Девојка из двора

Идући даље трагом обредних песама јужнословенских народа примећујемо још један мотив који се изнова јавља. Запазићемо посебну девојку, можда баш ону рођену о Великдану, њену везу са небеким телима али и мотив свадбе који ове песме често прати. Наше трагање започињемо песмом са острва Крк: 

Katičić, str. 256-257.

Затичемо кошуту која прикупља драгоцене метале и предаје их ковачу. Овај ће из њих начинити кључеве којима се отвара град, односно утврђење. Тамо откривамо деветоро браће и сестру им Манду коју браћа желе удати за небеско тело. Да разумемо како наизглед обична девојка може имати оваквог супружника помоћиће нам песма из Херцеговине:

Караџић, бр. 253.

Поново је ту иста она росна кошута, међутим сада она говори једино о девојачкој лепоти. Из овог описа увиђамо да се девојка лако може поистоветити са небеским сјајем, па не чуди што јој браћа у претходној песми траже младожењу међу небесницима. Увид у даље појединости пружа нам песма записана у околини славонске Пожеге.

...
На јасену дуге гране,
На гранама златне ресе;
Ја устрго једну ресу,
Па је носим кујунџији,
Да м' сакује златне кључе,
Златне кључе сваке руке,
Да отворим б'јеле дворе,
Б'јеле дворе и градове,
Да ја видим шта ј' у двору?
Ал' у двору огањ гори,
А у огњу коло игра:
У том колу девет браће,
Девет браће, све рођена,
Међу њима сека Марта,
На глави јој златна парта,
И свилена подвезача,
И два мила милодува,
И четири калопера,
И две траке сува злата.
Цичи, плаче сека Марта,
Тјешило је девет браће,
Девет браће, све рођена:
Шут', не плачи, сека Марто,
Даћемо те горе Богу;
Све звјездице - јетрвице,
А Даница - заодница,
Два анђела - два ђевера,
Сјајан мјесец - то је свекар,
Заодница - свекрвица!"

   -Крстановић, бр. 23. 

 
Песма почиње сакупљањем златних реса са дрвета што је раширени свесловенски мотив. Из реса се израђује посебан, златни кључ, којим ће се откључати двор. Видимо да то није било какво утврђење већ добро познати бели двор односно град, препознан као боравиште словенског громовника. Поново наилазимо на деветоро браће и десету им сестру, овде названу Марта. Говори се о лепоти девојке и њеном  богатом уресу док истовремено дознајемо да она тугује. Браћа туговање заустављају намером да сестру удају у небеској свадби као и у првој веријанти песме. 

Додатно појашњење спомињања белог града доћиће из бугарске предаје:

Миладиновци, бр. 375.

- Београде што ми се белиш? Има нешто зашто се бели, у њему је Мара Београђанка, лице има као јасно сунце, очи има као црно грожђе, обрве има као пијавице, грло има као месечину; Зато се Београд бели.

Сада видимо да сам град постаје бео од сјаја којим девојка зрачи. Опис њене лепоте одговараће песми забележеној у Херцеговини тако да поново срећемо лице које сија попут сунца и грло истоветно месечини. Девојка ће овде понети добро познато име Мара. Овако названу је затичемо и у једној ђурђевданској песми из Туропоља:

Katičić, str. 128-129.

И овде је Мара у граду, да је он бео дознали смо посредно. Као и девојка из Пожешке песме и она тугује јер је остала неудата. Оно деветоро браће постали су јој девери, што је могуће једино ако је реч о родоскрвомспоју брата и сестре.  Ипак свог изабраника овде Мара одређује сама, њега, помоћу златне јабуке, проналази у Јури, Зеленом Јурју односно Јарилу.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Здравко Крстановић - „Златна пјена од мора - народне пјеме Срба у Хрватској”, Рад, Београд, 1990
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме из Херцеговине”, Беч, 1866
Константин и Димитар Миладинов - „Бѫлгарски народни пѣсни”, Загреб, 1861

Слика:
Андрей Клименко – „Сказительница“