Воловска жртва

Говеда су одувек била Словенима значајне животиње. О томе говоре још и арапски путописци из X и XI века, попут ибн Ростеха који наводи да: "Сви они (Словени) поштују волове.". Во је јасно уважаван при раду, па ће стога постати оличење снаге. Међутим, он ће се у заједници сматрати за много више од теретне животиње. Тако је познато да се волови укључују у одређене магијске и обредне радње. Имајући овакав однос у виду и њихово жртвовање може се сматрати изузетно значајним.

Сведочанство о оваквом поступку долази нам из VI  века у једном од најраније забележених извештаја о Словенима где Прокопије из Цезареје

Душан Божић - Воловска жртва

бележи како су управо волови жртве приношене громовнику. Занимљиво је да столећима касније, у етнографском материјалу из Русије, наилазимо на сличан помен жртвовања бика. Овде се, наиме, говори о заједничкој сеоској прослави званој братчина која се одржавала при већим религијским светковинама. Тако је било и на Илиндан, када би се мештани састајали, славили и заједно обедовали. Бик, некада храњен или у новије време купљен средствима читаве заједнице, бивао је жртвован а затим куван у котлу. Забележено је и веровање да бик црвене боје обезбеђује временске прилике погодне за обављање радова у пољу.

Ова веза говеда и атмосферских појава позната нам је из јужнословенске етнологије где су управо бикови једно од учесталих отелотворења градобранитеља али и градоносаца. Овакви примери јасно се уочавају у грађи из западне Србије. Тако се у Драгачеву терање градоносних облака врши палицом за терање говеда. Док се том приликом употребљавају јединствена зазивања попут:

Устук' биче!
Не дај твојим бијелим говедима!
Наша су црна, вашу ће надјачати,
побиће ваша говеда

Еј, не дај, брате,
Станко утопљениче!
Не дај бијелим воловима
У наше њиве и воћњаке!
Ћерај и' тамо у недођин!

Поред оваквих веровања, у Србији и Македонији се бележе и обичаји о Илиндану који су готово истоветни руским. И овде ће се сељани сакупљати на посебном месту где ће заједнички бик бити жртвован, а затим скуван и послужен као део слављеничке трпезе. Ипак, услед снаге и значаја које ова животиња поседује, треба знати да ће се она појављивати као жртва и код бројних других међусобно неповезаних светковина и магијских пракси.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Никита И. Толстой - „Очeрки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003
Никита И. Толстој - „Бик“, Словенска митологија - енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001
Никита И. Толстой, О.А. Терновская - „Братчина“, Славянские древности том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Никита И. Толстой - „Говяда“, Славянские древности том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996

Слика:
Николай Фомин - Бык-тур

Стазом словенског наслеђа - Лада

Литература:
Башић, Ивана, „Слике у речима“, Етнографски институт САНУ, Београд, 2016
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Brückner, Aleksander, "Mitologja Polska", Instytut wydawniczy "Bibljoteka Polska", Warszawa, 1924
Велюс, Норбертас, „О семантике припева lado в литовских сутартинес“, Балто-Славянские исследования 1998-1999, Индрик, Москва, 2000, стр.189-196
Виноградова, Людмила Н., „Подблюдные песни“, Славянские древности том IV, Международные отношения, Москва, 2009
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Gieysztor, Aleksander, "Mitologia Słowian", Wydawnictwa uniwersytetu warszawskiego, Warszawa, 2006
Dragić, Marko, "Lada i Ljeljo u folkloristici Hrvata i Slavenskom kontekstu", Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu 5, 2012, str. 43-62
Журавлев, Анатолий Ф., „Ой дид-ладо и его аналогии“, Πολυτροπον к 70-летию Владимира Николаевича Топорова, Индрик, Москва, 1998, стр.226-234
Круглов, Юрий Г. - „Русские обрядовые песни“, Высшая школа, Москва, 1989
Lomvjanjski, Henrik, "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996 Lovrenčević, Zvonimir, "Ladarice", Narodna Umjetnost 16, 1979, str. 137-158
Потебня, Александр А., „Объяснения малорусских и сродных народных песень“, тип. М. Земкевича и В. Ноаковского, Варшава, 1883
Преображенский, Александр Г., „Этимологический словарь русского языка, том первый А-О“, Тип. Г. Лисснера и Д. Совко, Москва, 1910–1914
Раденковић, Љубинко, „Лада“, Словенска митологија - енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001
Раденковић, Љубинко, „"Теоними" у словенском фолклору“, Словенски фолклор и фолклористика на размеђи два миленијума, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2008, стр. 265-280
Фаминцын, Александр С. „Божества древних славян“, С. Петербург, 1884
Фасмер, Макс, „Этимологический словарь русского языка“, Прогресс, Москва, 1986
Franković, Ðuro, "Lada -'Lepi Ivo'- Ivanjdan s posebnim osvrtom na popijevke i obi;aje podravskih Hrvata u Mađarskoj", Podravina X/19, 2011, str. 119-142

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Справљање хлеба

И најосновније радње из свакодневног живота проткане су многобројном верском и магијском симболиком, ово се јасно види у различитим поступцима током припреме хлеба. Након што се умеси, хлеб бива остављен у наћве да нарасте. Већ сама посуда могла је имати магијске особине, попут пољског навода о њеном справљању у једном дану од боровог дрвета у које је ударио гром. Остављено у таквој посуди, над тестом за будући хлеб би се прво гласно цмокнуло а затим би се изговарале речи „кисни, не мисли“ како се не би оклевало и како би хлеб што брже нарастао. Додатно се пожуривало објавом да га трудна жена иска. Понегде се речима наглашавала жеља за растом хлеба што је често праћено и подизањем руке високо у ваздух. Показало се да су невербална радње ових поступака далеко постојаније, премда су очуване на широком простору. Када се испече, хлеб се прекрива и оставља да се охлади. Ово је праћено речима у којима се наглашава потреба за протоком времена како би хлеб био погодан за исхрану.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Биљана Симкић - „Магија мешења хлеба“, Српски језик 5/1-2, 2000, стр. 309-337

Фотографија:
Светослав Куцаров

Међедовић

Овако се назива јунак српских прича који је проистекао из односа људског бића, загубљеног у шуми, и медведа. Истовремено кроз њих се приповеда о споју природе и културе. Када се дете роди, оно бива остављено медведу на одгајање. Све док не стаса, односно докаже своју снагу, не допушта му се одлазак међу људе. Испуњен надљудском снагом и апетитом, сусреће се са различитим људима и овладава њиховим вештинама. Тиме усваја културне вредности заједнице. У једној верзији ове приче, Међедовић на крају постаје цар, овако наглашавајући потребу за култивисаном природом зарад бољитка заједнице.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Зоја Карановић - Збирка Симеона Ђурића и пет прича о Међедовићу, Зборник Матице српске за књижевност и језик, св. 1-3, 2005, стр. 97-118.

Слика:
Евгений Рачев - Маша и Медведь

Могући трагови Моране код Срба

Познат нам је западнословенски обичај изношења обредне лутке, на окончању зимског периода, назване Morаna, Mоrena, Marzanna али и Zima, Śmiertka или Smrtelnička којa се уништавала најчешће спаљивањем и потапањем. Слично се поступа и са лутком спаљиваном у склопу Масленице, источнословенског обреда предпролењег периода. Лутка је најчешће названа по самој прослави, док се у Украјини јавља и облик Марена, Мара. Сличне поступке затичемо на југу, у Хрватској, где се у склопу сличних покладних поворки спаљује и обредна лутка.

Занимљиво је да начин поступања са обредном лутком затичемо описан кроз предају са Маљена о Краљевић Марку и крчмарици Мари. Наиме, говори се како је Марко због издаје запалио Мару која је отишла на реку, где је безуспешно покушала да се угаси. Ово предање уткано је и у топонимију тог краја, тако срећемо Крчмарску реку али и Марин брег. Различити облици сукоба Марка и крчмарице бележе се у предањима и песмама широм јужнословенског простора. Таква је и песма „Марко Краљевић и аждаха“ где се поново јавља крчмарица која га издаје за шта је он кажњава спаљивањем.

„Он ухвати Росу крчмарицу,
Срдито јој Марко говорио:
»Стани море, да ти пиво платим?«
Обуче јој воштану кошуљу,
Пак запали су четири стране,“ [1]

Уз то, мотив утопљене девојке, може се назрети у топониму Дивчибаре, који се јавља на више места у северозападном делу Србије. Приметно је и да се у близини Дивчибаре код Цветковца налазе и Марин вир, Марин брод, Марина ливада, Марин јасен и Марин гроб. Овакво сабирање митолошких назива предела може указати на трагове старије митске слике.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Ивана Башић - „Слике у речима“, Етнографски институт САНУ, Београд, 2016
Александар Лома - „Дивчибаре-топономастички траг паганског аграрног обреда“, Кодови словенске културе 5, 2000, стр.146-157.
[1] Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., стр. 107-114.

Слика:
Максим Сухаров - Масленица

Стазом словенског наслеђа - ветровници

Литература:
Ајдачић, Дејан, „Летење демона у словенском фолклору и књижевностима 19. века“, Studia mythologica slavica II, 1999, стр. 307-317
Валенцова, Марина М., „Особенности демонологических представлений словацкого Замагурья: универсалное и локалное в языке и культуре“, Региональные исследования в фольклористике и этнолингвистике - проблемы и перспективы, 2015, стр. 96-113
Vinšćak, Tomo, "O štrigama, štrigunima i krsnicima u Istri", Studia ethnologica Croatica 17, 2005, str. 221-235
Ginzburg, Carlo, "Threads and Traces: True False Fictive", University of California Press, Berkeley, 2012
Elijade, Mirča "Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze", Матица српска, Нови Сад, 1985
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Јовановић, Гордана, „Вѣтрьница - демонско биће словенских веровања“, Јужнословенски филолог LX, 2010, стр. 273-281
Кордић, Радоман, „Здухач - психоанализа текста“, Научна књига, Београд, 1990
Левкиевская, Елена Е.,  „Облакопрогонники - откуда на Карпатах град берется“, Родина бр.1/2,  2001, стр. 196-199
Левкиевская, Елена Е., „Духи атмосферные“,  Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2,  Международные отношения, Москва, 1999
Лома, Александар, „Свети Сава и облакогонци“, Зборник радова византолошког института 50/2, 2013. стр. 1041-1079
Плотникова, Анна А. „Фрагмент балканославяской народной гемонологии: Борьба воздушных демонов“, Слово и культура том II, 1998, стр.158-169
Плотникова, Анна А. „Здухач“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2,  Международные отношения, Москва, 1999
Pocs, Eva, "Traces of Indo-european shamanism in Southeast Europe", Folk Belief Today, 1995, pp. 366-373
Раденковић, Љубинко, „Митолошки господари градоносних облака - словенске паралеле“, Зборник етнографског музеја у Београду 1901-2001, 2001, стр. 445-454
Тиховська, Оксана, „Психологічне підгрунтя образу дводушника в українскій міфології“, Науковий вісник Ужгородського університету, 2016, стр. 242-248
Тодоровић, Ивица, „Жељинска ала. Резултати нових истраживања народних митолошких представа Жупе“, Гласник Етнографског института САНУ LIX (2), 2011, стр. 207-218
Толстой, Никита И., „Очeрки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003
Šešo, Luka, "O krsniku: od tradicijske pojave u predajama do stvarnog iscjelitelja" Studia ethnologica Croatica 14/15, 2002/2003, str. 23-53

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Tонац:
Стефан Гашпар


© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Баук

Овако се и данас назива биће нејасних особина којим родитељи плаше децу током васпитања. Описи баука разликују се од породице до породице. Ипак, нека од заједничких казивања су да обитавају у тами, нападају непослушну децу и да им ватра и светлост сметају.  Даље, кроз песме, уочавамо сличности баука са зверима уз које се спомиње. Ово становиште омогућава претпоставку да се бауком првобитно означавала одређена животиња. Потврду налзимо и у Вуковом „Српском рјечнику“ који под одредницом „бак“ наводи да жене првим ничућим зубима тепају бак, баук, баучак али и вучић. Овакво тепање има за циљ да децу умири, умањујући сам страх од бола. Тиме се додатно страх, баук и звер доводе у везу.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Петар Ж. Петровић - „О бауку“, Гласник етнографског музеја у Београду 8/VIII, 1933, стр. 104-108.
Владимир Михајловић - „Из наше митологије (баук, габор)“, Етнолошке свеске , 1986, стр. 53-57.
Catherine Saint-Georges et all. - "Motherese in Interaction: At the Cross-Road of Emotion and Cognition? (A Systematic Review)", Plos one 8(10), 2013

Слика:
Дејан Јовановић - Баук

Жито

Oва житарица због своје многобројне симболике је и главно јело на обредним трпезама.
Жито се као јело може послужити самостално али се често убацују и додатни зачини као и воће попут шљива, јабука, ораха а такође се убацују и друге житарице или махунарке.
Ради обезбеђивања здравља и плодности, жито се поред тога што се служило на трпези давало и домаћим животињама о Божићу или новој години. Са истим циљем, у новогодишњој ноћи се везивао клас жита за плодно дрво а о Божић се жито бацало ка таваници. Жито такође има и заштитну функцију па се тако њиме засипају коледари, положеници, младенци, деца али и обредни предмети попут бадњака.
Оно се такође убацивало у воду за прво купање детета, пар зрна је стављано у руку детета а бацано је и у колевку.
Ради заштите од нечистих сила жито се закопавало испод прага, и бацало у углове соба.
Покојника су такође засипали житом а том приликом и кућни праг, клупу на којој је покојник лежао као и пут до гробља.
Жито се користило у народној медицини а зашивен у одећи је представљао амајлију која је чувала од свих болести.

Текст:
Милош Костић

Литература:
В. В. Усачом , „Жито“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Тетяна Миколаївна Голембієвська - Свято урожаю

Папрат

Премда припада једној од најстаријих група копнених биљака, она се издваја одсуством цвета и плода, односно семена.  А начин размножавања, који се одвија путем спора, остаје непознаница све до половине деветнаестог века, што је обавило ову биљку посебном тајанственошћу.

Папрат је своје место нашла и у митологији словенских народа. Највећи број предања спомињаће њено цветање у купалској ноћи. До парати се долази или случајно када се приликом вођења стоке завршава дубоко у шуми или када се са намером одлази у луг по њу. У оба случаја потребно је да се човек затекне поред ове биљке у поноћ, када ће се у једном тренутку папрат расцветати, сазрети и испусти семе. Ово необично цветање праћено је јарком светлошћу, због чега се овај митолошки цвет назива и огњеним, а неретко је и да читав чин буде пропраћен громогласном олујом.

Чувек који би прибавио семе, намерно или случајно, задобијао је моћ споразумевања са биљкама и животињама, такозвани немушти језик. Међутим то није једини дар, како уклања баријеру између језика, папрат је могла уклањати и друге препреке ка богатсву, отварала би катанце и браве али и откривала најразличитија сазнања. Омугћавала је да се спознају прошлост и будућност као и да се види под земљом, о чему сведоче бројне приче о проналажењу закопаног блага. Поред тога одлика папрати да јој цвет, осим тог једног тренутка у години, буде скривен, давала је носиоцу семена моћ невидљивости.

Истовремено значајно је и што се цветање догађа у поноћ, када наступа такозвани зао час у ком се повећава активност наднаравних сила. Зато они који су се наменски упутили по папрат носе металне предмете како би се од ових сила заштитили. Исто тако сматра се да су биљку убирали превасходно ветровници и вештице.

Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина - „Папоротник“, „Славянские древности“, том III, Международные отношения, Москва, 2004
Zmago Šmitek - "What do Birds Sing?On Animal Language in South Slavic Folklore", Studia Mithologica Slavica 20, 2017, pp.111 -114.

Слика:
Magdalena Korzeniewska - "Jack and the fern flower"

Куна

Од давнина се ова животиња повезује за имућност. Звери из породице куна, најчешће велика ласица и куна златица, представљале су богатство у усменом стваралаштву словенских народа.

Овакво веровање садржано је већ у самој етимологији речи па ће балтословенско kaunā које даје лит. kiaunė,  лет. caune, пр-сл. kuna, долазити од индоевропског придева kunak-o- са значењем "који је боје злата". Из истог корена произилазе гр. κνηκος - златкаст, енг. honey - мед али и староиндијски śоṇаḥ - црвен или гримизан.

На богатство упућује и то што ће код Словена куна постати јединица за меру вредности при трговању. Додaтну потврду видимо и из самог односа према крзну које предствља богатство. У обредним песмама проналазимо прегршт примера , када куна или предмети од куновине бивају даровани:

Prolazila je koleda prije Božića. Napadao je prašak snijega
bijeloga; a po tom prašku letjele su guske, labudovi, - koledari,
nedorasli mladci, nedorasle, prekrasne djevojčice, sočili su,
iskali Ivanov dvor. A Ivanov dvor niti je blizu, niti je daleko,
- niti je blizu, niti je daleko, na sedam stupova. Uokrug toga
dvora srebrn je plot; oko toga plota sve svilena trava; na svakom
kolcu u plotu po dragulj. U tom plotu stoje tri visoke palače,
stoje tri visoke palače na vrhu zlatne. U prvoj je visokoj palači
- svjetao mjesec, u drugoj visokoj palači - prekrasno sunašce,
u trećoj visokoj palači - guste zvjezdice. Svjetao mjesec - to je
gazda u kući, prekrasno sunašce - to je gazdarica, guste zvjezdice
- mala dječica. Samoga pak gospodina nema doma, nema
doma, nije se prigodilo: odjahao je u Moskvu sud suditi, sud
suditi, red rediti. Pošto je presudio, pošto je odredio, jaše on
doma: ženi vozi kabanicu od kunovine, kabanicu od kunovine,
kapu od kunovine, a svojim sinovima po dobra konja, svojim
kćerima po zlatni vijenac, svojim slugama po tople čizme. [1]

Овде видимо господара двора на гори, украшеног драгоценим материјалима са посебно наглашеним златоврхим кулама. То је дом домаћина Месеца који суд суди и ред реди, његове домаћице Сунца, и њихове деце звездā.  Све то уобличено причом о московском јунаку који доноси дарове укућанима. Посебно је значајно што највреднији поклон, одевни предмети од куновине, иде господарици. Исту вредност куновине видимо и у следећој украјинској песми:

U ravnom polju kruška stoji, ne šumi rano, smrečino! Pod
tom je kruškom bijeli ležaj. Na tom ležaju gospodin Tomica.
Drži konja na uzdi, drži hrta na remenu, drži pticu u desnoj
ruci. Pustio je konja u ravno polje, pustio je hrta u tamne šume,
pustio je pticu na jezero. Konj ide, stado vodi. Hrt bježi, kunu
nosi. Ptica leti, ribu nosi. Stado u polje na rasplod. Kuna će biti
miloj bunda. Riba će biti rani doručak. [2]

У слици дрвета под којим је лежај видимо приказ дрвета света. Јунак под дрветом је ловац који помоћу својих животиња приправља дарове за милу драгу. Слично се примећује и у:

Jašili smo ovamo po visokim gorama, po dubokim vododerinama,
tu su mostovi jarebikovi, kalinovi. S tih mostova jašili smo
uličicama, poprečnim uličicama. Tražili smo kunice, lisice. N ismo
našli ni kunicu ni lisicu, našli smo samo kunin trag. Za tim smo
kuninim tragom jahali, gonili od Moskve do Sibira, svoje smo
konje naganjali, junake smo ih pritisnuli. Dojahali smo do vašega
visokog šatora, do gospodskoga dvora. Je li u vašoj kući gospodin
gazda? . . . Sjahali smo sa svojih konja, ponovno smo obišli vašu
kuću, nigdje nismo nalazili kunina traga, pa smo opet doskakali
k tim vratima. Poslušaj, gospodine gazda! Došli smo k vama ne
po raž, ne po pšenicu, ne po kunicu, ne po lisicu, nego po ljepotu
djevojku. Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! [3]

Сада безуспешан лов упућује само на траг кунице. Он их међутим води ка господаревом двору где јунак објашњава да му није потребно друго богатство до саме девојке. Па се у последњој реченици Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! додатно изједначавају куна и девојка као крајња ловина. Потврда о могућности безуспешног лова, види се у примеру попут:

O javore, zelen bore,
lijepo ti t' je ukraj vode!
Iz stabra ti voda teče,
iz grana ti čele lete,
a vrhom ti biser rađa.
Lopće vodu kuničica,
čele kupi lisičica,
biser bere djevojčica.
U to doba kraljeviću
vodi hrta i sokola;
pušti hrta za kunicom,
a sokola za lisicom,
a on Marko za djevojkom.
Stoji huka niz planinu;
bježi hrtu kuničica,
a sokolu lisičica,
njemu, Marku, djevojčica. [4]

Поново се радња спушта под дрво света, куну затичемо при дну стабла. Јунак поново приказан у безуспешном лову, којим се песма окончава. Значајно је да куна, овде удвојена са помињањем лисице, бежи ловчким животињама као и сама девојка ловцу.  Овај лов на куну видимо и у наредној руској песми:

Razumno dijete (tj. mladoženja) jučer je navečer ruse kovrče
češljao, od polnoći je vranoga konja sedlao, danas rano izjašio
je u lov, - ubio je on kunicu-dabrića, dopremio je na dar tastu
za svoju mladu dragu. [5]

Сада поред јунака који је успешно завршио лов, јасно разазнајемо да је куна намењена прошњи девојке. Тек успешан ловац заслужује себи девојку, тако се изједначавају ловац и просац а самим тим и куна и девојка, будућа невеста. Што потврчују и називи невестица односно невеста за ласицу код чакаваца у околини Ријеке и Срба на Косову.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографија:
 © Andy Trowbridge

[1]Katičić, 2008, 101
[2]Katičić, 2010, 297
[3]Katičić, 2008, 281
[4]Katičić, 2010, 294
[5]Katičić, 2010, 312

Стазом словенског наслеђа - призивање кише

Литература / Bibliography:
Агапкина, А. Татьяна, Виноградова, Людмила Н., „Куст“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Gluhak, Alemko, "Praslavenska riječ *dъždžь 'kiša' i 'rosno nebo'", Filologija 43, 2004, str. 11-30.
Зечевић, Слободан, „Заветина у североисточној Србији“, Гласник Етнографског Музеја у Београду, књ. 36, 1973, стр. 43-66.
Плотникова, А. Анна, „Додола“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Раденковић, Љубинко, „Митолошки елементи у словенским народним представама о жаби“, Заједничко у словенском фолклору - зборник радова, 2012, стр. 379-397.
Толстой, Никита И., „Очeрки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003
Толстој, Никита И., „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995
Frazer,James George , "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Čulinović-Konstantinović, Vesna, "Dodole i prporuše - narodni običaji za prizivanje kiše", Narodna umjetnost Vol.2 No.1, 1964, str. 73-95.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Tонац:
Стефан Гашпар
© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Оличење богова

У науци је дуго био присутан став о анимизму словенских веровања. Сматрало се да Словени своја божанства нису доживљавали блиско људском облику, већ да су она била само именоване природне појаве испуњене духом. Овакво становиште почива на расној теорији популаризованој 1930-их и 1940-их година међу немачким ауторима. У њој се заговара потреба за германским утицајем како би се превазишао инфериорни анимизам у веровањима Словена. Нажалост, услед мањка интересовања за изучавање словенске митологије, овакав став се проширио и одржао међу западним ауторима. Ипак забележена сведочанства као и жива традиција побијају ову тврдњу. Најочигледнији доказ за оличење богова јесу њихова имена, јер се разликују од имена појава којим они владају. Када се словенска веровања размотре у оквиру целокупне индоевропске породице савршено се уклапа отелотворен приказ божанстава. Ова олдика примећује се још код протоиндоевропског слоја, па је разумљиво приписати је и Словенима. Наравно, могуће је да до оличења није дошло у једнакој мери за сва словенска племена, нити за све сталеже друштва. Исто тако важно је и нагласити јак анимистички однос ка бићима нижег ранга који је такође присутан међу различитим индоевропљанима, а који је набоље очуван у народној баштини.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Roman Zaroff - "Organized pagan cult in Kievian Rus'. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?",Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.

Слика:
Максима Сухарев - Семь богов

Гајде

Стари народни инструмент уз који се певало и играло а који је такође био и саставни део обредних радњи. Делови гајде су: мех који се прави од овчије или козије коже, дулац или дуваљка уз помоћ кога гајдаш удувава ваздух у мех, бордун у народу познат и као прдало, који производи само један тон док се на гајденици односно свирали производи мелодија. Један од обреда у коме гајде и гајдаш заузимају значајно место су маскирне поворке коледара а исто тако су биле и музичка пратња у обреду русалија. Поред периодичних ритуала овај инструмент је имао и значајну улогу у пригодним обредима као што су рођење и свадба. Из овога увиђамо да иако гајдаш није имао централно место у обредима морао је бити нарочито поштован од стране заједнице јер је он особа која стално и активно учествује у обредној пракси.

Текст: Милош Костић

Литература:
Владан Радисављевић, „Гајде у традиционалној култури Срба“, Караџић 3, 2011, с.63-77.

Угао

Њиме се може представити читав дом, а сама реч за пребивалиште људи коју употребљавају Јужни Словени произилази управо из корена *kǫt. Овај део куће представља границу између познате унутрашњости и непознатог, које се налази споља. Тиме сам угао бива у стању неодређености као граничник између знаног и незнаног. Слично прагу, међи или раскршћу. Ураво зато ће у куту бити вршени разноврсни ритуали. Превасходно они који се тичу граничних обреда у животу појединца, зато се дете полагало у углове, млада би их чашћавала по уласку у нови дом, док ми мртви били полагани с главом према углу. У њима би се полагали и сви ритуални предмети кориштени током године, попут врбе којом се шибало или последњег снопа. Такав кут у коме су вршени сви главни ритуали међу Источним Словенима носио је назив предњи, свети односно красни угао, а поред њега ту су и угао са пећи, женски или задњи и угао код врата.  Међутим угао је уједно и тачка која је најудањенија од центра куће, а будући границом њега ће походити и различита бића граничног простора, попут кућног духа - домовоја. Исто тако у куту ће бити настањена и змија чуваркућа која отелотворује претке. Ова повезаност предака са домом који су настањивали увиђа се приликом задушница и других презника посвећених прецима у којима се они чашћавају посредством углова.

Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина - „Угол“, „Славянские древности“, том V, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија:
Красный Угол

Освртање

Напуштање места на коме је вршен какав обред, проласком поред нечистог места или током самог шетања по мраку не ваља се освртати. Забрана ове радње је присутна у многим обредима па се тако људи не осврћу након повратка са гробља да их мртвац не би пожелео. Након вађења живе ватре не окрећу се на место где се она вадила како њена магијска моћ не би ослабила. На Божић, када се вуку односи вечера на раскршће у повратку се не окреће, као и након магијских радњи јер се сматра да се чином освртања прекида нит између овостраног и оностраног што значи да ритуал није завршен. Такође, не осврће се након завршеног обреда скидања болести или бачене магије јер се сматра да ће се тиме све вратити на претходно стање.
Текст: Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Oсвртање – Милош Костић

Међаш

Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу.  Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености прожет божанским и оностраним.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић  - „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.

Фотографија:
Мартин Мартинов

Дрво као храм

Од најстаријих писаних извора који су нам на располагању наилазимо на помињање посебних стабала и њихову улогу у животу Словена. Тако саксонски историчар Хелмолд 1156. године бележи: „Међу врло старим дрвећем видели смо свете храстове који су били посвећени богу ове земље, Провеу. Око њих су се налазила дворишта и ограде, веома пажљиво начињене од дрвета, и са двема капијама. Јер поред кућних богова и идола којима су обиловала сва села, то место је било светилиште за целу земљу и имало је и њему припадајућег и властитог флемена, и своје празнике и гозбе, као и жртвене обреде.“ (Костић, 64.) Слично њему византијски цар Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима“ наводи како Руси поштују један огромни храст под којим приносе жртве. Каснији хроничари попут Козме Прашког говоре о настављеној традицији чак и код већ покрштених Словена, наводећи како се и даље моле боговима на стенама у светим гајевима.

За потврду ових навода највише сведочанстава налазимо у обичајима Срба. Најбољи пример јесте заветина, односно одређени дан у години када мештани једног насеља у обредној поворци обилазе света стабла - записе, са циљем зазивања падавина и плодности. Обред би се завршавао под главним записом, који би у тај дан био окићен, док би се под њим приносила жртва на камену који се увек налазио покрај дрвета. Потом би се настављало са гозбом и прославом, а дрво је добијало улогу храма. 

Целовиту слику једног оваквог светилишта добијамо из Белорусије. Наиме, на обали реке Свислач, у Мниску, све до краја деветнаестог века, налазио се храст Волат (великан) а покрај њега стајали су још и камен Дзед (деда) као и  жртвеник на супротној страни, на ком је горео огањ, све то окружено ниском каменом оградом. Под овим дубом народ је приносио жртве палећи их на жртвенику или истачући жртве леванице попут меда, млека или медовине на камену. Тако је било све до 1880 када су власти разрушиле жртвеник и посекле храст, док је камен неколико година касније премештен у музеј камења, где се и даље повремено дарује.  

Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић -  „Заветина у североисточној Србији“, Гласник Етнографског музеја у Београду 36, 1973, стр. 43-66
Глеб Ю. Ивакин -  „Священный дуб языческих славян“, Советская этнография 2, 1979, стр. 106-115
Растко Костић -  „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009
И. В. Олюнина, Н. В. Суслова - „Современая практика экскурсиой работы в Республике Беларусь“, БГУ, Минск, 2014

Слика: Душан Божић - Под светим храстом

Јелен

Ову животињу је народна машта врло рано обасула легендама па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена посебном магијском снагом.

Бугарска песма тако описује светог јелена:
"На чело му слънце грее, на гръди му месечина, рогова му чисто злато"
("На челу му сунце сија, на грудима му месечина, рогови му чисто злато")

Слична слика јелена представљена је у руској свадбеној песми: "На десном бедру му млад месец сија, на левом бедру жарко сунашце, по целом јелену густе звезде".

Магијска веровања везана за јелена потичу још из прaисторијских времена.
Јеленски рогови нађени y гробу дванаестогодишњака, пре око 40 000 година, указују на битан чинилац погребног ритуала праисторијских људи. На простору Балкана трагови оваквог обичаја везани су и за културу Лепенског Вира и Винче.

С обзиром да су људи рано уочили да јелени у одређено доба године одбацују своје рогове, и да им затим израстају нови, није тешко закљчити да су јеленски рогови били симбол смрти, али и поновног рађања и обнављања живота. Њихова магијска функција била y обезбеђивању путовања на 'онај свет' и осигурању повратка с тог пута.

У источнословенском и западнословенском фолклору присутна је и брачна симболика јелена: у коледарским и сватовским песмама с мотивима учешћа јелена у женидби и лову на златорогу кошуту-девицу.
Млеку кошуте придавана су лековита својства. Бугари верују да дечак, који je сисао млеко из кошутиног вимена, израста у великог јунака, и да на њега неће никаква болест. Сматрало се да рогови јелена имају снагу одбијања нечистих сила и користе се као апотропеј. Људи су их држали у кући да је заштите од чини; рендали их и пили с водом из истих разлога; крстићи направљени од јеленских рогова ношени су као амајлија.

Обичаји маскирања у јелена познати су код готово свих европских народа. Интересантан је овакав обичај забележен код Срба и Влаха у Банату који се практикује на Бадње вече и на Мали Божић: тада се „млађарија убунда да им се лице не види“, а на моци носе специјалну маску-клоцалицу и с њом ,,иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може“. Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, „али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима“. Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије.

Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је уствари гозба која се приређује душама покојних предака, иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Маскирана гомила тако представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, свето биће, које овде има улогу водича мртвих душа.
Овај обичај представља један од последњих остатака ритуала у вези с јеленом, чији је култ заузимао врло завидно место у религији становника Европе.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Бојан Јовановић - „Дух паганског наслеђа: у српској традиционалној култури”, Светови, Нови Сад, 2000
Д. Срејовић - „Јелен y нашим народним обичајима", Гласник Етнографског музеја бр. 18, Београд, 1955, стр. 231-232
А. В. Тура - „Јелен”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика: Aaron Griffin - „Shangri-La”

Лиле

Летње светковине код балканских Словена употпуњене су обредним бакљама. Оне би се најчешће правиле уметањем коре трешње или брезе у расцепљени врх мотке, а затим би се додавале слама и смола, како би боље гореле. Овако направљена бакља носила је различите регионалне називе: олалија, оратник, вртешка или машала, док је најраспрострањенији назив лила. Према томе ће и читав низ обредних радњи бити назван лилање. Овим преносивим пламеновима настоје се проследити заштитничке и прочишћивачке особине огња. Ученици светковина лиле би запаљивали на ватри креса, а затим би их носили око кућа, обора, њива, па чак и читавих села. Након чега би се лиле побадале у поља и вртове где ће бити остављене да догоре. Све са намером да своја домаћинства испуне снагом ватре.

Текст: Душан Божић

Литература:
Анна А. Плотникова  - „Лила”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988

Слика:
Душан Божић - Лиле

Глог

Ова биљка кориштена је за магијску заштиту а њене ритуалне функције и симболичко значење условљене су њеном бодљикавошћу. Сматра се да глог може да спречи покојника да се после смрти претвори у вампира па се из тог разлога око гроба или на њему сади глог или се побадају глогови колчеви.
Ако би се ипак десило да се покојник повампири, тада би му откопали гроб, и пробијали га глоговим колцем. Као магијску заштиту, гране глога се стављају под јастук, под димњак или испод прозора како би се отерале нечисте силе.
Такође, глог је кориштен и у медицинске сврхе, односно код уједа змије или код болести где би се одећа оболелог бацала на глог како би болест прешла на њега, или би одећу стављали у шупљину од дрвета и онда глоговим гранама затварали рупу. Забележен је и обичај где домаћица на Божић ставља колац на под преко кога прелазе деца или где се пре вечере једу плодови глога опет у смислу магијске заштите.


Текст: Милош Костић

Литература:
Петровић А. , „Глог“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Слика: Милош Костић - Колац

Родоскрвна свадба

Најцеловитија предаја налази се у бугарској традицији која описује "небеску свадбу". Тада долази до венчања између различитих небеских тела који су уједно и у крвном сродству, најчешће као брат и сестра.

Слично томе и у одређеним песмама пролетњег и летњег циклуса, када се говори о доласку младог божанског коњаника из далека и његовој свадби, примећујемо сличан мотив. Наиме, будућа невеста зазива своје девере који су јој уједно и браћа. Премда се деверима називају мужевљева браћа, долази се до закључка да је и њен будући изабраник уједно и њен брат.

Kukаvačica zakukuvala - kirales!
Zelenom lugu na suhom drugu - kirales!
Aj, to ni bila kukuvačica - kirales!
To je bila mlada nevestica - kirales!
Nevestica po gradu se šeće - kirales!
Po gradu šeće, deverke budi - kirales!
Devet deverkov koje brajenkov - kira les!
»Stante se gore, devet deverkov - kirales!
Devet deverkov koje brajenkov- kira les!
Juraj je došel, zelen naš juraj - kir ales!
Eto vam mene zelenom lugu - kirales!
Zelenom lugu na suhom drugu - kirales!

Овај родоскрвни чин на божанској равни може указивати на удуплавање рода, јер се сама свадба одвија на дугодневицу, у најдужем дану, у периоду када природа дарује својом родношћу.

Шумска уродица

Исти мотив биће запечаћен у одређеним источнословенским фитонимима, где назив за две различите биљке, шумску уродицу (melampyrum nemorosum) и дан и ноћ (viola tricolor), гласи Иван-да-Марья. Казује се да је овај цвет настао када се двоје младих заљубило и оженило, не знајући да су брат и сестра, те су се по сазнању преобратили у цвет где их претстављају његов плави и жути део. О томе сведочи и други назив за ове биљке - брат с сестрой. А бере се управо на Купалу, односно дугодневицу, и користи су у бројним магијским и видарским поступцима.

Дан и ноћ

Међутим и ова божанска свадба ће имати негативне последице, па ће и млада и младожења несретно скончати, о чему нас извештавају различите обредне песме. Овај аспект родноскрвног односа значајно је изражен у песмама које се баве обичним људима. Тада се додатно наглашава трагичност инцестуозног односа. У таквим песмама до споја долази из незнања, где по сазнавању истородности млади бивају спашени несреће. Управо такве песме проналазимо код свих словенских народа.

Овај мотив посебно је приметан на словенском југу, где ће достићи развиће у време Османске власти, када ће се услед данка у крви овакав сценарио бити више него могућ.

Škender se pohvali svomu gospodinu
da će ispejati iz Brinja divojku,
iz Brinja divojku, najlipču od grada.
Kada Škender pride na tu hladnu vodu,
on na vodi najde mlajehnu divojku.
- »Dobro budi prišla, mlajehna divojko.«
- »Dobro budi prišal, neznani junače!«
On mi ju uhiti za desnu ručicu,
tere ju on metne zad sebe na konja.
Kada oni pridu posred černe gore,
počela je mlada prigorko plakati.
- » Ostani mi s Bogom, malo Brinje gradu,
malo Brinje gradu, stari običaju!
Va tebi ostavjam moju staru majku
i dva brata mlada, a tretoga su mi Turci zarobili.
Moja mati ga je lvanušom zvala,
a Turci ga zovu Škendere vojvodo.«
- »Zaš mi toga nisi prije povidala
dokle smo mi bili bliže Brinju gradu?«
Kada Škender pride svomu gospodinu
, Škender mu se čini vele kruto tužen.
- » Če ti je Škendere da si tako tužan?
Ča tij e sestrica al verna jubčica?
« - »Ni m' ovo jubčica, neg draga sestrica!«
Gospodin mu reče:
- » Obuci ju što najlipše moreš
i daj joj pinez što najviše moreš
i pejaj ju miloj majki svojoj!«
Kada oni pridu preko Brinja grada,
njoj mi se klanjaju sve brinjske gospode,
»Ne klanjajte mi se, se brinjske gospode,
zač sem vam ja mlada uboga sirota
, od uboge majke, od uboga oca.«

Заједничко за све песме које обрађују тему родоскрнављења, било да се она одвија на божанском или људском нивоу, јесте указивање на негативан исход оваквог споја. Овај табу приметан је у готово свим људским заједницама и укорењен у самим људима као механизам еволутивне адаптације.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Љубиша Рајковић - „Родоскрнављење у народним песмама тимочке крајине“, Гласник етнографског музеја у Београду 45, 1981, стр. 211-224
Татьяна А. Агапкина - „Инцест“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Марко Шкорић - „Биосоцијалне теорије инцест табуа“, Социолошки прегледи 38 /4, 2004, стр. 527-559.
Valeria B. Kolosova - "Ivan-da-marja", Pro Ethnologia, 2004, pp. 87-95.
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика: Душан Божић - Ток живота (детаљ)

Праг

Поред врата и браве, праг је симболична граница између куће и спољашњег света и непремостива је за нечисте силе. У свакодневном животу је било забрањено задржавање или седење а исто тако и поздрављање преко прага јер се сматра да под прагом бораве душе предака. Из тог разлога се кућни праг увек настојао прећи а да се не додирне због чега се и дан данас невеста преноси преко прага. На овом месту су се и одржавали одређени обреди и вршиле магијске радње. Тако би на кућном прагу клали певца пред први улазак у кућу као и за неке празнике а исто тако би се на том месту врачало и гатало. Под прагом су се стављале чини, па се верује да ако неко ту закопа седу косу кућа ће да запусти. Братимљење иако се чешће вршило на другим местимо могло се вршити и на прагу.
Текст: Милош Костић

Литература:

А. Л. Топорков , „Праг“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика: Јасна Ковачевић – Кућни Праг

Нагост

Огољењем тела, човек се ослобађао обавеза према културним нормама и прибижавао природи, али и оностраном. Сходно томе, нагост је одлика и многих бића словенске митологије. Док је људима омогућавала додир са природним силама које их окружују.  Из тог разлога нагост затичемо управо код магијских ритуала. Они могу бити заштитнички, попут амајлија које су израђивали голи ковачи, кујући под пуним месецом или кошуље коју наге бабе шију у једној ноћи. Исто тако наги би се супротстављали и природним непогодама. У земљорадничкој магији поједине сетве и орања би вршили огољени како би се повезали са природом. Ову одлику би користиле и врачаре које би ритуалном голотињом ступале у везу са натприродним.

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Т. А. Агапкина, М, М. Валенцова, А. Л. Топорков - "Нагота", "Славянские древности", том III, Международные отношения, Москва, 2004

Слика:
Николай Фомин - Зеркало

Стазом словенског наслеђа - Јарило

Литература:
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Ефименко, Пётръ, С., "О Ярилѣ, языческомъ божествѣ русскихъ славянъ", Типография Майкова, С. Петербургъ, 1868
Zaroff, Roman ,"The origins of Sventovit of Rügen", Studia Mythologica Slavica, 2002, 9-18.
Зечевић, Слободан, "Герман", Гласник Етнографског музеја у Београду 39-40,  1976, стр.249-263
Иванов, Вячеслав В., Топоров, Владимир Н., "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Иванов, Вячеслав В., Топоров, Владимир Н., "Славянские языковые моделирующие семиотические системы", Наука, Москва, 1965
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Katičić, Radoslav, "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011
Лома, Александар, "Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике", Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Łuczyński, Michał, "Semantika obrzędów wiosennych związanych z Mrazanną i Jarylą", Respectus Philologicus10 (15),  2006, pp. 165-176.
Robinson H. Charles, "The life of Otto apostole of Pomerania 1060-1139 by Ebo and Herbordus", The Macmillan Company New York, 1920
Соколова, Вера, "Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов", Наука, Москва, 1979
Филиповић, Миленко, "Трачки Коњаник", Просвета, Београд, 1971
Šmitek, Zmago, "Kresnik: An Attempt at a Mythological Reconstruction", Studia Mythologica Slavica, 1998, pp.93-118.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Tонац:
Стефан Гашпар

Кориштени радови:
Максим Сухарев http://vesemir.blogspot.rs/
Adrianna Konieczny https://www.behance.net/gallery/44618...
Татьяна Буйская http://duh22.deviantart.com/
Righon Amarth http://righon.deviantart.com/
© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Црнобог

У изворном спису западноевропског хроничара Хелмолда забележен као Zcerneboch, означен је једноставно божанством зла. Из истог навода остао је запамћен и обред испијања чаше у његово име, којим су му Полабски Словени одавали почаст. Поред овог извора име се јавља у неколико познијих хроника петнаестог века, мада се оне углавном позивају на Хелмолда. Док нешто раније, једна сага бележи божанство Tjarnaglofi односно Црноглав, који би се могао поистоветити са Црнобогом, иако не казује ништа више о њему. Ипак, одређење неког божанства злим нема упоришта у словенској култури, и јасно је да је то одредница самог хроничара коме су словенски обреди туђи. Но наздрављање у његово име казује нам о важности овог божанства, а о томе сведоче и забележени топоними. Корен црн- повезаће га са хтоничним, на шта упућује фраза "црна земља",  док наставак -бог поред божанског, може указивати и на удео, богатство, односно срећу. То нам допушта да у Црнобогу препознамо помесни назив за словенског божанство оностраног и  дариваоца богатства - Велеса.
Текст: Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религиј“, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Myroslava T. Znayenko - "On the concept of Chernebog and Bialobog in Slavic Mythology", Acta Slavica Iaponica Vol. 11, 1993, pp. 177-185.
Александар Лома - „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Слика:
Игорь Ожиганов - Чернобог

Златне ресе

Ову фразу бележимо у обредним песмама све три гране словенских народа, што нам даје за право да је означимо као прасловенску. Она се употребљава при опису врха стабла света, када орао или каква друга птица настањена на том врху, својом активношћу отреса златне ресе. При падању на земљу оне се јављају и у виду златног перја или златне росе. Потом се сакупљају и носе к златару који од њих израђује различите обредне предмете од којих су најзначајнији кључеви. Опадање златних реса, као и предмети израђени од њих наговештавају божанску свадбу. Потврду о старини овог мотива налазимо највише у балтичкој традицији али и код других индоевропљана.

Na śród dworu jawor stoi - hej leluja!
Na jaworze złota rzęsa - hej leluja!
I przylecieli rajskie ptaszęta - hej leluja!
I obtrzęśli złote. złote rzęsy - hej leluja!
I wybiegła nadobna dziewczyna - hej leluja!
I rozpuściła swój biały fartuszek - hej leluja!
I pozbierała złote. złote rzęsy - hej leluja!
I skoczyła do złotniczeńka - hej leluja!

А в поли близко дороги,
Божая, божая мати,
а все в золотi ходила,
садок сажений наострожений,
а в тiм садочку бiла постiлка,
а в тiй постiлцi кгречна дiва,
ряси серегла и там заснула.
Райски пташочки рано злинули,
рано злинули, рясу сшайнули.
Золота ряса дуже звенiла,
дуже звенiла, дiву збудила.
А дiва встала, рясу зiбрала,
зiбрала рясу, чтом до поясу,
понесла жь собi до золотника:
- А помагай Бiг золотниченьку,
золотниченьку, ремесниченьку!
А зроби жь мiнi золоту шубу,
а з обрiзочкiв золотий пояс,
а с отрусочок в срiбний перстенец,
по тiм останку перлову тканку.

Pred kućom ti bor zeleni - kolendo, kolendo!
na njem tica orle sjedi - veselo, veselo!
lijepo pjeva i besjedi - kolendo, kolendo!
Kako orle kljunom trese - veselo, veselo!
otpadaju zlatne rese - ko/endo, kolendo!
vi kupite zlatne rese - veselo, veselo!
nosite ih u zlatara - kolendo, kolendo!
da sakuje zlatne ključe - veselo, veselo!

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Врх - Душан Божић

Восак

Овом материјалу се приписују заштитничка својства а употребљава се у медицини и у гатањима.
Најпознатији начин употребе воска је његово изливање у воду чиме би се, на основу добијених облика, распознавале болести, откривали злочинци, гатало о животу, смрти, удаји итд.
Исцељење болести би се вришило на тај начин што би се изговарале басме и вршиле манипулације над добијеном фигуром.
Поред медицинске употребе користио се и за превентиву, тако су људи амајлије од воска правили у облику куће, животиње , мушког и женског тела или њихових делова.
Текст: Милош Костић


Литература:
А. А. Плотникова - „Восак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Милош Костић - Восак

Поливачи

У склопу обредних радњи током пролетњег периода јавља се и поливање водом. Овај обред знан је под именом оblévačka односно оblievačka код Чеха и Словака, или као śmigus-dyngus међу Пољацима. Такође га налазимо и код дела Јужних као и Источних Словена. Рано ујутру, одлазило би се по неначету воду са извора или бунара. А затим би групе поливача ишле улицом поливајући пролазнике. Начешће би млади нежењени момци имали улогу поливача, и они би поливали неудате девојке и младе жене. Док би у наредног дана девојке узвраћале момцима. У деловима Пољске учесници би били маскирани у сламнате костиме и носили би назив dziady śmigustne, изједначавајући се са прецима. За своје дело, поливачи би били награђивани хлебом, сиром, сланином и неизоставним писаницама. Овим поступком млади би се ритуално прочишћавали али би се истовремено настојала обезбедити потребна киша и плодотворност.  Међутим овај обичај игра и друштвену улогу, јер би се при међусобном поливању момака и девојака назначавале будуће љубавне везе.
Текст: Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Teresa Smolińska - "Przemiany tradycyjnych obrzędów wiosennych w Polsce", Etnologické rozpravy XVII 1-2, 2010, str. 44-61.

Слика:
“Dyngus” - Zofia Stryjeńska,

Писанице

Општепозната је представа о јајету као стецишту животне снаге. Његово слобађање из љуске постало је симбол свеукупног препорода код многих народа. Ове одлике додатно ће се истаћи украшавањем јаја, која се тако осликана називају писанице. Тај посупак би се вршио за потребе различитих светковина током читавог пролетњег периода, када и сама природа поновно оживљава. Сходно томе, боје као и шаре на писаницама, имаће за циљ наглашавање већ поменутих особина јајета.

Писанице бојене луковицом
са шаром од биља.

У најстаријем периоду боје су добијане помоћу природних материјала из непосредног окружења. Тако се црвена, као незаобилазна боја, симбол снаге, крви и страсти добијала помоћу биљака руј и броћ или од коре шљивовог дрвета. Док се тамније, готово мрке нијансе постижу кувањем у луковици. Зелена, боја изниклог биља и обновљене природе добија се кувањем коприве и конопље, а жута, у значењу сунчеве светлости, кувањем цвета млечике и сасе. Писанице тамнијих боја попут плаве из цвета пресличице и црвеног купуса или мрке из орахове коре намењене су прецима.






Шарање писаница врши се путем неколико различитих поступака. Код већ офарбаних јаја, шаре могу бити накнадно исцртане гребањем нанесене боје. Мотиви се могу добити и причвршћивањем биљака на јаје које се затим боји, након чега се биље уклања откривајући необојену шару. Ипак најраспрострањеније је исцртавање орнамената воском. Неки од најучесталијих мотива су кукасти, односно закривљени, крст, као соларни симбол, дрво живота - које овде означава целокупну природу и птице које су и весници пролећа.

Примери истоветног орнамента из Чешке, Украјине и Србије.

Подударања како у техници осликавања, тако и у орнаментима које затичемо међу различитим словенским народима, говоре нам о старини овог поступка, и смештају нас у период прасловенске заједнице.

Писанице су дариване током пролетњих празника, или су одношене на гробље преминулима. Исто тако раширене су и различите игре попут туцања јајима, где би победник, онај чија писаница је остала у целости, добијао јаје као награду. Иста награда даривана је приликом котрљање низ косину, где је циљ најдаље откотрљати јаје. Док се прво офарбано јаје, уобичајно црвене боје, чувало у домаћинству. Оно носи име чуваркућа, чувадар или страшник и приписивана су му различита магијска својства.

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Персида Томић - „Шарана јаја“, „Народно ликовно изражавање у Србији“, САНУ, Београд, 1970, стр.105-109.
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Татьяна А. Агапкина, Ольга В. Белова - „Пасхальные яйца в обрядности и фольклоре Славян“, Славяноведание 6, 2011, стр. 25-35.

Фотографија :
Владмир Ћосић - "Великдан 2017"

Бајање

Магијско понашање које има за циљ остварење неке промене у жељеном правцу, заснивајући се на представи да болести и друге недаће изазивају нечисте силе.
Бајањем се баве појединци и то најчешће старије жене које се још називају бајалице, молибоге, видигоје, а назив врачарице, вражалице, мађионице се употребљава за оне жене које бајањем могу нанети зло. Знање бајања се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и по правилу млађа бајалица креће да баје тек када старија престане.
У појединим крајевима бајалица је падала у транс и на тај начин се њена душа борила са болешћу или је молила виле да јој помогну у излечењу болесника. За бајање су се бирала и одређена места која су симболизовала границу као што су праг, река, мост, бунар као и нечиста места, ђубриште, свињац и гробље и још многа друга места са магијским својствима, огњиште, стожер, дрво или камен.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић - ,,Бајања'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001

Откључавање пролећа

Међу обредним песмама које се певају на уласку у пролетњни период примећује се овај устаљени мотив. Кључем, често златним, отвориће се земља и небо. Ово одражава и кључање извора, односно поновно покретање воде након одмрзавања. Откључавање ће најчешће вршити Јарило, препознат под разним заменским именима, а кључ ће добити од своје мајке или пчела и птица, мада се и свако од њих може наћи у улози онога ко откључава. Међутим исход је свуда исти. Откључавање ће имати за последицу наступање топлоте и плодоносне росе, повратак птица и змија, озелењавање, пупање и цветање целокупне природе. Ондосно овим чином се омогућује долазак пролећа.

„Smrtná neděla, 
Kdes klíč poděla? 
Já sem ho dala Svatému Jiři. 
Svaty Jiří vstává, 
Zem odemkává. 
Aby tráva růstla, 
Tráva zelena, 
Ruže črvená.”
(Смртна недељо, где си кључе денула? Ја сам их дала светом Јиржију(Ђорђу).
Свети Јиржи устаје, земљу откључава, да би трава расла, трава зелена, цветак црвени.)

„Ты пчелочка ярая,
Ты вылети из-за моря,
Ты вынеси ключики,
Ключи золотые,
Отомкни летечко,
Замкни зимушку.”
(Ти пчелице јаросна, ти излети од иза мора, ти изнеси кључиће,
кључе златне, отвори лето, затвори зиму)

„Падай Юрыла ключиы і замкі
Адамкуці красну вясну,
Красну вясну,
Цёпла лецейка,
Цёпла лецейка,
Спела жыцейка.”
(Подај Јурилу кључеве и катанце, откључаће красно пролеће,
красно пролеће топло лето, топло лето, зрело жито.)

Текст: Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011 
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
„Беларуская народная творчасць - Веснавыя песні”, Навука і тэхніка, Мінск, 1979

Слика:
Максим Сухарев - "Весна 2015"

Жрец

Овом именицом можемо означити словенско свештенство, односно оне који врше обреде и посредују у вези са боговима. На примере наилазимо у историјским изворима како у код Источних тако и код Западних Словена. Сам назив означава оног ко приноси жртву, јер чин жртвоприношења у старословенском гласи жрѣти. Овај глагол повезан је са индоевропским речима којима се исказује захвалност или одаје хвала. Данас израз жрец служи како би се именовало свештенство многобожачких религија.

Текст: Душан Божић

Литература:
Rick Derksen - "Etymological Dictionary of the Slavic Inherited Lexicon", Brill, Leiden, Boston, 2008
Макс Фасмер - Этимологический словарь русского языка, Том, Прогрес, Москва, 1986
Stanisław Urbańczyk - "Przeżytek pogaństwa: stpol. żyrzec", "Język Polski 3/69", 1948
Слика:
Андрей Алексеевич Шишкин - Волхв

Бдење

Ова обредна радња се вршила за време најважнијих догађаја у животу као што су порођај, свадбе и сахране али и за време празника. Намерно суздржавање од сна али такође и блажи облици забране спавања, као што су касно одлажење на спавање, рано устајање, спавање без јастука или спавање са светлом, везано је за представе опасности сна по човеков живот а имало је и заштитничку улогу. Бдење поред породиље, којој такође није било дозвољено да спава одмах након порођаја, и њеног детета имало је за циљ да их заштити од злих духова како не би заменили дете. Познато је и бдење другарица испред собе младенаца прве брачне ноћи док су често и гости остајали будни. Бдење поред покојника је потреба да се он заштити од нечисте силе а буђење укућана када пролази погребна поворка има за циљ да спречи покојникову душу да поведе са собом и душу онога ко спава.
У календарском циклусу позната је забрана спавања на Бадње вече, где се бдило испред бадњака и пазило се да се ватра не угаси.

Tекст: Милош Костић

Литература:

А. В. Гура - ,,Бдење'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - Зимние звезды

Живот биља

Светост биљака, проистекла из њихове одлике да у себи садрже бит животодавности, приметна је из односа према последњем снопу пожњевеног жита и коришћењу његовог семена како приликом првог сејања тако и у бројним другим обредима који имају за циљ обезбеђивање плодности. Тако схваћене, биљке налазимо у  различитим обредним као и фолклорним текстовима. Ту се најчешће јављају житарице попут пшенице и проса, лан, конопља али и неке врсте воћа. Својим развитком оне јасно одражавају ток природе и сходно томе постају модел људског живота. У оквиру ових представа јавља се засебна целина која приповеда о животу биља од сејања до крајњих производа који од њих настају.  Са нагласаком стављеним на процесе који следе након сазревања и убирања биљака односно на метафоричне муке којима том приликом подлежу. Увиђа се широка примена оваквог описа. Тако исту нит запажамо међу обредним пролетњим песмама, које најављују благодатне дане или међу магијским текстовима којима је циљ да се опасност смилује над наведеном патњом, односно да се уплаши човека који те муке наноси. Исто тако ове представе се могу наћи и ван обредних текстов, међу баснама и дечијим играма. У свима одражавајући значај биља, али и представу о животном кругу и његовој временској одређености. 

Текст: Душан Божић

Литература:
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”,  КСК 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55

Слика:
Душан Божић - Круг

Тодорци

При окончању зиме, на преласку између годишњих доба, ступа се у додир са неодређеношћу као особином овог периода. Управо ови дани ће бити прилика да се ода поштовање прецима. Међутим заједно са њима, долазећи из оностраног, заједницу ће походити и нека нежељена бића. Међу таквима су и тодорци, како је то забележено из живог предања дела Балканских Словена.

Ивица Стевановић - Тодорци

Говори се тако о суровим коњаницима који сеју страх усмрћујући свакога ко им се нађе на путу. Они могу бити замишљени и као чопор дивљих коња или пригодније ликом поставњени између људског и животињског, као људи са коњским копитама или репом, коњи са људским лицима или јахачи срасли ка коњима. Увек ће бити присутан и њихов предводник, то је старешина групе, на белом коњу, неретко хроми, Велики Тодор. 


О страхопоштовању сведоче и бројна правила којих се треба придржавати. Тих дана се не би радило ништа у пољу, док би у кући послови престајали са доласком мрака све до првих петлова који ће најавити зору. Од тодораца би се штитили уобичајним средствима, белим луком и постављањем металних предмета на прозоре и врата како би се спречио улазак нежељених сила. Да би се умилостивили износили су им храну, и спремали посебне колаче, негде у облику потковице али и кували кољиво што поново указује на њихове хтонске одлике.

У другим деловима Балкана сам дан би се третирао као "коњска слава" односно "коњски великдан", а припремљени хлебови даривани су коњима. Ту се говорило да Тодор доноси лето, док би коњске поворке изводили момци загарављеног лица. Понегде су ове коњске поворке спојене са маскирним поворкама уобичајним за тај период године.

Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Никита И. Толстой - „Южнославянские Тодорица/Тодоровден. Обряд, его структура и география“, Балканские чтения I, ИСБ АН СССР, 1990, стр. 101–109.
Татьяна А. Агапкина - „О тодорцах, русалках и прочих навях“, SMS II, 1999, str.145-160.

Слика:
Милош Ницић - Недеља мртвих

Стазом словенског наслеђа - коледари

Литература:
Бојанин, Станоје - „Забаве и светковине у средњовековној Србији од краја XII до краја XV века“, Историјски Институт, Београд, 2005
Босић, Мила, - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Fisković, Cvito - „Božićni običaji i novogodišnje kolede na Orebićima i okolnim selima“, Čakavska rič 1, 1992, str. 3-26
Gavazzi, Milovan - „Godina dana hrvatskih narodnih običaja“, HED, Zagreb, 1988
Ивлева Лариса Михайловн, Лурье, Михаил Лазаревич - „Ряженый-демон, ряженный в демона...“, Исследования по славянскому фольклору и народной культуре. Berkeley, 1997, стр.63-82.
Kuret, Niko - „O nosivcih slovenskih šemskih običajev“ Slovenski etnograf 16/17, 1963/1964, str. 167-178.
Lozica, Ivan - „Tracking down turica“, Narodna umjetnost 35/1, 1998, pp.187-214.
Lozica, Ivan - „Došli smo vam kolendati“, Narodna umjetnost 36/2, 1999, str. 67-83.
Марјановић, Весна - „Маске, маскирање и ритуали у Србији“, Чигоја, Београд, 2007
Марјановић, Весна - „Осврт на забране ношења обредних маски на европском и српском простору“, РМВ 50, 2008, стр. 263-271.
Марјановић, Весна - „Покладне маске и поворке континуитет и нове форме“, ГЕМ 67-68, 2004, стр.155-176.
Плотникова, Анна Аркадьевна - „Этнолингвистическая география Южной Славии“, Индрик, Москва, 2004
Сумцов, Николай Θедорович - „Научное изученіе колядокъ и щедривокъ“, Кіевская старина, 1886, стр. 237-266.
Szczepanik, Paweł - „Masks in the culture of pagan Western Slavs: a ritual-ceremonial attribute or a religious fetish?“, Barbarians at the gates, Toruń, 2013, pp. 65-82.
Торњански Брашњовић, Светлана - „Коледарске и божићне песме у контексту зимских календарских обреда“, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2015
Zibrt, Čeněk - „Masopust držíme“, Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић