Кукавица

Ова птица врши мноштво разноликих улога у веровањима словенских народа. Приметно је да се она изједначава са женском особом која жали, која се стога назива кукавицом. Ово се јасно примећује у свадбеном обреду када млада неутешно кука напуштајући родитељски дом.

"Budite zdravi, gospodaru, hranitelju, tatice i rođena mamice:
začuli ste kukavicu po kukanju, bijelu labudicu po kliktanju,
a mene mladicu po zvučnom glasu. Kukala je, tugovala
gorka sirotica od večernje zore do jutarnje - jer je žalila sebe
mladu." [1]

На оваква веровања указују и предвиђања о удаји која се врше на основу кукавичјег оглашавања, где би девојке број кукања изједначиле са бројем година до удаје.

Кукање као облик неутешног плача исто тако је везан и уз оплакивање покојника, стога је и оглашавање кукавице често доносило веома лоша предсказања. Док би се жене које су изгубиле некога из породице јадале управо кукавицама. Овде ове птице наступају у улози посредника између светова живих и мртвих, које у једнакој мери и настањују. Што је улога која им припада будући да су једне од птица које својим повратком из оностраног најављују пролеће. Забележено је веровање по ком се кукавица прва враћа у Ириј а последња излеће из њега.

Примећујемо вишезначност кукавице где се њена симболика тумачи различито у зависности од околности. Тако се оглашавање кукавице пре озелењивања природе сматра лошим предзнаком док би кукање у олисталој шуми био добар знак.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Александр В. Гура „Кукушка“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 3, Международные отношения, Москва, 2004

Фотографија:
© Mike Lane/Alamy

[1]Katičić, 2010, 118.

Увођење младе у нови дом

У српским крајевима, приликом првог ступања у младожењину кућу млада извршава низ обредних радњи под вођстом свекрве. Ово започиње већ на вратима дома када млада води рачуна да не нагази кућни праг, који представља границу између спољног света и домаћинства. Налазећи се на међи, у неодређености, праг је место где обитавају преци дома. Зато млада након уласка довратак  маже медом и љуби пређени праг, тако даривајући претке и исказујући им поштовање. Наредни поступак је обилажење око огњишта, кућног стецишта предака, које млада опходи три пута у смеру сунца а затим џара ватру, дарује огњиште или га љуби, у зависности од краја. Овим радњама она се додатно приближава прецима и изједначује са домаћицом. Долазећа ноћ такође представља гранични период који за младу симболизује одвајање од девојачког и улазак у нову породицу. Стога се она у овом периоду додатно штити. Са поступцима се наставља рано ујутру када млада одлази по воду, претходно дарујући извор. Такође чисти кућу након чега ће свекрва изнети смеће. Преостаје још да се изврши „убрађивање“ односно да се припреми посебно оглавље, добијено од свекра и свекрве а које ће указивати на нови статус младе. За то време свекрва изводи посебну игру зазивајући претке са којима се дели прва заједничка трпеза. Овиме млада постаје део домаћинства.  

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Веселин Чајкановић - „Свекрва на тавану“, Гласник етнографског музеја у Београду VI, 1931, стр. 1-10.

Слика:
Шарац-Момчиловић, Вера - „Чија је ово капа?“, Етнографски музеј, Београд, 2006.

Јаловост

Ово стање се у народу сматрало последицом чини, родитељског проклетства или као знак судбине. Женама које нису имале децу забрањивано је учествују у свадбеним обредима, да буду куме и да сакупљају летину првих плодова.
У посебну врсту народне медицине спадају и магијске радње за избављење од јаловости а многи поступци превенције исте улазе у састав свадбених обичаја. Тако су распрострањени обичаји да се млади ставља дете у крило, у брачну постељу су најпре стављали дете повијено у пелене, младенци су били засипани пшеницом а стављала се и у младину ципелу.
Контакти са трудницом, женом која има много деце, породиљом или новорођенчетом се сматра леком против јаловости. Исто тако жена која не може да затрудни је узимала појас или одећу коју је до тада носила трудница, седела на месту на коме је обављен порођај и узимала да одлежи поред новорођенчета уместо породиље.
Средства за постизање плодности су били такође и хлеб као и предмети који се користе за спремање хлеба. Тако би неплодне жене журиле да седну на место где је тек испечен хлеб или на сам хлеб. На свадби су младу стављали да седну у наћве и додиривали младенце лопаром ( лопатом за хлеб).
Како постоје магијске радње за отклањање јаловости тако постоје и за стицање. Да би жена избегла трудноћу лежала је на простртој папрати или би након порођаја закопавала постељицу под тополу која нема семе. Пребројавање разних предмета, прстију итд. служило је као средство привремене јаловости. Да би одредила број година током којих не жели да затрудни, млада би бројала зрна проса, црепове на кућама, димњаке. Такође млада би док би седала под себе стављала онолики број прстију колико година није желела да затрудни.

Текст:
Милош Костић

Литература:
A. A. Плотникова ,,Јаловост'' - „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Русалкa

Знана још под називима: русаљка, навка, мавка, мертвушка или богинка, представља биће из митологије првенствено источних Словена, односно Украјинаца, Белоруса, али понајвише Руса. Поред доминације у веровањима на истоку, може се наћи и у веровањима Бугара, карпатских Словака, Пољака али у новијој историји и код Срба и Хрвата.
Једно од становишта је да су русаљке ништа више до руске верзије вила, јер сматра да поседују иста својства, као и да су назив добиле у раном средњем веку од латинског израза ,,Rosaria“. На то указује и објашњење да обичај Русаље или Падалице у селима области Звижд (источна Србија) потиче од старијег, римског, ,,Rosalia“ (дан ружа). Русаље су се састојале из играња у колу и оргијања. Чак и неки пољски извори наводе да је израз стигао са Балкана у Русију. Непобитна је, међутим и словенска етимолошка страна речи русалка, која сведочи да је корен речи заправо руска реч за поток – русло.
У Русији се сматра да се током источно-словенске историје у једном моменту десио прелаз из позитивног схватања русалки у негативно, а претпоставља се да је у питању био деветнаести век. Наиме,у ранијем периоду оне су виђене као бића која излазе из воде и доносе влагу, односно плодност, усевима у касно пролеће. У каснијем периоду оне постају зли женски водени духови. Према веровању обитавају у било којим воденим површинама али посебно у напуштеним воденицама; Белоруси верују да се могу наћи и у шумама. У Пољској се верује да обитавају и на гробљима где испуштају застрашујуће крике. Русалке постају убијене, утопљене, унесрећене мртве девојке и жене. Најчешће имају дугу, расплетену, црвену косу, белу одећу, огроме груди и носе венце, али у Русији опис русалки варира од прелепе девојке, преко леша до чудовишног створења. Верује се да могу мењати изглед тако да би привукле младића, а потом га удавиле у води. Често их жене водењаци, а негде се верује и да имају краљицу која је подређена краљу водењака. У Полесју отац умрле неудате, верене девојке, симболички је венчава са дрветом, да не би постала русалка. Код источних Словена постоји и обред испраћаја русалки, где једна девојка представља русалку и кити се са што више венаца, а као заштита од русалки се користи венац од пелина.
На Балкану, тачније у Хрватској, русалке представљају зеленокосе духове утопљеница или чак некрштене деце, удављене од стране мајки, увек су мокре, а ако им се коса осуши – умиру. Оне бораве на врбама и брезама у близини река, увек су веселе и распеване, често помажу јунацима. На местима где оне плешу трава и жито расту обилније. У каснијим митовима често су унесрећене душе које траже освету, виђене као онострана бића, издужене, у белом, дуге косе, прекривеног лица и склопљених очију.
Оно што је карактеристично за русалке на свим словенским просторима је Русална недеља, када цвета раж или жито, време када русалке илазе из воде и чине штету домаћинствима чији чланови за њено време раде, односно побољшавају род домаћинствима чији чланови не раде и даве оне који се купају у рекама и језерима.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Дмитрий К. Зеленин - „Очерки русской мифологии: Умершие неестественною смертью и русалки“, Индрик, Москва, 1995
Linda J. Ivanits - "Russian folk beief", M.E. Sharpe, New York City, 1989
Volodymyr Kubiyovych - "Internet Encyclopedia of Ukraine", Canadian Institute od Ukrainian Studies, Toronto, 1984
Бахилина Н. Б. „История, цветообозначений в русском языке“, Наука, Москва, 1975
„Словенска митологија енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001, стр. 19, 72,75, 92,93, 139, 473, 474
Franjo Ledić - "Mitologija slavena", Epoha, Zagreb, 1969
Луј Леже - „Словенска митологија” Графос, Београд, 1984
Спасоје Васиљев - „Словенска митологија” Србобран, 1928
Jerzy Strzelczyk - ,,Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian'' Dom Wydawniczy Rebis, Poznań, 2008, str. 177-178.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Макс Фасмер - „Этимологический словарь русского языка“, Прогресс, Москва, 1987
Praca Zbiorowa - ,,Oxford - Wielka Historia Świata. Cywilizacje Europy. Anglia - Słowianie. Cywilizacje Australii i Oceanii. Papuasi. T. 13.'' Polskie Media Amer.Com, Poznań, 2006. s. 171.

Слика:
Sarmati - Truth lies just beneath the surface