Вилино коло

Овај назив срећемо у неколико топонима на јужнословенском простору. Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама. У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину. Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута. Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Scot Nelson - "Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs", Plant Disease, 2008, pp. 1-9.

Кађење

Овим термином се може означити свака употреба дима у ритуалне сврхе. У основи ова пракса вероватно почива на практичном истеривању исеката димом и служи прочишћивању. Стога се у магијским обредима дим користи управо приликом отклањања нечистих сила. Такво је кађење, најчешће деце, вучјом или медвеђом длаком како би се отклонила несаница или страва. Оваква веровања оставила су трага у народној медицини, где су димом лечене различите болести. Слично се поступа и са домаћим животињама које су бивале кађење на одређене светковине ради заштите. Осим болести кађењем се отклањају чини и уроци, о чему сведочи српска бајалица:

"Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим, водом те спирам"
(СМР: 235).

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Анна А. Плотникова  - „Кађење”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Слика:
Veronika Gilková - smoke stories

Роса

Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст:
Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија:
Jonas Weckschmied

Сварожић

Божанство под овим именом приви пут ће забележити западноевропски хроничари у XI описујући раскошни храма у граду Радгосту. Каснији хроничари према овом граду именују и само божанство. Забележен као Zuarasici, Suarasiz, помињан је као божанство рата а уједно и као најпоштованији међу локалним становништвом. Поред ових извора пар векова касније у руским списима проналазимо име Сварожич као назив за свети огањ. Тако овај теоним представља једину спону између веровања Источних и Западних Словена. Очигледна је сличност у имену овог божанства и Сварога, а наставак -ић (-ич,-ici,-iz ) често се тумачи као патроним, па се лако изједначава са Дажбогом који се помиње као "син Сварогов". Међутим исти наставак може означавати и једноставну умањеницу те би Сварожић био млади, односно мали Сварог.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Хенрик Ломвјањски - „Религија Словена“, Библиотека XX века, Београд, 1996
Николай И. Зубов - „Научные фантомы славянского Олимпа”,  Жива старина 3(7), 1995, стр.46-48.
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28

Слика:
Kazimierz Perkowski - Łado Swarożyc

Воловска жртва

Говеда су одувек била Словенима значајне животиње. О томе говоре још и арапски путописци из X и XI века, попут ибн Ростеха који наводи да: "Сви они (Словени) поштују волове.". Во је јасно уважаван при раду, па ће стога постати оличење снаге. Међутим, он ће се у заједници сматрати за много више од теретне животиње. Тако је познато да се волови укључују у одређене магијске и обредне радње. Имајући овакав однос у виду и њихово жртвовање може се сматрати изузетно значајним.

Сведочанство о оваквом поступку долази нам из VI  века у једном од најраније забележених извештаја о Словенима где Прокопије из Цезареје

Душан Божић - Воловска жртва

бележи како су управо волови жртве приношене громовнику. Занимљиво је да столећима касније, у етнографском материјалу из Русије, наилазимо на сличан помен жртвовања бика. Овде се, наиме, говори о заједничкој сеоској прослави званој братчина која се одржавала при већим религијским светковинама. Тако је било и на Илиндан, када би се мештани састајали, славили и заједно обедовали. Бик, некада храњен или у новије време купљен средствима читаве заједнице, бивао је жртвован а затим куван у котлу. Забележено је и веровање да бик црвене боје обезбеђује временске прилике погодне за обављање радова у пољу.

Ова веза говеда и атмосферских појава позната нам је из јужнословенске етнологије где су управо бикови једно од учесталих отелотворења градобранитеља али и градоносаца. Овакви примери јасно се уочавају у грађи из западне Србије. Тако се у Драгачеву терање градоносних облака врши палицом за терање говеда. Док се том приликом употребљавају јединствена зазивања попут:

Устук' биче!
Не дај твојим бијелим говедима!
Наша су црна, вашу ће надјачати,
побиће ваша говеда

Еј, не дај, брате,
Станко утопљениче!
Не дај бијелим воловима
У наше њиве и воћњаке!
Ћерај и' тамо у недођин!

Поред оваквих веровања, у Србији и Македонији се бележе и обичаји о Илиндану који су готово истоветни руским. И овде ће се сељани сакупљати на посебном месту где ће заједнички бик бити жртвован, а затим скуван и послужен као део слављеничке трпезе. Ипак, услед снаге и значаја које ова животиња поседује, треба знати да ће се она појављивати као жртва и код бројних других међусобно неповезаних светковина и магијских пракси.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Никита И. Толстой - „Очeрки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003
Никита И. Толстој - „Бик“, Словенска митологија - енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001
Никита И. Толстой, О.А. Терновская - „Братчина“, Славянские древности том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Никита И. Толстой - „Говяда“, Славянские древности том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996

Слика:
Николай Фомин - Бык-тур

Стазом словенског наслеђа - Лада

Литература:
Башић, Ивана, „Слике у речима“, Етнографски институт САНУ, Београд, 2016
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Brückner, Aleksander, "Mitologja Polska", Instytut wydawniczy "Bibljoteka Polska", Warszawa, 1924
Велюс, Норбертас, „О семантике припева lado в литовских сутартинес“, Балто-Славянские исследования 1998-1999, Индрик, Москва, 2000, стр.189-196
Виноградова, Людмила Н., „Подблюдные песни“, Славянские древности том IV, Международные отношения, Москва, 2009
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Gieysztor, Aleksander, "Mitologia Słowian", Wydawnictwa uniwersytetu warszawskiego, Warszawa, 2006
Dragić, Marko, "Lada i Ljeljo u folkloristici Hrvata i Slavenskom kontekstu", Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu 5, 2012, str. 43-62
Журавлев, Анатолий Ф., „Ой дид-ладо и его аналогии“, Πολυτροπον к 70-летию Владимира Николаевича Топорова, Индрик, Москва, 1998, стр.226-234
Круглов, Юрий Г. - „Русские обрядовые песни“, Высшая школа, Москва, 1989
Lomvjanjski, Henrik, "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996 Lovrenčević, Zvonimir, "Ladarice", Narodna Umjetnost 16, 1979, str. 137-158
Потебня, Александр А., „Объяснения малорусских и сродных народных песень“, тип. М. Земкевича и В. Ноаковского, Варшава, 1883
Преображенский, Александр Г., „Этимологический словарь русского языка, том первый А-О“, Тип. Г. Лисснера и Д. Совко, Москва, 1910–1914
Раденковић, Љубинко, „Лада“, Словенска митологија - енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001
Раденковић, Љубинко, „"Теоними" у словенском фолклору“, Словенски фолклор и фолклористика на размеђи два миленијума, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2008, стр. 265-280
Фаминцын, Александр С. „Божества древних славян“, С. Петербург, 1884
Фасмер, Макс, „Этимологический словарь русского языка“, Прогресс, Москва, 1986
Franković, Ðuro, "Lada -'Lepi Ivo'- Ivanjdan s posebnim osvrtom na popijevke i obi;aje podravskih Hrvata u Mađarskoj", Podravina X/19, 2011, str. 119-142

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Справљање хлеба

И најосновније радње из свакодневног живота проткане су многобројном верском и магијском симболиком, ово се јасно види у различитим поступцима током припреме хлеба. Након што се умеси, хлеб бива остављен у наћве да нарасте. Већ сама посуда могла је имати магијске особине, попут пољског навода о њеном справљању у једном дану од боровог дрвета у које је ударио гром. Остављено у таквој посуди, над тестом за будући хлеб би се прво гласно цмокнуло а затим би се изговарале речи „кисни, не мисли“ како се не би оклевало и како би хлеб што брже нарастао. Додатно се пожуривало објавом да га трудна жена иска. Понегде се речима наглашавала жеља за растом хлеба што је често праћено и подизањем руке високо у ваздух. Показало се да су невербална радње ових поступака далеко постојаније, премда су очуване на широком простору. Када се испече, хлеб се прекрива и оставља да се охлади. Ово је праћено речима у којима се наглашава потреба за протоком времена како би хлеб био погодан за исхрану.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Биљана Симкић - „Магија мешења хлеба“, Српски језик 5/1-2, 2000, стр. 309-337

Фотографија:
Светослав Куцаров