Стазом словенског наслеђа - Мокош

Овога пута речи биће речи о словенској богињи Мокош.

Литература:
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Bulat, Petar, "Mati Zemlja", Naroda starina, Vol.8, No.19, 1929, str. 91-100
Иванов, Вячеслав Всеволодович, Топоров, Владимир Николаевич, „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“, Балто-славянские исследования, 1982, стр. 175-197
Katičić, Radoslav, "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011
Katičić, Radoslav, "Vilinska vrata", Ibis grafika, Zagreb, 2014
Лома, Александар, „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Łuczyński, Michał, "William of Malmesbury’s “Fortune” (Gesta Rerum Anglorum II 12) – An Attemptat a New Interpretation", Studia Mythologica Slavica, 17, 2014, str. 83-89
Marjanić, Suzana, "Dijadna boginja i duoteizam u Nodilovoj Staroj vjeri Srba i Hrvata", Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, Vol.39, No.2, 2002, str. 175-198
Mencej, Mirjam, "Simbolika niti in predenja v evropski folklori", Studia Mythologica Slavica, 13, 2010, str. 151-170
Pleterski, Andrej, Šantek, Goran Pavel, "Baba Babnega polja", Studia Mithologica Slavica, 15, 2012, str. 63-77
Успенский, Борис Андреевич, „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Свентовит

Сви подаци које имамо о овом божанству долазе нам из 11. – 13. века, забележени од стране западноевропских хроничара. Из њихових навода сазнајемо да је Свентовит најпоштованије божанство међу Рујанима, словенском племену настањеном на острву Рујан, данашњи Rügen, на крајњем североистоку Немачке. Тако саксонски историчар и свештеник Хелмолд бележи да је Свентовит сматран за највише божанство, док је његов храм у граду Аркона био значајно пророчиште. Наводи да су га и друга словенска племена поштовала приносећи му дарове једном годишње. Чак ће и дански краљ Свено даривати ово божанство како би учврстио односе са Рујанима. Детаљније описе даће дански историчар Саксо Граматик. Он описује дрвени храм ограђен двоструком оградом, изнутра украшен животињским роговима и пурпурном тканином. У средини се налазио велики дрвени кип који је имао четири главе на четири врата, две спреда а две с леђа, где је по једна гледала напред а друга у страну. У једној руци држао је рог док се у другој налазио лук. Такође говори и о обреду који се обављао на крају жетве, као и о пророковањима по пићу у рогу, као и помоћу белог коња којег држаше у храму. Они ће такође описати и разарање храма, када дански краљ Валдемар порази Рујане, сруши Свентовитов кип и заузме њихово острво, чиме ће угасити култ овог моћног божанства.

Свентовит или Световид?
Како гласи име овога божанства? У различитим хроникама бележи се као Zvantevith, Svantovitus, Svantovithus, Szvantevit односно Svanteviz. Из овога лако препознајемо словенски облик његовог имена *Svȩtovitъ, што читамо као Свентовит. Где би носни самогласник који је још у првој српској редакцији старословенског прешао у глас е код нас дао облик Световит. Први део имена, *svȩt- просто значи свети, уз претпоставку да првобитно светост означава „прожето божанском силом“, „моћно“. Ово је чест саставни део словенских именима попут Светозар, Светобор или Светислав. Наставак *-vitъ такође срећемо у словенским именима Људевит, Добровит, итд. али и називима божанстава попут Јаровит или Поревит. У словенском језицима овакав наставак обично је придев који назначава да је нешто испуњено основом речи, па је тако планина са много шуме - шумовита, предео испуњен бреговима - бреговит, цвет који садржи лек - лековит и томе слично. Међутим како је то уобичајно код словенских имена, *vit- се може налазизи на предњем месту, као у именима Витогој, Витомир, Витослав или код полапског божанства Vitelubbe, за кога нам је познато једино име. Лингвисти су покушавали на разне начине да објасне корен *vit- , као „место“, „ратник“, „реч“, „ветар“, међутим ни једно тумачење се не издваја као коначно. У сваком случају, знамо да је име недвосмислено словенско, и да је његов облик Свентовит. И поред тога у јужнословенској литератури често се нализа на облик Световид, кој је нетачан. Завршетак са гласом д заправо настаје као покушај тумачења различитих топонима на Јадранској обали, такви су називи Vidova gora, Vidov vrh, Vidovica, Sutvid, Svevid или Sveti Vid који се некритички доводе у везу са рујанским божанством.

Св. Вид и Видовдан
Сличност имена овог хришћанског свеца са именом словенског божанства задала је бројне муке научницима у намери да одгонетну како и на који начин су она преплетена. Западни Словени су преко немачких мисионара примили име свеца као свети Вит, док је на југу под утицајем Дубровника и Млетака али и сличношћу са именицом вид његово име промењено у Вид. Сам светац је старохришћански мученик, а његов култ се шитио из јужне Италије где је и живео све до Париза, да би 836. заједно са реликвијама стигао у Саксонију, у опатију Корвеј која ће постати средиште средњоевропског мисионарења. Управо из овог центра ће се кретати мисионари упућени на словенске земље. Тако ће чешки краљеви бити покрштени под патронатом овог светитеља, а црква у његову част биће подигнута у Прагу 924. И најстарији извори говоре нам како су мисионари из Саксоније били први који су покушали да обрате Рујане у хришћанску веру, ти покушаји су били безуспешни. Но међу каснијим хроничарима изазвали су сумњу да су тамошњи Словени почели славити хришћанског мученика Вида као своје божанство – Свентовита. Ипак, овде је једино дошло до гласовног подударања. На словенском југу поред бројних топонима са Јадранског приморја наилазимо на трагове дубоко на истоку, све до Бугарске. Иако он не заузима значајно место у православној цркви, на Вида наилазимо како у српским црквеним књигама још од Мирослављевог јеванђеља, тако и на фрескама. Могуће је његов култ био нешто израженији због присних односа са Дубровником као и због саских рудара, који су досељени из области са јаким култом овога свеца. Након Косовског боја, бројни извори ће спомињати да ова битка догодила на дан светога Вида, 15. јуна и тако ће датум ове битке остати упамћен као Видовдан. Због важности који сама битка носи за српски народ, али и због митолошког карактера којим је прожета, Косовски бој и Видовдан као датум на који се одвија стичу посебно значење међу Србима. Додатно је приметно да се у неким крајевима Видовдан прославља на сличан начин као и Ивањдан, односно оба датума су у себи очувала некадашње обреде везане уз обележавање дугодневице. Тако је народна традиција заборавивши на ионако недовољно изражени култ светога Вида, посредством народног предања о Видовдану и народне етимологије која дан везује уз вид, створила низ веровања и врачања који су имали за циљ да побољшају вид као и предвиђања.

Свентовит у веровању Словенa
На основу већ споменуте топонимије на Јадрану, вођен сведочанствима западноевропских хроничара да су Свентовита поштовала сва словенска племена, Натко Нодило ће на крају деветнаестог века донети зкључак о Световиду као словенском богу богова, постављајући га на врх словенског пантеон. Он ће његово име објаснити као „онај који види свет“ и на тај начин унети забуну у даља истраживања. Међутим уистину је приметно да се већина топонима и цркава посвећених светом Виду налази на узвисинама. Када се таква топонимија нађе насупрот локалитетима као што је Zmajeva spila,сами врхови добијају улогу громовниковог престола. Када се то повеже са ратничком функцијом која се се уочава како код Свентовита, може се лако изнети претпоставка о његовој сличности са Перуном. Ову тврдњу додатно подупиру наводи о громовниковој многострукости уобличене у исказу „Перунъ ест многъ“. Исто тако, веза са жетвеним ритуалима, и коњи као свете животиње допуштају истраживачима да га пореде са Јаровитом, са којим дели географску близину и именску форму, а преко тога даље са Јарилом као божанством плоности и пролњег бујања.

Закључак
Коначно одређење Свентовита још увек је отворено питање, оно што о њему са сигурношћу знамо, поред његовог имена, јесте да је био изузетно поштован на крајњем северу код Рујана, али исто тако да код осталих Словена не налазимо никакве трагове који би указивали на његов култ. Такође веома је могуће да је у питању значајно млађи култ, јер нешто ранији хроничари који говоре о Рујанима не спомињу ово божанство именом, а у времену у коме о њему говоре већина Словена је већ покрштена. Како у њему можемо препознати ратничке астрибуте, али истовремено и велики број оних везаних за агрокултуру питање о Свентовиту и даље остаје отворено.

Текст: Душан Божић

Литература:

Александар Лома - Пракосово словенски и индоевропски корени српске епике, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Vitomir Belaj, Poganski bogovi i njihovi kršćanski supstituti, Studia ethnologica Croatica, Vol.21, 169-197.
Душан Бандић - Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 1991
Луј Леже - Словенска Митологија, Графос, Београд 1989
Миодраг Марковић - Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку, Зограф 31., 35-50.
Петар Момировић - Један старији помен Видовдана, Саопштења 20/21, 211–212.
Radoslav Katičić - Vilinska vrata, Matica Hrvatska, Zagreb, 2014
Растко Костић - Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, Атос, Београд, 2009
Roman Zaroff - The origins of Sventovit of Rügen, Studia Mythologica Slavica, 2002, 9-18.

Слика:
Kazimierz Perkowski - Jasz - Piorun (w interpretacji jako Świętowit)

Даћа

И у најранијим документима о погребном обреду код Словена жртве заузимају битно место. Верује се да покојнику треба обезбедити на оноземаљском свету исто оно што му је било потребно на овоземаљском, односно храну и пиће. На основу таквог веровања настале су и даће, ритуалне гозбе у јелу и пићу на гробу покојника или пред кућом ако је невреме, али никако у кући. На даћу, која се одржавала више пута у току прве године од покојникове смрти, било је уобичајено да учесници доносе своје прилоге у јелу и пићу. Најважније је било да за време гозбе буде присутно кољиво, погача, вода, свећа, разна јела, воће и цвеће. На прву и главну даћу, присуствовали су сви учесници погреба а једно место се увек остављало празно и верује се да на том месту седи сам покојник. Уз пиће се благосиљао покојник, где се увек излива део пића на земљу, и наздрављало за дуг живот и здравље живима.
Текст: Милош Костић

Литература:
Бојан Јовановић, „Дух паганског наслеђа'', Светови, Нови Сад, 2000
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Виктор Васнецов - Тризна по Олегу