, њено друго место је у крошњи дрвета света где столује заједно са Перуном, па тако и петак, дан посвећен њој, стоји уз громовников. Када је доле, на извору, богиња Мокош златним кључем откључава и закључава врата која се налазе између корена и остатка стабла, чиме уређује плодност године. Она је Велика Богиња, Мајка Влажна Земља.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
В.В. Иванов ,В. Н. Топоров - „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“ , Балто-славянские исследования 1982. Москва, 1983, стр. 175—197.
Radoslav Katičić ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Ярина Вовк – ”Макошь”

Дожињалица

Такође и дожињанција, дужионица, дужијанца, дожинки, дажынкі, dożynki, јесте општесловенски назив за обред свршетка жетве који се одвија између краја јула и средине септембра у зависности од краја. Приликом тога дана врши се последња жетва, плету се венци од жита којима се ките жетеоци а посебно се украшава највреднији жеталачки пар. Од последњег снопа жита у откосу прави се посебан венац или би се сплела „божја брада”, о којој је већ било речи. Они би остајали у кући а њихово семе би се користило приликом прве сетве наредне године, тиме се успостављала веза између старог и новог жита и вегетацијски ток се држи непрекинутим. Такође, спрема се хлеб од новог брашна и исказује се захвала на приносу и уроду који је остварен те године, уз припремање велике гозбе. Након тога омладина остаје да се весели уз игру и песму.
Текст: Душан Божић

Литература:
Čeněk Zíbrt - "Obžinky", Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Ольга А. Терновская - „Славянксий дожинальный обряд - Терминология и структура”, Автореф. канд. дисс, Наука, Москва, 1977
Бранко Ћупурдија - „Пут ка целовитости дужијанце”, Гласник Етнографског института САНУ, vol. 58, бр. 2, стр. 163-172, 2010

Слика:
J. Racek - "Průvod obžinkový na Táborsku v polovici XIX stol."

Проклетија

Ово је обичај проклињања одређене особе која је учинила неко рђаво дело а за то није одговарала. Проклетија се одржава недељом или за време празника. Оштећени човек позове људе из села на место где се догодила штета, код записа или на раскрсницу. На том месту се пободе колац и окупљени људи на њега бацају камење и проклињу кривца призивајући свеце, како би се он открио и казнио. Проклетија је табуисано место и не растура се након завршеног обреда већ остаје на том месту. Људи из других села који би пролазили поред проклетије такође би узимали и бацали камење на њу и проклињали кривца.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић - „Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића”, Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Душан Божић - „Проклета гомила”

Коло

Све велике светковине и весеља прати и игра. Иако облик уметности и забаве плес има дубоку повезаност са ритуалом, и представља основни човеков изражај где он испољава осећања путем свог тела. Оваква ритална особеност посебно се односи на кружне групне плесове, где се у ритмичном покрету заједница зближава и повезује а такво је и словенско коло. То је дакле народна игра где учесници држећи се један за другога чине полуотворени или чешће затворени круг. Оно тада има и магијску функцију јер се кругом штити од спољних утицаја. Но, коло не мора бити везано за весеље, постоји и коло које се игра у част покојника, оно се насупрот уобичајним врстама креће у смеру супротном од казаљке, без пратње инструмената и без изговорене речи. Такође познато је и врзино коло, њега изводе вештице, виле или друга бића, а ако би се човек нашао у њему падао би у транс или умирао од изнемоглости.
Текст: Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство”, Esotheria, Београд, 2007
Maria-Gabriele Wosien - "Sacred dance - encounter with the Gods", Thames and Hudson Inc. New York, 1992
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Николай Рерих - „Весна священная”

Миш

Према индоевропским митолошким представама миш се схвата као сеновита животиња односно нечисто биће које припада силама подземног света у чијем облику међу људе могу доспети болести или нечисте силе. За време „мишијих дана” сеоске жене нису обављале женске послове а забрањено је било и отварање амбара, остава са храном и ковчега са рубљем. Ноћу је било забрањено звиждати јер се верује да се тако призивају мишеви.Такође душе умрлих су се замишљали у облику мишева и ако би га мачка случајно убила укућанима би претила невоља због убијања претка.По народном веровању се сматра да мишеви могу предсказати време, сиромаштво и смрт.
Текст: Милош Костић

Литература:
Вања Станишић - „О табуизацији назива миша на централном балкану”, Balcanica, br. 32-33, 2002, str. 155-174
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Александр В. Гура  -  „Миш”, „Словенска митологија енциклопедијски речник”, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - „Мышь”

Воден

Водењак, вођаној, водник и слични облици имена назив су за речног духа код словенских народа. Свака река има свог домаћина, он је настањен на дну речног корита у стакленом дворцу а сусреће се код вирова, покрај воденица или на ушћима. Његов изглед описује се различито, он може бити у људском обличју, уз одређена животињска обележја или у потпуно животињском лику. Тако може мењати облик од омаленог човека зелене коже са алгама на коси до напросто велике рибе. Иако се најчешће сматра лошим духом који утапа људе, воден уме помагати рибарима, зато су му људи приносили жртве како би га одобровољили. К њему иду сви утопљеници, који после живе у његовом царству па се стога сматрају опасним јер нису прошли обред који би им омогућио правилан прелаз.
текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Вук Караџић, Београд, 1981
Володимир Гнатюк - „Нарис української міфологї”, Iнститут народознавства НАНУ, Львів, 2000
Елена Левкиевская - „Мифы русского народа”, Астрель, Москва, 2000

Слика:
Виктор Глебович Бритвин - „Водяной”