Небеска свадба

У народном стваралаштву словенских народа сусрећемо се са мотивом венчања небеских тела, некада међусобно а некада са људским партенером. Иако се наилази на више различитих текстова, често и међусобно контрадикторних, приликом поређења са етно-лингвистички најближим Балтима очитава се одређени образац. Месец у улози младожење жени се сунчевом кћери, касније он ће ју преварити са Даницом јер је променљивост у месечевој природи, а то ће расрдити громовника који га стреља муњама. Иако небеска, свадба ће садржати многе препознатљиве одлике од сватова до јабуке која се дарује. Управо овај чин и сам његов ритуални ток постаће узор свим земаљским свадбама Словена.
Текст: Душан Божић

"...
С друге стране мјесец проси;
ниједан је брат не даје,
најсредњи је брат даваше,
сва га браћа послушаше;
јер се мјесец промењује.
Она има својте доста:
све звијездице јетрве,
преходницу другарицу,
а даницу заовицу"
Вук Стефановић Караџић - „Српске народне пјесме“, Беч, 1866, 6p. 229

Литература:
Татьяна В. Цивьян - „Мотив наказания месяца в сюжете Небесной свадьбы“, Балто-славянские исследования 1986, Москва, Наука, 1988, стр. 69—72.
Зоја Карановић - „Небеска невеста у песничкој традицији Јужних Словена“, Зборник Матице српске за славистику, 1997, бр. 53, стр. 39-49
Radoslav Katičić - ”Zeleni lug”, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Миф о небесной свадьбе“

Немушти језик

Називан још и немучки, немучни, нијеми, безмитни језик је језик којим говоре биљке и животиње.
Овом способношћу човек може овладати само у посебним приликама а начини на коју је добија могу бити различити. Немушти језик човеку може поклонити змија, а ретко нека друга митолошка бића, ако јој се учини добро дело. Још један од начина добијања ове моћи је да се ухвати бела змија, скува се и поједе њено месо али се исто тако може добити и помоћу семена папрати које се јавља само једном у години. По веровању човек који на дар добије немушти језик не сме никоме рећи за то јер ће истог трена умрети.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић, „Немушти језик“ ,„Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Максим Сухарев Зимняя сказка про животных

Воденица

Грађевина за млевење жита којој народ такође приписује мноштво митолошких конотација. У воденицaма, посебно забаченим и урушеним, верује се да бораве многа бића попут русалки, водењака, вампира и др. Воденичар се у народу сматра човеком који познаје нечисту силу и који поседује моћи прорицања и верује се, да се не може удавити.Да би сачувао воденицу он приноси жртве како би одобровољио бића која је настањују. Делови воденице (точак, жрвањ, кош и др.) због своје симболике се користе у различитим обредима а вода која долази у додир са воденицом се сматра магичном.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
И. А. Седакова ,,Воденица'' „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Rafal Kulik - Water mill wheel design art drawing

Виле

Већ најстарији писани извори говоре нам о поштовању ових створења од стране Словена. Веровање у слична бића бележно је под различитим именима а најразвијеније је на словенском југу. У основи, виле су духови природе, оне настањују различите пределе према којима добијају имена загоркиње, облакиње, водаркиње и томе слично. Описују се као предивне девојке дуге косе, одевене у беле хаљетке, понекад могу имати и одређене животињске делове, козије ноге или крила лабудова. Виле према људима могу бити и добре и зле у зависности од тога да ли им је указано поштовање. Тако се говори да су помагале бројне јунаке и даривале им снагу. Најчешће би се састајале на изворима, пропланцима или крај вода где би плесале, а ко би их прекинуо у томе, намерно или случајно, бивао би кажњен.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981

Слика:
Душан Божић - „Вила“