Кошуља

Овај изузетно значајан одевни предмет имао је вишеструку улогу у животима свих словенских народа. Осим за облачење, кошуља је коришћена у разним обредима, као и у сврху магије, врачања, прорицања судбине..итд. Код Источних Словена присутно је веровање да продавати кошуљу значи продавати своју срећу.
Кошуља се јавља у улози човечијег двојника, што се види на примерима попут оног да се усвојеном детету шије кошуља од кошуље коју је носила мајка која га усваја.
Осим тога ова особина изједначавања са влaсником се односила и на нека виша бића, као што су виле, вампири и змије/змајеви. Према неким веровањима они су обучени у кошуље, у којима почива њихова магична снага.
За кошуље које су младенци носили у току обреда венчања веровало се да имају моћ да растерају олујне облаке, или да ће, ако се њима прекрије кошница, призвати пчеле.
Најзначајнија улога кошуље је свакако она заштитна, те се тако веровало да кошуља „једноданка” (која се сашије за један дан, или чешће за једну ноћ) има моћ да сачува од епидемичних болести и смрти. Забележени су примери да је у доба великих страдања овакву кошуљу шило угавном 9 (голих) женских особа, све време ћутећи, а када би она била готова људи су се провачили кроз њу. Такође још један пример заштите је веровање да преврнута кошуља након поклада штити децу од злих сила.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Е. С. Узењова - „Кошуља”, „Словенска митологија - енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Перињ

Још и најстарији писани извори извештавају о светилишту Перуна које је на брду при свом Новогроду подигао Добриња, ујак чувеног Владимира Свјатославича. Нешто каснији новогродски летопис затим потврђује исте наводе о светилишту с тим што место на ком је оно подигнуто изричито назива Перињ (Перынь), име под којим ће цео регион остати запамћен. Године 1951. овакви наводи су потврђени, када археолошка експедиција открива остатке некадашњег светилишта. У свом темељу оно има облика цвета са осам латица. Средиште је кружница од 21. метра у чијем су центру је пронађени остаци дрвеног кипа, као и трагови посебног камена, који се сматра за жртвеник. Док се около кружнице редају осам полулучних темеља који творе латице. У сваком од њих нађени су остатци гарежи која указује да су некада ту гореле свете ватре. Сам назив земљишта као и сведочанства из хроника приказују нам некадашње светилиште бога Перуна.
Текст: Душан Божић

Литература:
Валентин В.Седов - „Древнерусское языческое святилище в Перыни“, „Краткие сообщения и доклады о полевых исследованиях Института истории и материальной культуры“, Вып. 50, 1953
Валентин В.Седов - „Новые данные о языческом святилище Перуна“, „Краткие сообщения Института истории материальной культуры“, Вып. 5, 1954
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Перынь - Максим Сухарев

Преслица

Штап или даска која је причвршћена за постоље а на коју се везује кудеља назива се преслица. Овај предмет је пратио женску децу од њиховог рођења до удаје а и сама је представљала симбол девојака и женских послова. Предење у данима када је то забрањено има магијски карактер којим се покушава поспешити плодност али и заштитити од нечистих сила.
Такође преслица може имати и негативан карактер уколико неко уочи нечисто биће како преде, или преслицу остави нечувану и незаштићену.
У митолошким представама овај предмет користиле су Суђенице како би исплеле судбину људи а тиме је повезан и са божанством Мокоши.
Текст: Милош Костић

Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Преслица“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Виктор Корольков - Доля и Недоля

Лапот

Иако се услед живописног приповедања казивача дуго тумачио као некадашњи обичај убијања старих, пред нама је заправо мит. Оваква прича, знана је и другим индоевропским народима, а код Словена је посебан траг оставила међу Србима. При бројним облицима њеног казивања уочава се иста суштина. У заједници која је некада постојала дошло би до велике тескобе услед које решавају да погубе све старце јер не доприносе заједници. Након те одлуке један од млађих чланова породице скрива свог остарелог претка, који му открива начин за превазилажење проблема у ком се заједница налази. Изношењем решења за недаћу, открива се да је заправо старац тај који их спашава. Након тога се престаје са уведеном праксом усмрћивања старих. Оваква прича уобличена у мит заправо говори о томе да иако физички неспособни да привређују, старци чувају у себи прекопотребно знање које долази са годинама и искуством. Такође, упозорава на погубне исходе стварне примене макар и сличног поступка јер се њиховим уклањањем из друштва читава заједница доводи у опасност.
Текст: Душан Божић

Литература:
Бојан Јовановић - Тајна лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1999

Слика:
The Old Man and His Grandson - Arthur Rackham

Сребрни цар

Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома - „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић - „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић - „Сребрни Цар“

Свадбено бријање

Поред свакодневног бријања, за време важних животних догађаја као што је свадба, вршено је ритуално бријање које је представљало облик иницијације. Младожења би седео на столици а бријао би га ожењени мушкарац некад и један или више момака чији су родитељи живи. Испод браде би му, пешкир или белу мараму држале сестре, заова и девер или мајка, како би браду могли сакрити (под дивљу ружу, под земљу, у коприве) и тиме спречили њено коришћење у зле намере док се у јужним крајевима Србије брада стављала на плодно дрво или цвеће. За време бријања, девојке и момци би, уз музику, играли коло око младожење а цео ритуал је имао заштитнички караткер.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Бријање“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Георги Величков

Врзино коло

Ово је назив за митска места где се ноћу окупљају и играју бића са магијским способностима, попут вила, вештица, ала, стухаћа и др. Забележена су веровања да када але заиграју врзино коло, настаје град и страшно невреме, које узрокује уништење летине на том месту.
Ако би се људи ухватили у овакво коло, падали би у неку врсту транса, и верује се да су тако остваривали везу са натприродним силама и становницима подземног света. Таква кола би се, међутим, играла само у изузетним приликама, када прети огромна опасност по целокупну људску заједницу. Коло би изводили наги људи, а говор је био забрањен.
Израз врзино коло се и данас користи за нешто што је тешко разрешити, или чему се не назире крај.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско Вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Joseph Tomanek - „Nymphs Dancing To Pan's Flute”