Лапот

Иако се услед живописног приповедања казивача дуго тумачио као некадашњи обичај убијања старих, пред нама је заправо мит. Оваква прича, знана је и другим индоевропским народима, а код Словена је посебан траг оставила међу Србима. При бројним облицима њеног казивања уочава се иста суштина. У заједници која је некада постојала дошло би до велике тескобе услед које решавају да погубе све старце јер не доприносе заједници. Након те одлуке један од млађих чланова породице скрива свог остарелог претка, који му открива начин за превазилажење проблема у ком се заједница налази. Изношењем решења за недаћу, открива се да је заправо старац тај који их спашава. Након тога се престаје са уведеном праксом усмрћивања старих. Оваква прича уобличена у мит заправо говори о томе да иако физички неспособни да привређују, старци чувају у себи прекопотребно знање које долази са годинама и искуством. Такође, упозорава на погубне исходе стварне примене макар и сличног поступка јер се њиховим уклањањем из друштва читава заједница доводи у опасност.
Текст: Душан Божић

Литература:
Бојан Јовановић - Тајна лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1999

Слика:
The Old Man and His Grandson - Arthur Rackham

Сребрни цар

Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома - „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић - „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић - „Сребрни Цар“

Свадбено бријање

Поред свакодневног бријања, за време важних животних догађаја као што је свадба, вршено је ритуално бријање које је представљало облик иницијације. Младожења би седео на столици а бријао би га ожењени мушкарац некад и један или више момака чији су родитељи живи. Испод браде би му, пешкир или белу мараму држале сестре, заова и девер или мајка, како би браду могли сакрити (под дивљу ружу, под земљу, у коприве) и тиме спречили њено коришћење у зле намере док се у јужним крајевима Србије брада стављала на плодно дрво или цвеће. За време бријања, девојке и момци би, уз музику, играли коло око младожење а цео ритуал је имао заштитнички караткер.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Бријање“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Георги Величков

Врзино коло

Ово је назив за митска места где се ноћу окупљају и играју бића са магијским способностима, попут вила, вештица, ала, стухаћа и др. Забележена су веровања да када але заиграју врзино коло, настаје град и страшно невреме, које узрокује уништење летине на том месту.
Ако би се људи ухватили у овакво коло, падали би у неку врсту транса, и верује се да су тако остваривали везу са натприродним силама и становницима подземног света. Таква кола би се, међутим, играла само у изузетним приликама, када прети огромна опасност по целокупну људску заједницу. Коло би изводили наги људи, а говор је био забрањен.
Израз врзино коло се и данас користи за нешто што је тешко разрешити, или чему се не назире крај.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско Вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Joseph Tomanek - „Nymphs Dancing To Pan's Flute”