Вештице

У народу су сматране за изузетно опасна бића, а вештицом би се постајало по рођењу, али и добровољно. Иако углавном делују самостално, говори се и о годишњим вештичијим скуповима који се одржавају у глуво доба ноћи, на раскршћима, гумну или у крошњи ораха. Казује се да на ове састанке вештице долазе јашући на козама и коњима али и предметима попут метли или вратила. Тада би се договарале коме и како ће нашкодити, док се сматрало да су мала деца најчешће жртве. Народ се штитио помоћу различитих амајлија, ритуалних поступака попут забадања метала у врата, окретања предмета или најпростије белим луком као свеопштим заштитним средством. Слична веровања проналазимо код свих европских народа. Главно обележје које деле сви описи вештица јесте способност да њена душа напусти тело. То би постизале посредством одређене масти сачињене од разног биља или путем ритуалног плеса. Тада њено тело остаје да мирује док се душа преображава у животињски облик гаврана, муве или лептирице. Омогућујући јој да може путовати, морити људе или се сукобљавати са другим вештицама. У овој способности увиђамо сличности са ветровницима, али и са вештинама нашироко распрострањених шамана. Иако се о вештицама у народу говори као о изразито ружним и косматим старицама, оне ипак су биле обичне жене. Ове особе бавиле су се магијом, познавале су лековито биље и користиле су се различитим поступцима за падање у транс. Док су услед свог деловања у очима народа остале означене као злослутне и злураде.
Текст: Душан Божић

Литература:
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Suzana Marjanić - Vještičje psihonavigacije i astralna metla u svjetovima hrvatskih predaja kao (mogući) aspekti šamanske tehnike ekstaze (i transa), Studia ethnologica Croatica, Vol.17, No.1, 2005
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Luis Ricardo Falero - Brujas yendo al Sabbath

Сова

За ову птицу се верује да је постала од душе покојника, најчешће детета, или да је нека болест узела њен облик. Сова је у народу везана за мотив смрти, где се сматра да њен хук, посебно у близини нечије куће, представља предзнак смрти. Прогањање сове од стране других птица разрађено је у низу предања и веровања, где су разлози за непријатељски однос према њој различити. Код нас се верује да је њена лењост да спреми дарове за свадбу због чега их је украла од других птица управо разлог за њено прогонство. Сова је у вези са женском симболиком имала мотив усамљености где је симболисала неудату девојку или удовицу. Поред многих негативних обележја, сова, као птица грабљивица, имала је и заштитничку улогу. Код западних и источних словена, она би се закуцала на врата куће или амбара како би отерала зле силе, болести и мишеве.
Текст: Милош Костић


Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
A. В. Гура „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Сова“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Barn owl – Atropina - Belladonna

Бабице

Ова бића сматрана су главним узроком тескоба код новорођенчади и њихових мајки. Наручито у првих четрдесет дана дететовог живота. Због тога се посебна пажња придавала магијској заштити помоћу разних амајлија, у којима је бели лук најзначајнија ставка, али и кађењем или бајањем. Бабице су замишљане разнолико, као старице одевене црно, као жене пуне крви или једноставно као ветар који гуши породиљу и њено дете. Казивања о њиховом броју су променљива, мада највише сведочанстава говори да их је у групи три или седам. Иако су под овим именом знане само међу делом Јужних Словена, на казивања о сличним бићима наилазимо код свих словенских народа.
Текст: Душан Божић

Литература:
Љубинко Раденковић - „Бабице”, „Словенска митологија - енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Kriksa - Ink-Yami

Зец

Као и многи други народи, Словени су приметили брзину размножавања код ове животиње. Тако је зец потао еротски симбол, а ова његова одлика примећује се у обредним свадбеним песмама, где често симболише младожењу. Путем оваквог изједначавања, укршта се са симболиком коју носи Месец у описима небеске свадбе, тако да често зец бива месечев животињски облик. Међутим, са становишта земљорадника, зец је такође и штеточина. Према томе он се сврстава у ред непожељних дивљих животиња. Па се и сам сусрет са зецом сматра неповољним. А једење његовог меса забрањено је одређеним групацијама, попут трудница, којима се забрањује на принципима имитативне магије, како се деца не би рађала са зечјом усном.
Текст: Душан Божић

Литература:
Александр В. Гура - „Символика животных в славянской народной традиции”, Индрик, Москва, 1997
Александр В. Гура - „Символика зайца в славянском обрядовом и песенном фольклоре”, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978

Слика:
Rabbit Moon - H. Kyoht Luterman

Кошуља

Овај изузетно значајан одевни предмет имао је вишеструку улогу у животима свих словенских народа. Осим за облачење, кошуља је коришћена у разним обредима, као и у сврху магије, врачања, прорицања судбине..итд. Код Источних Словена присутно је веровање да продавати кошуљу значи продавати своју срећу.
Кошуља се јавља у улози човечијег двојника, што се види на примерима попут оног да се усвојеном детету шије кошуља од кошуље коју је носила мајка која га усваја.
Осим тога ова особина изједначавања са влaсником се односила и на нека виша бића, као што су виле, вампири и змије/змајеви. Према неким веровањима они су обучени у кошуље, у којима почива њихова магична снага.
За кошуље које су младенци носили у току обреда венчања веровало се да имају моћ да растерају олујне облаке, или да ће, ако се њима прекрије кошница, призвати пчеле.
Најзначајнија улога кошуље је свакако она заштитна, те се тако веровало да кошуља „једноданка” (која се сашије за један дан, или чешће за једну ноћ) има моћ да сачува од епидемичних болести и смрти. Забележени су примери да је у доба великих страдања овакву кошуљу шило угавном 9 (голих) женских особа, све време ћутећи, а када би она била готова људи су се провачили кроз њу. Такође још један пример заштите је веровање да преврнута кошуља након поклада штити децу од злих сила.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Е. С. Узењова - „Кошуља”, „Словенска митологија - енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Перињ

Још и најстарији писани извори извештавају о светилишту Перуна које је на брду при свом Новогроду подигао Добриња, ујак чувеног Владимира Свјатославича. Нешто каснији новогродски летопис затим потврђује исте наводе о светилишту с тим што место на ком је оно подигнуто изричито назива Перињ (Перынь), име под којим ће цео регион остати запамћен. Године 1951. овакви наводи су потврђени, када археолошка експедиција открива остатке некадашњег светилишта. У свом темељу оно има облика цвета са осам латица. Средиште је кружница од 21. метра у чијем су центру је пронађени остаци дрвеног кипа, као и трагови посебног камена, који се сматра за жртвеник. Док се около кружнице редају осам полулучних темеља који творе латице. У сваком од њих нађени су остатци гарежи која указује да су некада ту гореле свете ватре. Сам назив земљишта као и сведочанства из хроника приказују нам некадашње светилиште бога Перуна.
Текст: Душан Божић

Литература:
Валентин В.Седов - „Древнерусское языческое святилище в Перыни“, „Краткие сообщения и доклады о полевых исследованиях Института истории и материальной культуры“, Вып. 50, 1953
Валентин В.Седов - „Новые данные о языческом святилище Перуна“, „Краткие сообщения Института истории материальной культуры“, Вып. 5, 1954
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Перынь - Максим Сухарев

Преслица

Штап или даска која је причвршћена за постоље а на коју се везује кудеља назива се преслица. Овај предмет је пратио женску децу од њиховог рођења до удаје а и сама је представљала симбол девојака и женских послова. Предење у данима када је то забрањено има магијски карактер којим се покушава поспешити плодност али и заштитити од нечистих сила.
Такође преслица може имати и негативан карактер уколико неко уочи нечисто биће како преде, или преслицу остави нечувану и незаштићену.
У митолошким представама овај предмет користиле су Суђенице како би исплеле судбину људи а тиме је повезан и са божанством Мокоши.
Текст: Милош Костић

Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Преслица“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Виктор Корольков - Доля и Недоля