Герман

Под овим називом подразумевамо ритуалну лутку Јужних Словена кориштену за магијски утицај на временске прилике у источним пределима Балкана. Поред саме лутке, Герман је схватан и као биће које утиче на непогоде. Тако да се при појави градоносних облака њему обраћало бајалицама попут ове:

„Дур Германе, овде твоје место не,

У планину пустелију, Германе,

Ливаде су некошене, Германе,

Пченице су непожете, Германе,

Лојза су још необрана, Германе,

Момчадија нежењена, Германе.“

Ритуал у ком се користи лутка са тим именом обављале су претежно женске особе. Герман би се најчешће справљао од глине, са израженим фалусом уз додатне украсе од плодова и вуне. Потом, би га полагали на даску или у мали ковчег и носили до реке, где би био сахрањиван или бацан у воду. При томе жене су нарицале, плакале, и односиле се према ритуалу као према стварној сахрани. Упитане о узроку смрти, одговарале су:  „Умро Герман од сушу да дође киша“, што је била и функција овог обреда. Исто тако, додуше ређе, ритуал је вршен са жељом да се прекине кишна сезона. Овај обичај вршен је крајем јуна, али и по потреби услед велике суше или обилних падавина.

Готово индентичан обред јавља се у Румунији где носи назив Caloian. Међутим, за нас је овде занимљивија паралела са једним обичајем вршеним у Русији. Наиме крајем јуна би се справљала лутка од сламе, крпа или глине са упечатљиво израженим фалусом, затим би се полагала у ковчег и уз оплакивање жена ношена је до речне обале где би се сахрањивала. Овакав обред носио је назив Ярилину плешь погребать а сама лутка именована је као Јарило.

Тако из руског примера можемо увидети изворни словенски назив овог обреда који сусрећемо на Балкану, на примеру сеоске заветине у Банатском селу Загајица која се називала управо Јарило.

Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Слободан Зечевић - „Герман“, Гласник Етнографског музеја у Београду 39-40,  1976, стр.249-263
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографије:
Примери из Бугарске

Лада

Једно од отворених питања словенске митологије јесте и оно о божанству под именом Лада односно Ладо. Често се у различитој литератури, а поготово на интернету, може пронаћи мноштво описа божанства под овим именом, коме се додељују свакакви атрибути, најчешће без икаквих основа.

Почеци
Како бисмо разумели природу овог божанства морамо кренути од најстаријих извора у којима се као такво и спомиње. То ће бити пољски стаути и хронике из XV и XVI века. Прва од њих, "Postylla Łukasza z Wielkiego Koźmina", настаје око 1405. године. Tу се Lado набраја као једно од старих пољских божанстава. Петнаестак година потом "Statua provincialia" даје нешто више информација, наводећи: "Item prohibeatis plausus et cantalenas in quibus invocantur nomina ydolorum lado yleli yassa tya que consueverunt fieri tempore festi Penthecosten" (Такође забрањујте тапшање и песме у којима се зазивају имена богова: ладо, јлели, јаса, тја, што обичавају чинити у доба Духова). Први покушај објашњења овог божанства даће пољски хроничар Јан Длугош, који ће 1480. у свом делу "Historia Polonica" бога Лада поистоветити са римским Марсом. Нешто касније, Маћеј Мјеховски ће на основу сличости имена у овом божанству видети словенску верзију грчке Леде. Односно како то 1582. образлаже Маћеј Стријковски: "niewiasty y panny do tańcow się gromadę schodza, tam wiawszy się za ręce 'lado, lado y lado moia' powtarzia spiewaiac na pamiętkę Ledy albo Ladony matki Kastora y Poluxa..." (невесте и госпође долазе у гомилама к плесу, тамо, ухвативши се за руке, понављају 'ладо, ладо и ладо моја' певајући на успомену Леди или Ладони мајци Кастора и Полукса).

Код Источних Словена добијамо још касније изворе, на које су раније пољске хронике несумњиво имале утицај. Тако, записано средином XVII века, у делу "Густынская летопись", стоји: "Ладо, си есть Плутон, богъ пекелный, сего верили быти богомъ женитвы, веселiя..." (Ладо, то јест Плутон, бог паклени, веровали су да је бог женидбе, весеља...) а у сличном маниру и "Синопсис Киевский" помиње Лада, као бога весеља с тим да напомиње и његову сапутницу, Ладу.

На јужнословенском поднебљу Павао Ритер Витезовић 1703. пише о обичајима с подручја загребачке бискупије где између осталог наводи: "...sub æstivi solititii diebus a plebeo puellarum choro in tripudiis circa rogos cieri solitæ; in quibus post singulos versiculosad pluchrum Ladum exclamatio repetitur; quorum vincum addere hic libuit. 'Lipi Jive roxe terga, Aj Lade, Lade lipo Lade.'" (...у доба летњег солстиција обичава певати збор сељачких девојака у плесу око кресова, у којима се иза појединих стихова може овај један навести: 'Липи Иве роже трга, Ај Ладе, Ладе липо Ладе'). Педесетак година касније Јосип Бедековић ће проширити ову песмицу додавши стихове "Lepi Ive trga rože, Tebi Lado sveti bože: Lado slušaj nas Lado. Pevke Lado pevamo ti, srca naša vklanjamo ti: Lado slušaj nas Lado." Овим путем, наведена песма постаје један од главних доказа за постојање овог божанства.

Из овог шаренила извора види се да су сви они настали веома касно, као и да се калеме један на други. Исто тако приметно је да не постоји сагласности како по питању пола када се говори о божанству тако ни око тачних улога које оно обавља. У покушајима да се пронађе решење, бројни каснији аутори су давали различите интерпретације. Док су једни вођени сличношћу са именима божанстава из других митологија покушавали да објасне Лада/Ладу, други су потпуно одбацивали било какву божанску природу, објашњавјући те речи као бесмислене припеве у песмама.

Песме и обреди
Оно што на основу извора можемо закључити јесте да су уз одређене празнике познијег дела пролетњег, односног раног летњег циклуса везане песме које садрже речи ладо, ладе, лада, које се понављају. Уочљиво је да управо на такве припеве наилазимо код готово свих словенски народа. Међу Јужним Словенима превасходно у краљичким песамама, о којима смо већ раније писали. Приметно је да песме које садрже овакав припев често имају свадбену тематику, као и да се он може наћи и у самим свадбеним песмама, које се изводе невезано за обредне песме словенских светковина. Овоме одговара и магијски обред "ладуване", забележен у Бугарској. Он представља гатање о удају помоћу прстења остављеног у води са цвећем да преноћи, да би се сутрадан приликом извлачења изводиле кратке песмице са припевом ладо, по ком је обичај добио име.

"Стой честито и вилико,
дай ладо льо,
нему пръстен жа излези!
дай ладо льо!..."

И код Руса наилазимо на сличан обред са истим припевом. Тамо се ове песме називају "подблюдные" јер се у гатању помоћу различити девојачких личних предмета они извлаче из посуде (блюдо) са водом, при томе изговарајући:

"Ладо мое! Ладо мое!
Чья-то вынется — правда сбудется!"

"Сын с отцом сеял рожь с овсом.
Дива лело, ладо моё!"

Овде је занимљив и обичај забележен у југоисточној Србији, који се поред назива бена или урбуница именује и као лада, док се у Бугарској тако назива главна актерка сличног обичаја. Он се састоји у томе да млада девојка вече уочи свадбе, обучена у одећу невесте, иде на извор у пратњи свирача и девојака, глумећи сватове. Тамо би јој два пута просипали узету воду, док би је трећи пут она однела пред кућу будућег младожење. Од те воде ће сутрадан бити справљени хлебови за свадбу.

Називи
Из обичаја који смо последњи навели увиђамо и изједначавање појмова ладе и младе. Управо у овом значењу реч ће бити посведочена у источнословенским језицима, где ће ладо и лада представљати називе за супруга и супругу. Тако још у древноруском спису "Слово о плъку Игорєвѣ" из 1185. имамо сачуване реченице попут: "Възлелѣй, господине, мою ладу къ мнѣ, а быхъ не слала къ нему слезъ на море рано" (Дољуљај, господине, мога мужа к мени, да не бих слала сузе к њему на море рано) Ту су још и дијалектно руско ладоват са значењем славити свадбу или ладына - проводаџисање. Занимљиво је да реч у истом значењу налазимо код Јужних Словена, као код хрватског ренесансног писца Ханибала Луцића који средином XVI века у драми Робиња пише: "...Meni bo jest mniti: koja bi ne rada, Derenčinu biti ljubovca i lada..." Овим се доказује прасловенска старина овог израза као и његово изворно значење.

Закључак
Постаје јасно да приче о некаквим божанствима љубави и осталих атрибута који им се приписују представљају фантазмагорију аутора који о томе пишу. У речима ладо, лада, ладе ваљало би видети називе за вољену особу, супружника, који су прерасли у припев код песама са свадбеном тематиком. Док би се о божанској природи тих лица помињаних у песмама могло говорити тек ако људску, земаљску свадбу схватимо као имитацију небеске, али и тада ови актери не би постајали засебна божанства већ би то били добро познати учесници божанске свадбе прикривени под свакодневним именима.

Текст: Душан Божић

Литература:
Александр С. Фаминцын - "Божества древних славян", С. Петербург, 1884
Макс Фасмер - "Этимологический словарь русского языка", Прогресс, Москва, 1986
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Юрий Г. Круглов - "Русские обрядовые песни", Высшая школа, Москва, 1989
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Leszek Kolankiewicz - "Dziady. Teatr święta zmarłych", DiG, Gdańsk,
1999 Љубинко Раденковић - "Лада", "Словенска митологија - енциклопедијски речник", Zepter book world, Београд, 2001
Людмила Н. Виноградова - "Подблюдные песни", "Славянские древности", том IV, Международные отношения, Москва, 2009
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Тодор Джиджев - "Народни песни от Тракия", Академично издателство "Проф. Марин Дринов", София, 2013

Слика:
Лада - Максим Кулешов

Олово

Симболику олова у народу чине његова тежина али и могућност да лако мења облик. Овај метал се у народу, као и друге врста метала, највише користио у медицини, магијској заштити, предсказивању будућности али и у љубавној магији. Најпознатији обред са оловом је такозвано ,,салевање олова за страву'' где би се над болесником топљено олово сипало у воду и тако одређивало од чега се жртва уплашила.Истом методом би се предсказивала будућност. Тако би врачара на основу добијеног облика олова који се истопљен бацио у воду имала увид у нечију судбину. Још један магијски чин овај пут везан за плодност је било бацање олова у семе да би род био тежак као олово. Из овога увиђамо разноврсну магијску примену олова у народу које је, поред своје ниске тачке топлљења, највероватниј заменило и скупоценије метале попут сребра и злата.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Љ. Раденковић, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Олово'', Zepter book world, Београд, 2001
Radomir R. Podunavski, „Tradicionalno Balkansko veštičarstvo'', ЕSOTHERIA,2007

Слика:
Душан Божић – Изливање Олова

Даница

Премда заправо представља другу планету сунчевог система, словенски народи сматрали су је звездом. Ипак, она се издваја од осталих звезда по бројним називима и улогама које јој је народ доделио. Само име, Даница, долази од тога што ово небеско тело може бити видљиво на небу и по дану. Али и по томе што се јавља ујутру, пре изласка Сунца, тиме најављујући дан. Због ове особине спомиње се и као Зорњача, а када је видимо увече, одмах по сунчевом заласку добиће назив Вечерњача. Поред ових имена назива се још и Преходницом јер попут Сунца и Месеца привидно ходи преко неба. Управо из тог разлога, када се персонификује у народним песмама, Даница постаје сунчева или месечева ћерка, сестра или пак жена. Помоћу ње људи су одређивали доба ноћи и ишчекивали свануће. Стога се сматра весницом зоре и дана и важи за једно од најзначајнијих и најпоштованијих небеских тела.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ненад Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Српска академија наука, Београд, 1951

Слика: Борис Ольшанский - Священный зов

Краљице

На словенском југу, пре летње дугогневице, с краја пролетњег обредног циклуса, јавља се посебна поворка. Овога пута, главну улогу имају жене, односно девојке, које чине већину учесника. Оне би тада биле обучене у свечану одећу, на главама би носиле мушке шешире украшене тракама и свакојаким цвећем, док би са собом носиле сабље и барјаке. Овакве групе најчешће би садржале ликове које су тумачиле девојке: краља, краљицу, барјактара, дворкињу те остатак свите која би уз гајдаша песмом пратила поворку. Тако у групи, оне би ишле од куће до куће и изводиле одређене обредне песме као и игру са сабљама које су носиле уза се. У песмама се поред жеље за добрим уродом могао приметити и њихов свадбени карактер.

Овде нама кажу, лејо!                                               U dvorima ovim, lado!
Момче нежењено;                                                      Našeg domaćina, lado!
Је л' га ви жените, лејо,                                            Jelini volovi, lado!
Је л' га нама дајте,                                                    Kaloper jarmovi, lado!
Краљ ће да га жени лејо!                                          Ružmarin palice, lado!
С Будимком девојком.                                                Pšenica žutica, lado!
Будимка девојка, лејо!                                               Kralju, svitli kralju, lado!
Мало вина пије,                                                          Divan barjaktaru, lado! 
Много дара носи, лејо!                                              Okreni, pokloni, lado!
Три товара дара,                                                       Poklon domaćinu, lado!
Четврти марама, лејо!                                                                      -Gavazzi, str. 75.            
Први товар дара
Свекру и свекрви, лејо!
Други товар дара
Својим јетрвама, лејо!
Трећи товар дара
Својим заовама, лејо!
Четврти марама
Момку и девојки, лејо!
Оловом се окренте,
Оловом се окренте, лејо!
Весело поклонте.            
         -Босић, стр.334.-335.

Краљице, Кучево, Горњи Звижд, 1902

Због карактеристичног припева „лејо“, „ладо“ или „љељо“ којим би се често завршавали стихови, овакве или сличне поворке знане су и под називом Љеље односно Ладарице. Након свршетка чина учеснице би биле дариване од стране домаћина куће и осталих укућана. Док се посебно водило рачуна да се не сусретну две овакве поворке, јер је у противном често долазило до сукоба.

Можемо назрети друштвену улогу коју су ове поворке имале, поред магијске. С обзиром да су у поворци учествовале неудате девојке, стасале за брак, оне би се на овај начин приказивале у најлепшем светлу, док су саме могле провирити у домове нежења.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Ivan Lozica - "Kraljice u Akademiji, Narodna umjetnost", Vol.37, No.2, 2000, str. 67.-85.

Слика: Ljelje , Gorjani

Вретено

Оруђе у облику зашиљеног штапа на коме се намотава нит врћењем између прстију руке назива се вретено. Његова зашиљеност и врћење је оно што повезује овај предмет са магијским својствима. Вретено поред своје профане функције, има и многоструке магијске функције а заступљен је у скоро свим животним догађајима. Тако се њиме терају нечисте силе током порођаја а ставља се изнад колевке као заштита детета. Такође овај предмет се користи и у исцелитељским обредима као и у љубавној магији. Вретено се јавља и у свадбаним обичајима где би се оно поклањало млади или би се њиме украшавали свадбени хлебови. Поред многих магијских функција постојале су и забране везане за овај предмет, тако се на пример вретено није могло одлагати без пређе а није се смело користити за време Бадњег дана. Вретено се појављује и као атрибут неких митолошких бића као што су кикимора која мрси немарно остављену кудељу.
Текст: Милош Костић


Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Вретено“ Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Долазак на свет

Рођење детета је међу најважнијим догађајима како за његове родитеље и породицу, тако и за читаву заједницу у којој се рађа. Сходно томе, читав низ магијско-религијских пракси и веровања везан је за овај чин.

За полазну тачку можемо узети зачеће детета, када оно отпочиње путовање ка овоземаљском. Да дете долази из хтонског света најбољи је показатељ однос заједнице према трудници, где се она, посредством плода који у себи носи, сматра истовремено блаженом, готово светом али и мистично опасном. Односно, налази се у статусу неодређености, не припадајући потпуно како овом свету тако ни оностраном.

Овај предпорођајни период испуњен је бројним саветима, забранама и препорукама о њеном понашању које имају за циљ да осигурају безбедан долазак детета на свет. Било да се ради о сусретима са другим особама, животињама или местима, сви они темеље се на основама имитативне магије. Исто тако, сматра се да и сама носећа жена има појачана магијска својства, стога јој други чланови заједнице излазе у сусрет не би ли се огрешили о њу а на себе привукли клетву и урок. Дакле у периоду који претходи рођењу трудница се штити од свих лоших утицаја, док се истовремено читава заједница штити од ње саме.
Посредством оваквих веровања, сам чин порођаја жена би најчешће вршила потпуно сама. И одмах након рођења детета приступало би се са обредима заштите. Један од основних је додир новорођенчеда са земљом, којим се додатно наглашава његова припадност хтонском. Овим започиње последња фаза доласка на свет.

Трећега дана по рођењу одређује се судбина детета, и у овом периоду се дете као и породиља сматрају посебно подложним магијски утицајима тако да се улажу додатни напори како би се они заштитили, па се најчешће држе изоловани, у кругу породице. Тек након четрдесет дана од рођења, мајка и дете се враћају у заједницу, и овим дете у потпуности ступа на свет.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Слика:
Долазак на свет - Душан Божић