Небеска свадба

У народном стваралаштву словенских народа сусрећемо се са мотивом венчања небеских тела, некада међусобно а некада са људским партенером. Иако се наилази на више различитих текстова, често и међусобно контрадикторних, приликом поређења са етно-лингвистички најближим Балтима очитава се одређени образац. Месец у улози младожење жени се сунчевом кћери, касније он ће ју преварити са Даницом јер је променљивост у месечевој природи, а то ће расрдити громовника који га стреља муњама. Иако небеска, свадба ће садржати многе препознатљиве одлике од сватова до јабуке која се дарује. Управо овај чин и сам његов ритуални ток постаће узор свим земаљским свадбама Словена.
Текст: Душан Божић

"...
С друге стране мјесец проси;
ниједан је брат не даје,
најсредњи је брат даваше,
сва га браћа послушаше;
јер се мјесец промењује.
Она има својте доста:
све звијездице јетрве,
преходницу другарицу,
а даницу заовицу"
Вук Стефановић Караџић - „Српске народне пјесме“, Беч, 1866, 6p. 229

Литература:
Татьяна В. Цивьян - „Мотив наказания месяца в сюжете Небесной свадьбы“, Балто-славянские исследования 1986, Москва, Наука, 1988, стр. 69—72.
Зоја Карановић - „Небеска невеста у песничкој традицији Јужних Словена“, Зборник Матице српске за славистику, 1997, бр. 53, стр. 39-49
Radoslav Katičić - ”Zeleni lug”, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Миф о небесной свадьбе“

Немушти језик

Називан још и немучки, немучни, нијеми, безмитни језик је језик којим говоре биљке и животиње.
Овом способношћу човек може овладати само у посебним приликама а начини на коју је добија могу бити различити. Немушти језик човеку може поклонити змија, а ретко нека друга митолошка бића, ако јој се учини добро дело. Још један од начина добијања ове моћи је да се ухвати бела змија, скува се и поједе њено месо али се исто тако може добити и помоћу семена папрати које се јавља само једном у години. По веровању човек који на дар добије немушти језик не сме никоме рећи за то јер ће истог трена умрети.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић, „Немушти језик“ ,„Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Максим Сухарев Зимняя сказка про животных

Воденица

Грађевина за млевење жита којој народ такође приписује мноштво митолошких конотација. У воденицaма, посебно забаченим и урушеним, верује се да бораве многа бића попут русалки, водењака, вампира и др. Воденичар се у народу сматра човеком који познаје нечисту силу и који поседује моћи прорицања и верује се, да се не може удавити.Да би сачувао воденицу он приноси жртве како би одобровољио бића која је настањују. Делови воденице (точак, жрвањ, кош и др.) због своје симболике се користе у различитим обредима а вода која долази у додир са воденицом се сматра магичном.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
И. А. Седакова ,,Воденица'' „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Rafal Kulik - Water mill wheel design art drawing

Виле

Већ најстарији писани извори говоре нам о поштовању ових створења од стране Словена. Веровање у слична бића бележно је под различитим именима а најразвијеније је на словенском југу. У основи, виле су духови природе, оне настањују различите пределе према којима добијају имена загоркиње, облакиње, водаркиње и томе слично. Описују се као предивне девојке дуге косе, одевене у беле хаљетке, понекад могу имати и одређене животињске делове, козије ноге или крила лабудова. Виле према људима могу бити и добре и зле у зависности од тога да ли им је указано поштовање. Тако се говори да су помагале бројне јунаке и даривале им снагу. Најчешће би се састајале на изворима, пропланцима или крај вода где би плесале, а ко би их прекинуо у томе, намерно или случајно, бивао би кажњен.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981

Слика:
Душан Божић - „Вила“

Перун

Божанство које налазимо код све три гране словенских народа и које је најзаступљеније у изворима. О њему поред писаних извора сведочи и етнографска грађа, топоними па чак и лична имена. Најчешће се о Перуну говори као о богу грома на шта упућује и сама етимологија његовог имена, поред тога помиње се као заштитник ратника и оличење правде које настоји успоставити ред. Његова силовитост се исказује бљеском муња и ударом грома, што народ објашњава као Перуново оружје у облику стрела, батине или секире. У обредним песмама када је у животињском облику представља се као птица грабљивца која стоји на златном врху дрвета света, док је у људском облику он господар двора на гори. Сходно томе, света места посвећена Перуну увек се налазе на узвишењима. Дрво посвећено овом божанству је храст, чију повезаност са громовником налазимо на индоевропском нивоу.
Текст: Душан Божић, Милош Костић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Иордан Иванов - „Культ Перуна у южных славян”, Лагода-100, Москва, 2005

Слика:
„Перун” - Максим Кулешов

Ковање

Већ и сам метал носи велику светост, јер је поникао из утробе земље, па се тако особа која га обликује и сам процес такође сматрају светим. Ковачи су одувек поштовани, јер поседују вештину да укроте сиров материјал и уз помоћ огња произведу нове предмете. Тако и у нашем народу постоји веровање да је ковачки занат мистичан а да је ковач чаробник, човек који управља мистичним силама. Око израде магијских предмета ковачи су морали пратити низ поступака, ковање одвијало у ноћи пуног месеца не изговарајући ни реч, док би ковачи били голи. Такође женама је било забрањено бавити се овим занатом осим у посебним приликама када би заједно са мужем и оне ковале. Сви предмети који учествују у ковању добијају посебну моћ, на пример наковањ се користи и као магијска заштита од злих сила тако што га ковач на одређени дан удари чекићем, а верује се да вода која се прелије преко наковња и скупи постаје лековита.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Mircea Eliade - "Kovači i alkemičari", GZH, Zagreb, 1982
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Душан Божић - „Ковање“

Стварање света

Јасно је да не постоје примарни извори који нам говоре о космогонији код Словена, односно о миту стварања света. Међутим, у фолклорној традицији пре свега источнословенских народа наилазимо на забележена казивања која би могла у себи чувати успомену на овај прадавни мит. Текстови песама говоре како у почетку не беше ничега до сињег мора, на мору се налази дрво, најчешће је то храст као „дрво света", и на њему две птице. Затим птице зарањају на дно мора и ваде песак од ког ће начинити земљу, те камен од ког ће настати небо, сунце и облаци. Односно тако стварају свет. Овакава мит упоредив је са другим индоевропским традицијама, али и са угрофинским фолклором.
Текст: Душан Божић

Литература:
Aleksander Gieysztor - "Mitologia Słowian", Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego, Warszawa, 2006
Вера Кузнецова - „Дуалистические легенды о сотворении мира в восточнославянской фольклорной традиции“ Издательство СО РАН НИЦ ОИГГМ , Новосибирск, 1998
Оксана Микитенко - „Сиже стварања света као проблем фолклорне рецепције хришћанства“, Зборник Матице српске за славистику, 1997, бр. 52, стр. 149-156

Слика:
Максим Сухарев - „Сотворение мира - Дуалистический миф“

Гумно

Простор који је је најчешће ограђен каменом и користи се за вршидбу, али и као место састајања и игранке. Осим тога, гумно је поприште и за многе ритуално-магијске обреде који су најчешће имали циљ да обезбеде летину и наредне године. На њему се окупљају многа бића као што су виле, крилате змије али и демони који могу утицати на вршидбу. Из тог разлога су људи прибегавали разним начинима да одобровоље и ублаже бес нечистих сила. Верује се да се на напуштеном гумну окупљају вештице које на њему играју и договарају се коме ће начинити зло. Како многа магијска места имају одређена правила и забране тако ни ово место није изузетак. Док траје вршидба не ваља пити воду, „да киша не би натопила жито“, а такође не ваља ни јести, „да жито не би појели мишеви“.
Текст: Милош Костић

Литература:
Анна А. Плотникова –„Гумно“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Вук Стефановић Караџић - „Српски Рјечник“, Беч, 1818
Слика:
„Гумно“ – Душан Јевтовић

Задушнице

У традицији словенских народа постоји неколико дана у години када се посебна пажња посвећује мртвима. Верује се да је на задушнице отклоњена баријераизмеђу света мртвих и света живих. На тај дан породица се присећа свих својих упокојених чланова, и одаје им почаст справљајући гозбу код своје куће или чешће на самом гробљу. Пре него што обед започне, по мало од свега што се спремало за тај дан оставља се на гробу, као жртва прецима. Овим празником одржава се сећање на претке и њихова улога у заједници чак и након смрти.
Текст: Душан Божић


Литература:
Милина Ивановић-Баришић - „Задушнице - вид комуникације живих са мртвима”, Гласник Етнографског института САНУ, бр. 53, 2005, стр. 291-303
Ольга А. Седакова - „Поэтика обряда - Погребальная обрядность восточных и южных славян”, Индрик, Москва, 2004

Слика:
„Прецима” - Душан Божић

Секира

Поред њене употребе у свакодневном животу као оруђе и у време ратова као моћно оружје секира се користила и као магични предмет у многим обредима. Сматра се да је служила као заштита од нечистих сила и црне магије. Секира се користила као средство против временских непогода тако што се постављала у двориште са оштрицом усмереном према небу, такође је и стављана поред детета и продиље ради заштите. Овај магичан предмет је био и саставни део магијског прочишћења преко којега се прелазило нако што се прескочи жива ватра. Бројни археолшки налази амајлија у облику секира на територији Русије, назване ,,Перунове секире'', сведоче о давном веровању у њихову магичну моћ.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.

Петао

Ова свакако уобичајна домаћа живина има и своју митолошку улогу. Бројна предања везана су за петла, а пре свега петла црне боје. Тако он може имати моћ предсказивања времена, смрти или какве непогоде ако ли се огласи ван редовног времена. Приликом уобичајног оглашавања он најављује зору и тиме тера вампире и друга бића која делују по ноћи. Петао је и једна од основних животињских жртви. Па се приликом зидања куће, обарања сеновитог дрвета, приликом свршетка жетве или о Божићу углавном жртвује петао, јер се верује да има утицаја на плодност али и да штити од злих утицаја.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић, „Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића”, Просвета, Београд, 1983

Слика:
„Хороз” - Душан Божић

Гатање

Овим чином су се прорицали догађаји који ће се десити у будућности (рат, суша, болести...) али исто тако и догађаји који су се већ десили (крађе, убиства...). Гатањем су се бавили људи који су били обдарени видовитошћу, у даљој прошлости то су били жреци а касније и гатари из народа и вештице. Постоји много различитих техника гатања као што су гатање помоћу воде, пасуља, костију, ораха, гашењем угљева, топљењем олова... Један од данских хроничара је записао чин прорицања у граду Аркони уз помоћ Световитовог коња који шета око пободених копаља на основу чега би жрец одређивао да ли треба ићи у поход или не. Мокош је још једно божанство које се везује за прорицање јер испреда нити судбине крај свог извора у подножју дрвета света.
Текст: Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство”, Esotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Rastko Kostić - „Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma” - KD Atos, Beograd 2009

Слика:
Мария Крылова - „Святовит”

Вукодлак

Овај свесловенски и општепознати термин временом је мењао своје значење и односио се на више различитих појава. Према најстаријим тумачењима вукодлак није ништа друго до животињске форме вампира који се отелотворује у виду вука. Па је тако сваки вампир уједно и вукодлак. Други традиционални начин за постајање вукодлаком јесте каква клетва или бачена чин којом вештица или какав други чаробњак преображава жртву која у вучијем облику задржава људски ум. Модерне представе о мешанцу човека и вука чије се стање као зараза преноси угризом последице су модерних покушаја рационализације мита и утицаја накнадних буквалних тумачења некадашњих представа о вукодлаку.
Текст: Душан Божић

Литература:
Елена Е. Левкиевская - „Вукодлак“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Веселин Чајкановић - „Стара српска религија и митологија“, Просвета, Ниш, 2003
Соња Жакула - „Шта је данас вукодлак? Семиолошка анализа текстова о 'тамнавском вукодлаку'“, Етноантрополошки проблеми, Београд, вол. 7, бр. 4, стр. 1017-1032, 2012

Слика:
Ивица Стевановић - „Вукодлак“

Мокош

О особинама и функцији ове богиње највише сазнајемо из источнословенског фолклора и језика, мада њене трагове, највише у виду топонима, проналазимо ширем словенског света. Већ из самог имена божанства увиђамо везу са влагом али и предењем. Стога, њено место јесте у подножју дрвета света, на влажном, крај извора поред ког она мочи кудељу и преде нити судбине. Из овог приказа она може бити утројена у облику суђаја. Поред тога, њено друго место је у крошњи дрвета света где столује заједно са Перуном, па тако и петак, дан посвећен њој, стоји уз громовников. Када је доле, на извору, богиња Мокош златним кључем откључава и закључава врата која се налазе између корена и остатка стабла, чиме уређује плодност године. Она је Велика Богиња, Мајка Влажна Земља.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
В.В. Иванов ,В. Н. Топоров - „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“ , Балто-славянские исследования 1982. Москва, 1983, стр. 175—197.
Radoslav Katičić ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Ярина Вовк – ”Макошь”

Дожињалица

Такође и дожињанција, дужионица, дужијанца, дожинки, дажынкі, dożynki, јесте општесловенски назив за обред свршетка жетве који се одвија између краја јула и средине септембра у зависности од краја. Приликом тога дана врши се последња жетва, плету се венци од жита којима се ките жетеоци а посебно се украшава највреднији жеталачки пар. Од последњег снопа жита у откосу прави се посебан венац или би се сплела „божја брада”, о којој је већ било речи. Они би остајали у кући а њихово семе би се користило приликом прве сетве наредне године, тиме се успостављала веза између старог и новог жита и вегетацијски ток се држи непрекинутим. Такође, спрема се хлеб од новог брашна и исказује се захвала на приносу и уроду који је остварен те године, уз припремање велике гозбе. Након тога омладина остаје да се весели уз игру и песму.
Текст: Душан Божић

Литература:
Čeněk Zíbrt - "Obžinky", Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Ольга А. Терновская - „Славянксий дожинальный обряд - Терминология и структура”, Автореф. канд. дисс, Наука, Москва, 1977
Бранко Ћупурдија - „Пут ка целовитости дужијанце”, Гласник Етнографског института САНУ, vol. 58, бр. 2, стр. 163-172, 2010

Слика:
J. Racek - "Průvod obžinkový na Táborsku v polovici XIX stol."

Проклетија

Ово је обичај проклињања одређене особе која је учинила неко рђаво дело а за то није одговарала. Проклетија се одржава недељом или за време празника. Оштећени човек позове људе из села на место где се догодила штета, код записа или на раскрсницу. На том месту се пободе колац и окупљени људи на њега бацају камење и проклињу кривца призивајући свеце, како би се он открио и казнио. Проклетија је табуисано место и не растура се након завршеног обреда већ остаје на том месту. Људи из других села који би пролазили поред проклетије такође би узимали и бацали камење на њу и проклињали кривца.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић - „Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића”, Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Душан Божић - „Проклета гомила”

Коло

Све велике светковине и весеља прати и игра. Иако облик уметности и забаве плес има дубоку повезаност са ритуалом, и представља основни човеков изражај где он испољава осећања путем свог тела. Оваква ритална особеност посебно се односи на кружне групне плесове, где се у ритмичном покрету заједница зближава и повезује а такво је и словенско коло. То је дакле народна игра где учесници држећи се један за другога чине полуотворени или чешће затворени круг. Оно тада има и магијску функцију јер се кругом штити од спољних утицаја. Но, коло не мора бити везано за весеље, постоји и коло које се игра у част покојника, оно се насупрот уобичајним врстама креће у смеру супротном од казаљке, без пратње инструмената и без изговорене речи. Такође познато је и врзино коло, њега изводе вештице, виле или друга бића, а ако би се човек нашао у њему падао би у транс или умирао од изнемоглости.
Текст: Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство”, Esotheria, Београд, 2007
Maria-Gabriele Wosien - "Sacred dance - encounter with the Gods", Thames and Hudson Inc. New York, 1992
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Николай Рерих - „Весна священная”

Миш

Према индоевропским митолошким представама миш се схвата као сеновита животиња односно нечисто биће које припада силама подземног света у чијем облику међу људе могу доспети болести или нечисте силе. За време „мишијих дана” сеоске жене нису обављале женске послове а забрањено је било и отварање амбара, остава са храном и ковчега са рубљем. Ноћу је било забрањено звиждати јер се верује да се тако призивају мишеви.Такође душе умрлих су се замишљали у облику мишева и ако би га мачка случајно убила укућанима би претила невоља због убијања претка.По народном веровању се сматра да мишеви могу предсказати време, сиромаштво и смрт.
Текст: Милош Костић

Литература:
Вања Станишић - „О табуизацији назива миша на централном балкану”, Balcanica, br. 32-33, 2002, str. 155-174
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Александр В. Гура  -  „Миш”, „Словенска митологија енциклопедијски речник”, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - „Мышь”

Воден

Водењак, вођаној, водник и слични облици имена назив су за речног духа код словенских народа. Свака река има свог домаћина, он је настањен на дну речног корита у стакленом дворцу а сусреће се код вирова, покрај воденица или на ушћима. Његов изглед описује се различито, он може бити у људском обличју, уз одређена животињска обележја или у потпуно животињском лику. Тако може мењати облик од омаленог човека зелене коже са алгама на коси до напросто велике рибе. Иако се најчешће сматра лошим духом који утапа људе, воден уме помагати рибарима, зато су му људи приносили жртве како би га одобровољили. К њему иду сви утопљеници, који после живе у његовом царству па се стога сматрају опасним јер нису прошли обред који би им омогућио правилан прелаз.
текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Вук Караџић, Београд, 1981
Володимир Гнатюк - „Нарис української міфологї”, Iнститут народознавства НАНУ, Львів, 2000
Елена Левкиевская - „Мифы русского народа”, Астрель, Москва, 2000

Слика:
Виктор Глебович Бритвин - „Водяной”

Извор

Ово је једно од основних светих места међу Словенима. Тако се вода а нарочито неначета, која се узима са њега сматра изузетно моћном и користи се у магијској пракси. Верује се да где је крај неког извора изгажена трава то је место на ком су играле виле. У слици ,,основног мита'', поред горе и извор у долини је место богиње Мокош која крај њега преде и тка нити које се изједначавају са током реке а и судбине људи. На посебан дан се замишља да из тог извора извиру злато и сребро који најављују рађање природе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Radoslav Katičić - "Gazdarica pred vratima, Ibis Grafika", Zagreb 2011
Radoslav R. Podunavski - „Tradicionalno balkansko veštičarstvo“, ESOTHERIA, Beograd 2007
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душан Божић - „Мокош“

Запис

Најстарије забелешке о Словенима говоре нам о њиховом обожавању светих дрвета и гајева. Међу Србима овакве радње сачувале су се до данашњих дана у виду записа. Углавном је то храст, мада може бити и какво друго дрво, оно штити одређену област и њене мештане од разних непогода, пред њим се пале ватре и приносе жртве. Разуме се, сечење или било какво скрнављење записа строго је забрањено. Уз дрво се често налази и камен који је такође поштован као светиња.
Текст: Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Мит и религија у Срба“, СКЗ, Београд, 1973
Татьяна А. Агапкина - „Запис“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Radoslav Katičić - "Čudesno drvo", Filologija, No.45, Zagreb, 2005

Слика: „Запис“ - Душан Божић

Сварог

Битно је истаћи да једино спомињање овога божанства налазимо у Ипатијевском летопису. Сам летопис начињен је у XV веку и састоји се из неколико старијих списа од којих је један и „Повест минулих лета“. У њему се налази додатак са словенским преводом хронике грчког писца Јована Малала из VI века. У тој допуни се имена грчких богова Хефеста и Хелиоса преводе као Сварог и Дажбог. На основу самог изједначавања не може се утврдити које од Хефестових особина одговарају овом божанству односно по којој основи су они изједначени, стога не можемо знати тачну функцију Сварога. Уз помоћ етимологије доносе се разнолике претпоставке, тако се Сварог проглашава небеским божанством, заштиником брака, покровитељем ковача, богом ватре или се истиче његова очинска улога напоменута у летопису. Међутм, око ових претпоставки и даље нема усаглашености.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
„Полное собраніе русскихъ лѣтописей - томъ второйъ, Ипатиевская лѣтопись“, Типографія М. А. Александрова, Санктъ Петербургъ, 1908
Олег В. Творогов, „Древнерусские хронографы“, Наука, Ленинград, 1975
"The chronicle of John Malalas", Australian association of Byzantine studies, Melbourne 1986
Хенрик Ломвјањски, „Религија Словена“, Библиотека XX века, Београд, 1996
Вильо Й. Мансикка, „Религия восточных славян“, ИМЛИ РАН, Москва, 2005

Слика:
Игорь Ожиганов - „Сварог“

Месец

Поред тога што ово Земљи најближе небеско тело и њен природни сателит има улогу при мерењу времена, Месец има и значајно место у веровањима Словена. За Месец и његове мене везана су бројна предања и магијске радње, па тако све послове треба започињати са младином, да би напредовали и расли као и сам Месец, и тако до уштапа, након чега следи опадање када послове треба свршавати. Месечеве мене објашњавају се веровањем да он истовремено осветљава и загробни свет, и као такав представља хтонично, уз то може носити назив „рогати“ а негде га називају и „дедом“, овде се могу назрети повезаности са Велесом. Приликом небеске свадбе Месец често има улогу младожење, где на послетку бива кажњен због своје променљивости. Овакав мит има велике сличности са Балтичком предајом.
Текст: Душан Божић

Лиитература:
Ненад Ђ. Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Научна књига, Београд, 1951
Татьяна В. Цивьян - „Мотив наказания месяца в сюжете небесной свадьбы“, Балто-слaвянские исследования 1987, Наука, Москва, 1988
Иваничка Георгиева - „Българска народна митология“, Наука и изкуство, София, 1993
Светлана М. Толстая - Месец, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика: Максим Сухарев - "Месяц"

Ириј

Под овим изразом, који се највше користи међу Источним Словенима, подразумева се вечно топла и вечно зелена земља. То је земља иза мора, онострано пребивалиште мртвих којим столује Велес и место на које у позну јесен одлазе птице и змије. У пролеће врата овог света се откључавају да би се животиње вратиле назад, уз то доневши са собом и благородну росу и топлоту која ће подстаћи обнављање природе.
Текст: Душан Божић

Литература:
Володимир Гнатюк - „Нарис української міфологї”, Iнститут народознавства НАНУ, Львів, 2000
Radoslav Katičić - "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика: Максим Сухарев „Жаворонок”

„Владимиров пантеон''

Након што је извојевао победе у династијском рату, Владимир, најмлађи син Свјатослава првог постаје кнез Кијевске Русије. Доласком на престо, пред својим двором на Кијевској гори над Дњепром поставио је кумире руских богова - Перуна, Хрса, Дажбога, Стрибога, Сeмаргла и Мокош. За већину горе наведених божанстава можемо утврдити словенскo порекло за разлику од Хрса и Семаргла који су вероватно страни или само руски богови. Године 988. кнез Владимир прихвата хришћанство и руши све кумире које је пре само 8 година поставио.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ненад Косовић (превод са руског) - „Повијест минулих љета или Несторов љетопис'', ИКП ,, Никола Пашић'', Београд 2003
Radoslav Katičić - „Gazdarica na vratima'', Ibis grafika, Zagreb 2011.
Александар Лома - „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2005, вол. 53, бр. 1-3, стр. 9-28

Слика:
Николай Рерих - „Идолы”

Змија чуваркућа

Предања о овој змији јављају се широм словенског света, веома су жива код Словенима најближих Балта, а исто тако и међу другим индоевропским народима. Као њено боравиште јављају сe огњиште и праг, оба места од велике важност за Словене, и управо једна од основа њене повезаности са прецима. Кад се говори о чуваркући можемо имати слику стварне змије настањене у кући, најчешће смука или белоушке која дакако има и своју практичну улогу, јер штити кућу од мишева и других штеточина. Али то може бити и чудновата бела змија, митски родоначелник заједнице. У оба случаја она је ту да штити дом и укућане, а њено присуство доноси срећу и богате уроде. Сходно томе изразито лошим поступком сматра се протеривање или убијање ове змије.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Софија Н. Костић - „Култ змије код Срба“, Кадињача, Ужице, 1998
Љубинко Раденковић - „Кућна змија у веровању и предању словенских народа“, „Гује и јакрепи“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2012

Слика:
Душан Божић - „Чуваркућа“

Ветровници

По раширеном веровању ово су људи који су бранили свој крај од непогода тако што би у сну напуштали тело и борили се са силама које су их стварале. Када би се опасност приближила, особе са овим способностима повлачиле би се на сигурно и упадале у сан, тада њихова душа напушта тело, често преузимајући обличје различитих животиња и они ступају у борбу, а све повреде које би задобили биле би пренете и у јави. Сличне моћи могле су имати и вештице, а способност напушања тела како би се борили са злим силама и тако заштитили своју заједницу заједничка је веза са шаманима широм света. Забелешке о овим људима најраспрострањеније су међу Јужним Словеним где се и данас могу сусрести, мада се иста предаја јавља широм словенског света. Неки од назива за особе са овим способностима су здухаћ, вједогоња, змајевити човек, krsnik, chmurnik, obłocznik, облакопрогонник, хмарник, градівник, итд.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Радоман Кордић - „Здухач - психоанализа текста“, Научна књига, Београд, 1990
Елена Левкиевская - „Облакопрогонники - откуда на Карпатах град берется“, Родина бр.1/2, стр. 196-199, 2001
Љубинко Раденковић - „Облачари“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Luka Šešo - "O krsniku: od tradicijske pojave u predajama do stvarnog iscjelitelja", Studia ethnologica Croatica, vol 14/15, str 23-53, Zagreb, 2002/2003.

Слика:
Bogumił Znicz - "Zduch (Stuhacz)"

Жртве

Како би обезбедили родну годину, здравље, срећу и заштиту од нечистих сила људи су приносили жртве. Разликовале су се од повода којим су приношене, ради кога су приношене и у зависноти од онога ко их приноси. Жртве се могу поделити на бескрвне (плодови, мед, медовина, дрво, откос) и крвне (животиње). Посебно место заузимају жртвени колачи који су се месили за скоро сваку светковину. За неке празнике се месе колачи који се украшавају животињама и плодовима направљеним од теста, вероватно као замена за праве жртве.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Сима Тројановић, "Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића", Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Максим Сухарев - "Старцы Старые"

Купала

Прослава летњег сунцостаја односно дугодневице међу словенским народима испуњена је бројним обредима. За овај дан говори се да је толико важан да сунце на небу три пута застане. Већ изјутра пре свитања започиња се брањем биља које има посебне магијске особине, те се користи за гатања и врачања која су честа у овом дану. Такође верује се да ту ноћ цвета папрат чији цвет открива благо или дарује моћ немуштог језка. Битно је и обредно купање у реци како би се прочистили и заштитили, уз то девојке реком пуштају цветне венчиће као део љубавне магије. Увече при заласку сунца, пале се коре од дрвета - лиле како би се отерале нечисте силе али и велике ватре - кресови, око којих се људи веселе, играју кола и који се прескачу зарад прочишћења. Ово је свечаност у којој се спајају вода и ватра, дан и ноћ, мушки и женски принцип а небеска свадба пренета је на земаљску раван. Слични обичаји могу се пронаћи код мноштва индоевропских народа, и након христијанизације углавном бивају везани за дан рођења светог Јована. Као божанство, Купало се помиње тек од 17. века, када долази до грешке у тумачењу светковине.
Текст: Душан Божић

Литература:
James George Frazer, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић, „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Вера Соколова, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов”, Наука, Москва, 1979
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Купальская Ночь”

Бели лук

У народу се сматра да ова биљка има изузетну заштитну магијску моћ. Трудне жене и породиље су носиле бели лук, а њиме мажу и стоку пре него што ће их протерати кроз живу ватру. Од њега се праве амајлије ради заштите од злих демона и ките венчићи а вештице га користе у бајању.Поред велике магијске моћи лук се одавнина користи и као антибиотик.
Текст: Милош Костић



Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radomir R. Podunavski - Tradicionalno balkansko vesticarstvo, ЕSOTHERIA,2007
Вук Стефановић - „Српски Рјечник'', Беч, 1818

Слика:
Stefan Hörberg - Garlic stamp

Лесник

Шумски дух, познат свим словенским народима. Описује се у људском обличју, често уз одређена животињска обележја, такође, напомиње се да може преузети разне животињске облике. Од свих шумских бића најдражи му је медвед у ког се и сам неретко преображава, уз то он је и заштитник стоке. У Русији се напомиње како се плаши грома, док се у Србији лесницима називају маскирана лица у коледарској поворци, где симболишу претке и имају изразито хтонични карактер. Све ово наводи на закључак да се у овом шумском духу заправо очувао сведени облик бога Велеса.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Вук Караџић, Београд, 1981
Успенский Б. А. - „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
"Leszy" - Marta Emilia

Велесова брада

Последњи сноп жита би се повезао црвеним концем, окитио цвећем, око њега би се три пута обишло а потом би био одсечен или ишчупан. Тада би се снопље исплело у кружни облик или у облик са класјем на доле у ком подећа на браду. Овакав предмет чуван је под стрехом или на стожеру, како би обезбедио плодност и богатство. Исти обичај знан је код свих словенских грана, тако га Чеси именују као "дед", код Срба се назива "божја брада" док међу Русима носи вероватно и најизворније име "Велесова брада". Припремљен у част бога Велеса, покровитеља земљорадње и богатства.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008Слика:
"Божја брада" - Душан Божић

Додола

Додолски ритуали су обредне песме и игре чије магичне особине имају за циљ да изазову кишу. Најчешће су се изводили за време пролетњих и летњих празника. Додоле су морале бити невине па су из тог разлога биране најмлађе девојчице. Главна додола је била потпуно нага и прекривена разним биљкама док су остале биле босе и носиле венце на главама. Оне су ишле од куће до куће пред којима су певали и играли а домаћица те куће би их поливала водом па затим даривала. Главна особина додолских песама је, да поред тога што кроз текст призивају кишу, припрев: „Ој додо, ој додоле''. На Балкану се срећу и други називи за овај ритуал као што су Перперуна и Преперуша.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Вук Стефановић - „Српски Рјечник'', Беч, 1818

Слика:
Николай Фомин - „Танец Додолы"

Збручки кип

Овај камени стуб нађен је у реци Збруч 1848. године. Кип је четворостран и са сваке стране подељен у три нивоа. На првом нивоу се налазе четири људска приказа, три мушка и један женски, сваки у различитом положају, међусобно повезани заједничком капом. На средњем нивоу су четири мања људска приказа, два мушка и два женска који се држе за руке. На доњем је на три странице приказан клечећи човек док је четврта страна празна. И ако постоји више различитих тумачења овог споменика о тачном значењу и самој аутентичности још увек се води расправа.
Текст: Душан Божић

Литература:
Алексей Комар, Наталья Хамайко - „Збручский идол: памятник эпохи романтизма?”, Ruthenica, Том X. C., Київ, 2011, 166-217

Слика:
Максим Сухарев - „Збручский идол”

Велес

Словенско божанство вишеструких улога. О њему сазнајемо из писаних извора, обредних песама и бројних топонима. Забележен као скотији то јест сточији бог, Велес је божанство које има власт над целокупним благом, како домаћим животињама тако и другим драгоценостима. Поред сточарства везан је и уз земљорадњу, што се увиђа из поштовања последњег снопа жита које се назива божија односно Велесова брада. Његов животињски облик је медвед, љута звер, и у том облику он штити стадо али и шуме у којима влада. О Велесу се говори и као о покровитељу песника или уметности уопште али и магије. На дрвету света Велес је приказиван као огромна змија која се гнезди у његовом корењу из ког истиче вода. Сходно томе и кумири Велеса постављани су у долу, подно брда, крај река. Он је такође и господар оностраног, загробног света куда иду душе након смрти, из ког долазе топлота, роса, птице и змије у пролеће.
Текст: Душан Божић

Литература:
Иванов В. В., Топоров В. Н. - „Исследования в области славянских древностей”, Наука, Москва, 1974
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика: „Велес” - Максим Кулешов

Хлеб

Тешко да се иједан обред или обичај могу замислити без обредног хлеба односно погаче. За божић се прави хлеб који је украшен разним мотивима: плетенице, житно поље, крст, плуг као и представе домаћих животиња. Постоје многа правила када је у питању однос са хлебом: када се погача испече, треба сачекати неко време, „да јој душа оде на орање'', па се тек онда може јести; треба окренути руб одломљене погаче према себи односно према крају стола; не ваља стављати погачу наопачке; и многа друга. У свим словенским земљама је и дан данас заступљен обичај дочекивања гостију хлебом и сољу.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970

Слика:
„Хлеб'' - Душан Божић

Нави

Ова створења настају од душа мртворођене деце или оне која су преминула у периоду од четрдесет дана по доласку на свет, а управо јер су умрли пре увођења у заједницу, у тренутку када се сматрају "нечистим" јер није довршен период потребан за њихово потпуно припајање овоземаљском. Као такви, опасни су искључиво за породиље и новорођенчад. Нави могу бити престављени и у облику птица, које се оглашавају продорним звуком, отуд називи дрекавац, свирац, плакавац и слични. Након доласка хришћанства, ова бића се називају некрштенци.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Култура, Београд, 1981
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда”, Просвета, Ниш, 2001

Слика: „Некрштенци” - Ивица Стевановић

Громовне стреле

Знане су и као "камене стреле" или "громов камен", према народном веровању ове камене стрелице се заривају у земљу након удара грома, да би после извесног времена излашле на површину. Оно што се у земљи налази јесу остаци из каменог доба (врхови стрела, копља, секира). Када би проналазили ове предмете, народ би их користио у лечењу, као амајлије, или као заштиту од удара грома. Слична предаја постоји и код других индоевропских народа, а јавља се и шире. Управо у овим громовним стрелама можемо препознати оружје бога Перуна, словенског громовника.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj",Ibis grafika, Zagreb, 2008
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007

Слика:
"Перунове стреле" - Душан Божић

Огњиште

Да је огњиште играло важну улогу у народном животу види се по томе што је поред улоге зборног места за целу породицу било и центар за многе обичаје. Из култа ватре се временом развило огњиште као засебни предмет обожавања. О његовој светости говори то што се земља под огњиштем сматра лековитом, пред њиме се врше многе магијске радње, исповеда се и њиме се заклиње. Исто тако, строго је било забрањено било какво омаловажавање огњишта чак до те мере да је постојао посебни штап којиме се ватра разгртала.
Текст: Милош Костић

Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.

Слика: Ширберг Ј. - „Бокешка кућа изнутра”

Орах

Ово је једно од дрвета са многобројним улогама у животу Словена. За његову крошњу се верује да је настањују разна бића, и да се под њом не ваља заспати. Орах има велику примену у магијским радњама, помоћу њега се врше обреди лечења као и гатања. Његов плод је жрвта која се најчешће приноси прецима (бацање ораха у углове собе о Бадњој вечери). Из свега наведеног увиђа се хтонична природа овог дрвета.
Текст: Душан Божић, Милош Костић

Литература:
Веселин Чајкановић - "Мит и религија у Срба'', Српска књижевна задруга, Београд, 1973
Веселин Чајкановић - "Речник српских народних веровања о биљкама'', Српска књижевна задруга, Београд, 1994

Слика: Дед - Душан Божић

Сукоб Перуна и Велеса

"Божански бој" или "основни мит" како је још назван, представља реконструисан мит, на основу обредних песама и компаративне митологије. Прича почиње када се Велес, у обличју змије, из свог подземља успење према врху на ком столује Перун, он затвара воду тиме проузрокујући сушу, да би се повратио ред громовник тера змију назад на њено место. Када то учини он пушта воду и прославља кишом. Овај мит познат је готово свим индоевропским заједницама, а знан је чак и шире од тога. Кроз њега се приповед о вечном сукобу реда са хаосом.
Текст: Душан Божић

Литература:
Иванов В. В., Топоров В. Н. - "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Calvert Watkins - "How to kill a dragon", Oxford university press, New York, 1995.
Radoslav Katičić - "Božanski boj",Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
"Божански бој" - Душан Божић

Суђаје

Знане још као рођенице, наречнице, ориснице, итд. представљају се најчешће као три женске особе, које одређују судбину новорођенчета. Како се усуд доноси у прве три ноћи од рођења детета, у том периоду људи су жртвама у храни и пићу настојали да их умилостиве. Суђаје се описују као жене различите старосне доби и различитих карактера а према предању могла их је видети једино мајка детета. Приказ оваквог утројеног бића које се брине о судбини заједнички је народима на индоевропском нивоу и вероватно у себи чува обрисе некадашње Велике Богиње.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - Митска бића српских предања, Вук Караџић, Београд, 1981
Спасоје Васиљев - Словенска митологија, Арион, Земун, 1986
Radoslav Katičić - Gazdarica na vratima, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Kazimierz Perkowski - Trzy Zorze

Жива ватра

Оно по чему је посебна ова ватра је начин њеног настанка - трењем између два дрвета једно о друго, а сам чин се назива вађење живе ватре. Живу ватру су најчешће вадили у „ниједно доба” ( после поноћи) или раном зором - док дан напредује. Кориштена је у многим обредима а један од њих је обред прочишћења од болести који је текао овако: након што се жива ватра извади, поделили би је на два дела како би људи и стока могли да прођу између ње и приликом проласка би изговарали: „Прођох ватру не изгорех, прођох болест не нападе ме”; и тиме заштитили себе од болести.
Текст: Милош Костић

Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.

Слика:
„Жива ватра” - Душан Божић

Коледе

Ово је групни назив(поред великог броја локалних назива) за обредне поворке код све три гране Словена. Оне су везане за зимску краткодневницу, међутим у зависности од предела врше се у распону од месец дана. Саму поворку сачињава група маскираних младића који уз галаму и звоњаву прапораца опходе куће по селу, где изводе одређене песме и врше магијске радње све у циљу благостања те куће, док заузврат добијају различите поклоне.
Текст: Душан Божић

Кад се пред кућу долази
"Отворите врата,
врата су ви златна,
шиком шикосана
перјем искићена.
перјем и ковиљем,
смиљем и босиљем"
(Вук С. Караџић - "Живот и обичаји народа српскога")

Литература:
Велибор Лазаревић - Коледарске песме на Косову и Метохији, "Баштина", бр. 27, 2009, 31-43
Ivan Lozica - Došli smo vam kolendati, "Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku", br.36/2, 1999, 67-83

Слика: "Лејка" - Душан Божић

Вампир

Ово свима познато биће има дубоке корене у веровањима Словена. Као и већи број митолошких створења вампири воде порекло од душа умрлих. Када покојник не би прошао одговарајуће обредне радње након смрти његова душа остајала би заробљена између светова, као такав вампир се сматра нечистим и оличење је нереда. Вампир се тада може вратити у тело покојника, може настанити какву животињу (најчешће вука одакле даље долазе митови о вукодлацима) или туђи леш. Откривају га видовити људи или животиње, а да се покојник повампирио доказује се тиме што је његово тело нетрулежно, често надувено од крви којом се храни. Да би се успоставио ред вампир се мора послати на "онај свет", ово се врши или умилостивљењем одређеним жртвама или уништењем вампира најчешће спаљивајем или пробадањем глоговим колцем тела у које се вампир настанио, притом се пази да душа вампира не утекне прешавши у лептирицу или какву другу животињу. Након правилно извршеног обреда враћа се ред у заједницу.
Текст: Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - "Стара српска религија и митологија", Просвета, Ниш, 2003, 132-139
Бојан Јовановић - "Вампир као метафора", Гласник етнографског института САНУ, Београд, 2004, бр. 52, 227-233

Слика:
Драган Бибин - "Вампир Вид"

Дрво света

У словенској предаји свет се може приказати у облику дрвета. То је најчешће храст, али се јављају и друга дрвета (јела, бор, јабука...). Кроз песме сазнајемо да се у крошњи, углавном на сувој грани, налази громовник који може бити представљен у облику орла. У средишњем делу - стаблу спомињу се, у зависности од предаје, пчеле, ласица или овце. Док је у корену дрвета змај односно змија. Често при дрвету налази се извор из којег истиче вода. Поред тога што је дрво света, оно је и поприште борбе соларног божанства из крошње (Перун) и хтоничног из корења (Велес).
Текст: Душан Божић, Милош Костић


„Ў чистом поли на синим мори стоиць дуб широколист,
под тым дубом вовцы стары, перяры черная вовна.
На той вовни ляжец змея змеиная.”
(Романов Е. Р.,„Белорусскии сборник”)

Превод:
"U čistom polju, na sinjem moru, stoji širokolisti dub(hrast),
pod tim dubom stare ovce, lanjska crna vuna.
Na toj vuni leži zmija zmijska."
(Belaj Vitomir, "Hod kroz godinu",111)


Слика:
„Мировое Древо” - Максим Сухарев