Краљице

На словенском југу, пре летње дугогневице, с краја пролетњег обредног циклуса, јавља се посебна поворка. Овога пута, главну улогу имају жене, односно девојке, које чине већину учесника. Оне би тада биле обучене у свечану одећу, на главама би носиле мушке шешире украшене тракама и свакојаким цвећем, док би са собом носиле сабље и барјаке. Овакве групе најчешће би садржале ликове које су тумачиле девојке: краља, краљицу, барјактара, дворкињу те остатак свите која би уз гајдаша песмом пратила поворку. Тако у групи, оне би ишле од куће до куће и изводиле одређене обредне песме као и игру са сабљама које су носиле уза се. У песмама се поред жеље за добрим уродом могао приметити и њихов свадбени карактер.

Овде нама кажу, лејо!                                               U dvorima ovim, lado!
Момче нежењено;                                                      Našeg domaćina, lado!
Је л' га ви жените, лејо,                                            Jelini volovi, lado!
Је л' га нама дајте,                                                    Kaloper jarmovi, lado!
Краљ ће да га жени лејо!                                          Ružmarin palice, lado!
С Будимком девојком.                                                Pšenica žutica, lado!
Будимка девојка, лејо!                                               Kralju, svitli kralju, lado!
Мало вина пије,                                                          Divan barjaktaru, lado! 
Много дара носи, лејо!                                              Okreni, pokloni, lado!
Три товара дара,                                                       Poklon domaćinu, lado!
Четврти марама, лејо!                                                                      -Gavazzi, str. 75.            
Први товар дара
Свекру и свекрви, лејо!
Други товар дара
Својим јетрвама, лејо!
Трећи товар дара
Својим заовама, лејо!
Четврти марама
Момку и девојки, лејо!
Оловом се окренте,
Оловом се окренте, лејо!
Весело поклонте.            
         -Босић, стр.334.-335.

Краљице, Кучево, Горњи Звижд, 1902

Због карактеристичног припева „лејо“, „ладо“ или „љељо“ којим би се често завршавали стихови, овакве или сличне поворке знане су и под називом Љеље односно Ладарице. Након свршетка чина учеснице би биле дариване од стране домаћина куће и осталих укућана. Док се посебно водило рачуна да се не сусретну две овакве поворке, јер је у противном често долазило до сукоба.

Можемо назрети друштвену улогу коју су ове поворке имале, поред магијске. С обзиром да су у поворци учествовале неудате девојке, стасале за брак, оне би се на овај начин приказивале у најлепшем светлу, док су саме могле провирити у домове нежења.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Ivan Lozica - "Kraljice u Akademiji, Narodna umjetnost", Vol.37, No.2, 2000, str. 67.-85.

Слика: Ljelje , Gorjani