Стазом словенског наслеђа - Перун

У овој епизоди говорићемо о словенском громовнику Перуну, о његовој улози и својствима.

Литература:
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Болсуновскій, Карлъ Васильевичъ, „Перуновъ дубъ“, Типо-Литографія С.В.Кулженко, Кіевъ, 1914
Дракевич, Владислав Петрович, „Топор как символ Перуна в древнерусском язычестве“, Советская археология, №04, 1961, с. 91-102
Gieysztor, Aleksander, "Mitologia Słowian", Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego, Warszawa, 2006
Иванов, Вячеслав Всеволодович, „К этимологии балтийского и славянского названий бога грома”, Вопросы славянского языкознания. Вып. 3, АН СССР, 1958, с.101-112
Иванов, Вячеслав Всеволодович, Топоров, Владимир Николаевич, „Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Иванов, Иордан, „Культ Перуна у южных славян”, Лагода-100, Москва, 2005
Katičić, Radoslav, "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Katičić, Radoslav, "Vilinska vrata", Ibis grafika, Zagreb, 2014
Леже, Луј, „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28
Lomvjanjski, Henrik, "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Милошеска, Ели, „Громовникот и неговите камени или божји стрели: громот и молњата“, Филолошки студии 6/2008.
Филиповић, Миленко, „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Watkins, Calverts, "How to kill a dragon", Oxford university press, New York, 1995.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Кориштени су радови аутора:
Максим Сухарев, Виктор Корольков, Наталья Буканова и Андрей Клименко

Бес

Ово створење народ је доживљавао као злог духа, који обузима човека или животиње, чинећи да ови изгубе разум и подивљају. Те су нам тако остали изрази попут: „Ушао му бес [детету], па никако да се смири“, или „Бес те у'ватио“.
Према неким веровањима, бесови наступају када неко преде уочи недеље, или када пљује у ватру.
Бес je обично описиван као чупаво, крилато, репато биће тамне боје, са косом у облику шишарке, мада не постоје записи о његовим најранијим представама.
Касније, у позном средњем веку, овај назив креће да се односи на божанства и митска бића у општем смислу.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
Љубинко Раденковић - „Словенска митолошка бића – представе и порекло“, Зборник Матице српске за славистику, XIV, 2008, стр. 315–323
О. В. Белова - „Бес“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Виктор Корольков - „Бесы“

Прескакање ватре

Тај поступак везује се најпре за паљење великих сеоских ватри, такозваних кресова, за време пролетњих и летњих светоковина. Ово је магијски поступак који везујемо уз чистилачку и заштитничку моћ која се приписује огњу, па се тако прескакањем настоји задобити магијска заштита односно прочишћење од злих утицаја. Сам чин се прати заговорима који напомињу како се ватра прешла без озледа да се и друге потешкоће тако лако савладају. О Купали постоји додатно тумачење, тада би ватру прескакали и парови, а уколико се не би пустили при прескоку, указивало би да су складни избраници.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини'', Прометеј, Нови Сад, 1996

Слика:
Буканова А. Наталья - Купальская ночь.

Бреза

То је једно од дрвета које је испуњено магијским својствима. Најизраженија је њена заштитничка моћ, па би се метлама справљеним од брезе терало зло, а лишће овог дрвета би се користило у народној медицини. Брезове гранчице користе се највише при пролетњим обредима за магијско шибање, кићење имања као и у изради венаца како би штитиле од болести и сваког другог зла. Кроз ове ритуалне радње често је наглашавана и њена женска симболика, где би јој као мушки пандан одговарао храст. Такође је рапрострањено веровање да у крошњи брезе често пребивају виле.
Текст: Душан Божић

Литература:
Л.Н. Виноградова, В.В.Усачёва - „Берёза“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања и биљкама“, СКЗ, Београд, 1994

Слика:
Николай Фомин - Берёза

Псоглав

Познати у предањима свих словенских народа, псоглави су описивани као бића са телом човека, главом пса са једним оком на челу. У зависности од области имали су коњске или козије ноге као и гвоздене зубе. Сматра се да живе у пећинама, мочварама или некој мрачној земљи где чувају благо, што показује њихову хтонску природу. У јужнословеснким предањима стоји да псоглави лове људе и децу, одгризају женама груди као и да ваде тела из гробова и прождиру тела покојника.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић, „Псоглав´´, „Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter Book World, Београд, 2001
Слика:
Ивица Стевановић - Псоглави (скица)

Свећа

Ово је још један предмет који прати готово све обреде, како годишње празнике тако и магијске радње. Сама ће свећа баштинити главне одлике ватре, њену чистилачку и заштитничку моћ. Управо зато се користи и при испсивању магијског круга, или би се одређена места опасивала уплетеним свећама. Горућа свећа изједначава се са животом човека, но оне су исто тако везане и уз загробни свет, јер имају могућност да осветле пут мртвима. Зато се свећа пали одмах по умирању, и не престаје горети све до сахрањивања. Исто тако и при осталим ритуалима везаним уз преминуле свећа је увек присутна.  Помоћу свеће се такође гатало, па су се у зависности од висине пламена, брзине сагоревања или кретања дима вршила различита предвиђања.
Текст: Душан Божић

Литература:
О.В. Белова, И. А. Седакова - „Свеча“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 4, Международные отношения, Москва, 2009

Слика:
Семён Кожин - Святочное гадание

Вода

Поред своје свакодневне употребе, вода се такође користила и у обредима очишћења, заштите и гатања а сматрала се и живим бићем. Широка употреба у обредима и њено симболичко значење везано је за њена својства - протицање, свежину, провидност и чистоту. Водени простор, замишља се и као граница земаљског и загробног света, иза којег бораве душе умрлих предака. У случају смрти неког члана породице, сва вода из куће би се просипала јер се веровало да се душа умрлог може настанити у њу. Вода може имати и негативну симболику у тумачењу снова где би предсказивала тугу, болест или смрт. Имитативни обред који се и дан данас очувао је просипање воде за неким како би му све лако ишло као што вода лако тече.
Текст: Костић Милош

Литература:
Л. Н. Виноградова - „Вода'', „Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter Book World, Београд, 2001
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Слика:
Максим Сухарев - Вглубь Воды

Магијски круг

Ово је основни вид магијске заштите који се примењује код свих словенских народа, а његове корене налазимо дубоко у људској историји. Постоје бројни начини за описивање оваквог круга. Он се може начинити усецањем земље помоћу секире, ножа или плуга, обавијањем концем, конопцем или ланцима, посипањем жита, кађењем и бројним другим начинима. Када круг буде начињен све што се налази унутар описане кружнице сматра се савршеном целином, ограђено и заштићено од спољашњих утицаја. Магијски круг се у зависности од потребе описивао око појединца, места ритуала, имања или чак читавог села уколико је то било потребно. Оваква заштитничка симболика пренешена је на све предмете кружнога облика попут венца, појаса или прстена. Исту смисао имало је опкруживање или играње у колу чиме се настојао успоставити заштитни круг.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Капище - Игорь Савченко

Бадњак

Дрво, најчешће храст, које се секло на бадњи дан и било потпаљивано на огњишту се називало бадњак. Ово је обред који је опстао до данашњих дана а његова сврха је обезбеђивање родне године и здравља у кући. По бадњак се ишло пре изласка сунца, домаћин би понео секиру, рукавице пуне пшенице и погачу. Пред дрветом би просуо пшеницу и на њему преломио погачу па половину оставио као жртву а другу половину појео. Храст се секао са источне стране и пазило се да падне на источну страну а морао се исећи или из првог или из трећег ударца. Први ивер је имао велики значај и чувао се током целе године. Бадњак се доносио пред врата а са њим се смело руковати само са рукавицама. Када би се уносио, домаћица би дрво и домаћина посипала житом, док би му се, када је бадњак на огњишту, приносила жртва у виду хране. Угарак и пепео изгорелог бадњака коришћени су за разне магијске и исцелитељске ритуале.
Текст: Милош Костић

Литература:
Н. И. Толстој - „Бадњак'' „Словеска митологија: Енциклопедијски речник '', Zepter Book World, Београд, 2001
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини'', Прометеј, Нови Сад, 1996
Слика:
Душан Божић - Бадњак

Бели град

У народној традицији Словена али и у свакодневној топонимији сусрећемо се са овим називом који према историјским изворима представља један од најраније забележених словенских ојконима. На њега наилазимо све од српске престонице па до бројних других истоимених градова широм словенског подручја. Међутим, на митолошком нивоу овај назив чува у себи много више одредница. Сам придев „бели“ у себи носи старије значење са смислом „светли“ односно „бљештећи“ и као такав одлика је посебног значаја али и највишег божанства. У обредним песмама често је описан са додатним детаљима справљеним од драгоцених метала који ће увећати његов значај и престиж. А сазнајемо и да се налази на врху брда, чиме одговара врху дрвета света, па ће сходно томе такође припадати громовнику као његово небеско утврђење. 
Текст: Душан Божић

Литература:
Мирјана Детелић, Марија Илић - „Бели град“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2006
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Иван Билибин - Остров Буян

Коњ

Ова животиња изузетно је цењена од стране Словена, јер су у њему видели како вредног помоћника при раду тако и увек верног сапутника. Међутим код коња је изузетно вреднована његова моћ предсказивања. Тако су полапски словени уз помоћ коња предвиђали ратне исходе, на истоку су кориштени код љубавног пророковања, док су међу јужним Словенима били неизоставни део приликом откривања вампира. Уоштено, људи су се у свакодневном животу ослањали  на коње верујући у њихову способност да предосете опасност и невољу. Због повезаности коња и божанстава, у чијој су служби неретко бивали, кориштене су бројне амајлије у коњском облику. Но, поред своје питоме стране коњ је у себи задржао оно животињско и дивље које га веже уз људима непознато, тако да је сам често могао бити подложан лошим утицајима али и њихов узрочник.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Bладимир Я. Петрухин - „Коњ“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Коњи - Душан Божић

Бунар

Овај објекат, који је уједно извор и грађевина, представља магијско место као и везу са оностраним светом, где бораве нечисте силе али и преци. Одлазак на бунар је пропраћен многим правилима које се односе на чистоту вршиоца радње. Тако је породиљама и женама са менструацијом било забрањено захватање воде из бунара, која се сматра чудотворном. На бунару су се вршили обреди призивања кише као и обреди гатања, а крај њега се, као и поред река, закопавала лутка Герман. На велике празнике су приношене жртве бунару у облику обредног хлеба како би се обезбедило здравље, чиста вода и богатство током године а из истог разлога бунар се на одређене празнике китио биљем. Распрострањен је обред вођења младе на бунар, где би она доношењем воде у кућу симболички постајала део породице.
Текст: Милош Костић

Литература:
М. М. Валенцова, Д. Н. Виноградова – „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, „Бунар'', Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Kenji – Weathered Well

Јабука

Ово дрво и његов плод имају значајно место у култури свих индоевропских народа. У усменом предању Словена јабука се неретко сматра за дрво света, а њен плод прати најзначајне тренутке сваког појединца: рађање, венчање и смрт. Тако је јабука једна од основних жртви при обредима везаним за плодност али и претке. Као таква она представља основни дар, нарочито оболелима, јер у народном лечењу има разнолику употребу. Користи се и као позивница и знак гостопримства. Најзначајније место добија у свадбеном обреду који започиње просидбом у виду уручивања јабуке девојци, и наставља се бројним радњама у којима се користи као симбол љубави и плодности. На митолошком нивоу златна јабука је та која означава спајање божанског пара, даље обезбеђући плодност и родност усевима. Но, исто тако може представљати и громове, тиме испољавајући своју разорну снагу.
Текст: Душан Божић

Литература:
Мирјана Детечић - „Зелена јабука у епским песмама”, „Зборник у част Марији Клеут”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама”', Српска књижевна задруга, Београд, 1994

Слика:
Јаблко - Душан Божић

Стазом словенског наслеђа - Велес

„Стазом словенског наслеђа” је серијал кратких образовних снимака који говоре о божанствима, бићима, обичајима и митовима словенских народа.

У првој епизоди говорићемо о Велесу једном од основних божанстава Словена, о његовим улогама и особинама.


Литература:
Бандић, Душан, „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Чајкановић, Веселин, „О врховном богу у старој српској религиј“, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Ivanov, Vyacheslav Vsevolodovich, Toporov, Vladimir Nikolayevich, "A comparative study of the group of Baltic mythological terms from the root *vel-", Baltistica IX (1), Vilnius, 1973, p. 15-27.
Иванов, Вячеслав Всеволодович, Топоров, Владимир Николаевич, "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Jakobson, Roman, "The Slavic god Velesъ and his Indo-European cognates", "Selected writings, volume VII: Contributions to comparative mythology", De Gruyter, Berlin, 1985, p.33-49
Katičić, Radoslav, "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011
Katičić, Radoslav, "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Кулишић, Шпиро, „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Менцеј Мирјам, „Шепавост вука у легендама о код Словена“, Кодови словенских култура 4, Београд, 1999, с. 213-219.
Плотникова, Анна Аркадьевна, „Скот”, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5,
Международные отношения, Москва, 2012
Топоров, Владимир Николаевич, „Ещё раз о Велесе-Волосе в контексте «основного» мифа”, „Балто-славянские языковые отношения в историческом и ареальном плане” , Наука, 1983, с. 50-56.
Успенский, Борис Андреевич, „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.
Watkins, Calverts, "How to kill a dragon", Oxford university press, New York, 1995.
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Раскршће

Сматра се опасним местом, на коме се окупљају нечиста бића и силе, али и место на коме се изводе магијски обреди гатања и лечења. На раскрсници се тако могу видети вештице, вампири, виле што је чини опасним местом нарочито ноћу а врше се одређени магисјки ритуали ради безбедног прелаза преко ње. Верује се да душе покојника, нарочито оних који су умрли неприродном смрћу, бораве на раскршћу. Ако су у породици често умирала деца, родитељи би са новорођенчетом изашли на раскрсницу и прву особу која би наишла позвали да буде кум детету. На раскрсници би, како би спасили човека од болести, изливали воду у којој је болесник окупан или остављали неке његове ствари како би онај који нагази на то преузео болест од тог човека, зато се на раскрсницама ништа не узима.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А. А. Плотникова - „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Георгий Юдин - Три поездки Ильи Муромца

Огледало

Овај предмет у давној прошлости није био тако честа појава у народу, а људи су се у недостатку огледала надвијали над потоцима, бунарима, користили растопљену маст и мед. Веровало се да огледало представља границу два света – овоземаљског и оностраног. Оно је симболизoвало удвајање стварности, због чега су се људи односили према њему са великом опрезношћу, те су настале многобројне забране у вези њих. Нпр. ноћу и за време олује се не огледа, труднице се пред порођај не огледају, као и деца у првој години; када дође до смртног случаја у породици сва огледала би се прекривала. Огледало се такође користило у гатању и комуницирању са загробним светом, али и као заштита од злих сила. Веровало се да ако се нечиста сила одрази у огледалу, она губи своје магијске способности. Као заштитно средство, огледала су причвршћивана изнад врата куће, стављана у колевку, жене и девојке су их носиле на себи, а била су присутна и у свадбеним обредима.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
С. M. Толстој - ,,Огледало“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Фотографија:
Alessio Albi

Гост

Од најстаријих писаних извора до данашњих дана бројна су сведочанства о словенском гостопримству где се увек напомиње изузетна предусретљивост словенских домаћина. Овакав став према госту постојао је код свих индоевропских народа. Међутим упоредо с тиме код свих је владала лоша слика странца, као другог, далеког, непознатог и опасног. У госту се спајају два различита односа, он више није потпуни странаца али није ни део заједнице, и самим тим налази се у статусној неодређености. Стога се он  истовремено сматра опасним јер може урећи али и светим јер исто тако може донети благослов. Овим он сам постаје табуизован а у њему се отелотворује предак, неко од митских бића или божанство које у људском облику силази међу људе. Управо зато се госту и придаје посебна пажња како би ваљаним угошћавањем био издејствован најбољи могући исход из сусрета са непознатим.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ,  Београд, 1980
Веселин Чајкановић - „Студије из српске религије и фолклора 1910-1924”, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Александар Лома - „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005,  стр. 9-28
Јадранка Божић - „Остварење Јаства/Сопства и несводљивости Другог: етички бездан сусрета с Другим”, Етнолошко-антрополошке свеске, no. 15 (15), 2010, стр. 77-92

Слика:
На прагу - Душан Божић

Мора

Ово биће, знано и као Мара или Змора, у словенским предајама доживљава се као зли дух, који мучи људе док спавају седећи им на грудима, притискајући их и отежавајући им дисање, а ређе сисајући им крв. Назив мора се међу свим словенским народима јавља као заједничка именица са значењима: утвара, привиђење, тежак сан, тешка брига. Слично биће са називом истог индоевропског корена познато је и другим европским народима. Разна су веровања везана за мору, али скоро сва описују женску особу чија душа ноћу напушта тело и наноси људима штету. Море се могу претварати у разна хтонична створења, а најчешће су то ноћни лептири. Као заштита од мориних напада користили су се разни оштри предмети, метла, со, бели лук, огледало, и слично.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
Елена Е. Левкиевская - „Мора”, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика: LeUyen Pham - "La Horla"

Чума

Овако се код Јужних Словена именовала тешка заразна болест - куга. Међутим сам назив ретко је кориштен, како се иста не би призвала, већ се у замену користило надимцима попут „тета“ или „кума“ како би се болест одобровољила. Исти поступак увиђа се и код других тешких болести, па се и сам назив чума као и бројна друга веровања преносе и на њих. Она је била оличена у облику старице али је исто тако могла имати и различите животињске облике, међу Србима најчешће се јавља као црна мачка. За чуму важи веровање да живи у својој заједници на крају света одакле долази са списком људи које треба погубити. Најпогодније жртве били би они који живе у запуштеним домаћинствима. Стога су људи настојали да јој угоде чишћењем кућа али и остављањем жртве за чуму. Као најучинковитија заштита описиван је магијски круг око села ралом и сачињавала би се посебна „чумина кошуља“ која би била саткана током једне ноћи.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Љубинко Раденковић - „Чума, куга“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Слика:
Велика Чума - Драган Бибин

Вериге

Висећи изнад огњишта, у самом центру куће, овај предмет се сматрао моћним заштитником од нечистих сила. У јужнословенским крајевима, вериге би се користиле и као заштита од временских непогода. Тако би се износиле у двориште када би почео да пада град. На Божић се пре ручка узимају вериге у руке и са њима прескаче ватра, исто тако, обичај је да се вериге загризу како би зуби током целе године били чврсти као гвожђе. Овај магијски предмет је кориштен и за лечење, на начин да се на њега пренесе болест са болесника. Уколико на веригама не виси котао, оне би се качиле о клин како се не би љуљале и тиме изазвале земљотрес или морску буру. Такође, чуване су од додира странца јер се верује да онај ко трном дотакне вериге изазваће неслогу у кући.
Текст: Милош Костић

Литература:
А. А. Плотникова - „Вериге“, „Словенска митологија енциклопедијски речник “ , Zepter book world, Београд, 2001.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Вериге - Душан Божић

Петак

Оно што је пре свега приметно овога дана у недељи јесте забрана „женских“ послова као што су ткање, везење, шивење али и идење на воду ради прања рубља или купања. Такође, сам дан постао је оличен у обличју женског лика званог Петка на југу односно Пятница међу Источним Словенима. Управо овај лик кажњавао би оне који врше наведене послове петком. Како би је одобровољили и исказали јој поштовање приносили би јој се дарови покрај речних извора, то су биле различите тканине, кудеља или испредена вуна, а сам обичај носи назив мокрида. Из ове повезаности са водом, и изворима као местима поштовања али и повезаности са предењем у овом лику можемо са великом сигурношћу видети богињу Мокош. То додатно поткрепљује и чињеница да петак код других индоевропских народа такође носи име женског божанства Фреје, Венере односно Афродите.
Текст: Душан Божић

Литература:
Светлана. М. Толстая - „Петак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“,
Zepter book world, Београд, 2001
Radoslav Katičić - ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Понедельник, Среда и Пятница - Максим Сухарев

Медвед

Према овој животињи Словени су гајили изузетно поштовање. Често је представљан као људски двојник, о чему нам говоре и митови о његовом постању,  где првобитно човек бива преображен у медведа након одређеног поступка којим је одступио од правила. За ову звер важи мишљење да је изузетно мудра и богата, а спомиње се и као као шумски владар, често изједначен са лесником. О медведу се говори и као о великом љубавнику,  па је он сам симбол плодности, а из митских односа са женама рађали би се људи изузетне снаге. О његовој плодоносној улози говоре и амајлије справљене од медвеђег тела. Тако се шапа вешала о кров куће где је поред заштитничке имала и улогу да обезбеди имућност, а именовала се као „сточији бог“. Управо ове  одлике доводе медведа у везу са богом Велесом.
Текст: Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Александр В. Гура  - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Медведь - Виктор Бритвин

Босиљак

Ова биљка својим мистичним моћима игра важну улогу у ритуално-магијској пракси везаном за рођење, брак и смрт. Кићење босиљком, где је играо улогу заштитног средства, се вршило у многим обредима током читаве године, а њиме су се китила новорођенчад, људи, животиње, обредни хлебови итд. Поред заштитничке функције, босиљак се користи и за врачање али и повећање плодности. Тако се приликом орања заките јарам и волови, током сетве се ставља у семе а по завршетку жетве босиљком се кити божја брада. Магијско чишћење се вршило тако што би се испијала вода у којој је ова биљка била потопљена или би се у њој купало.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
В.В. Усачова, „Босиљак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања“, Просвета, Београд, 1994

Слика
Босиљак - Душан Божић

Чвор

Везивање као и одвезивање чвора један је од основних делова магијских обреда. На принципима имитативне магије поступком свезивања чвора закључава се одређена радња, и овладава се жељеним ефектом, сходно томе његовим развезивањем утицај би се поништавао. Везивање је завршни корак у прављењу заштитних талисмана који може бити сложена амајлија са неколико састојака или напросто црвени конац везан око руке. Исти поступак бива кориштен како у добре тако и у лоше сврхе. Везивањем чвора може се привезати срећа, заштита али и болест или невоља, такође може се деловати како на самога себе тако и на другу особу. Као одбрамбена мера против злонамерног дејства чвора користи се, логично, поступак развезивања, да би се урок, или бачена чин, одвезали, отпустили и отишли од оног на кога су бачени. Саставни је део љубавне магије, у којој се користи како би се жељена особа привезала. Његова моћ може се умножити у виду мреже која је сачињена од мноштва чворова, овакав предмет има изузетну заштитничку функцију и спаја у себи свезаност чвора са његовом бројношћу у смислу неизброивости.
Текст: Душан Божић

Литература:
Марина М.Валенцова - „Узел“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5, Международные отношения, Москва, 2012
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995

Слика:
Чвор - Душан Божић

Братимљење

Познат у у народној традицији свих словена, овај ритуал орођавања је највећу актуелност сачувао на Балкану. Братимљење, као веза уз посредство бога, се сматра јачом и светијом него крвно сродство јер има божанску а не људску природу. Оно настаје из разних побуда, да се обезбеди пријатељаство, због заштите и помоћи бога, као и да болесници овим магијским чином оздраве. Сам ритуал братимљења је варирао у зависности од ситуације због које се врши али најпознатији је свакако онај у коме два друга која се братиме истим ножем пуштају себи крв, лизну један другом пуштену крв, изљубе се и зарекну на верност. Побратимство се могло склапати не само са људима него и са разним природним и натприродним бићима како би човек себе обезбедио од њихове природе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Светлана. М. Толстая - „Побратимство“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Клятва тёмным огнём - Виктор Корольков

Прелазак моста

У словенским митовима овај чин се изједначава са преласком у онострано. Бројна казивања говоре о путовању душе преко моста након смрти. Сам пут увек садржи бројне препреке а често и чудовишног чувара са којим се мора сукобити. Овакав мит познат је најразличитијим народима широм планете. Међутим, код Словена прелазак преко моста постао је оличење обреда прелаза уопште. Тако да је други велики мит онај о божанској свадби где младожења на путу до младе мора прећи мост. Оваква митска слика пренета је и на свакодневицу тако се у свадбеним обредима мост прелазио како би младић сликовито постао мушкарац а жена прешла из једног домаћинства у друго. Исто тако се и мртвац преносио преко воде, било мостом, било преко једноставног дебла, како би се симболички дочарао његов прелаз. Како се сам мост не налази ни у једном од светова одностно стања, он представља опасност због своје неодређености. То га чини погодним за са стециште разних нечистих бића, која су и сама у међупростору. И управо на њему се бројни јунаци сукобљавају са злим силама.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Култ мртвих код Срба“, ИРО Вук Караџић, Београд, 1982
Мирча Елијаде - „Шаманизам и архајске технике екстазе“, Матица Српска, Нови Сад 1985
Александар Лома - „Неке српске паралеле источнословенском Вију“, Balcanica 32–33, 2001–2002, стр. 123–141
Людмила Н. Виноградова - „Мост, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Иван Быкович на Калиновом Мосту - Cтанислав Ковалев

Венац

Симболика овог ритуалног предмета се огледа у његовом кружном облику и биљу од кога је начињен. Тиме у себи обједињује заштитничку моћ круга и обнављајућу моћ зеленила. Као такав, венац је обавезан предмет којим се ките како учесници пролетњих и летњих обреда, тако и њихова домаћинства али и животиње. Да би његово дејство било пренето, кроз венац обављала прва мужа или би био бацан преко кућа. Венци би се такође плели и при другим важнијим приликама, на свадбама или о свршетку жетве. Још једна значајна употреба била би приликом љубавне магије, тада би девојке уз помоћ венаца покушавале одредити будуће мужеве.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:

Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996

Л. Н. Виноградова, С. М. Толстая -  „Венац“, „Словенска митологија енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Плетение венков - Анна Виноградова

Ветар

За ову природну појаву везани су многи обичаји, а често је и сама персонификована у облику неког натприродног бића. Истовремено у ветру се огледавали и рушилачка снага која може донети невреме или ширити заразу, али и његова добра функција као доносиоца благодети, лепог времена и плодоносне кише. Стога се ветар настојао одобровољити на разне начине, наздрављале су се здравице, износила му се храна или су му приношене друге жртве. Да сви ветрови ипак имају заједничко исходише, говори нам „Слово о Игоровом походу“ где се ветрови називају „Стрибоговим унуцима“.
Текст: Душан Божић

Литература:
Tanja Petrović - „Vetrovi kao mitološka bića u predstavama južnih Slovena u istočnom delu Balkana“, Studia Mythologica Slavica VII, 2004, стр.143-154
А.А. Полотникова - „Ветар“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Очи у очи с алом - Драган Бибин

Дрен

Ова биљка представља симбол здравља снаге и младости што је условљено њеним својствима као што су рано цветање, тврдоћа дрвета и дуговечност. Кориштен је као магијска заштита од нечистих сила тако што би у време пролећних светковина њиме китили кућу. Комадићи дрена су стављани у обредне колаче а верује се да ко у чесници пронађе комадић дрена биће здрав током целе године. Водом, у коју је стављен дрен, би се купала новорођенчад али и умивали људи како би били ,,здрави као дрен''. Поред своје магијске употребе дрен је такође кориштен и за справљање лекова за разнолике болести.
Текст: Милош Костић


Литература:
Татьяна А. Агапкина - „Дрен“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања“, Просвета, Београд, 1994

Слика:
Дрен - Душан Божић

Вучји пастир

Један од митова који повезује словенске народе је и онај о предводнику вукова односно њиховом пастиру. Уобичајни ток мита говори о човеку који се, чувши вукове сакрио на дрвету. Недуго затим, крај дрвета се сакупљају вукови и њихов предводник који им одређује шта ће ловити у наредном периоду. На послетку остаје стари и хроми вук, којем се намењује човек са дрвета. Иако се испрва избавља, човек не успева утећи те бива поједен од стране вука. Као предводници у предању се појављују различита бића и личности, док некада и сам хроми вук може бити предвоник чопора који одређује ловину. Из овог животињског облика, али и везе са хтоничним, као пастира вукова, можемо наслутити "љуту звер"- громовниковог супарника. Тако да је онај који штити стоку уједно и онај који јој може највише наудити.
Текст: Душан Божић



Литература:
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религиј“, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Мирјам Менцеј - „Шепавост вука у легендама о код Словена“, Кодови словенских култура 4, Београд, 1999, стр. 213-219.

Слика:
Криви пастир - Душан Божић

Појас

Сматра се заштитним средством против магија, урока и болести, задобијајући облик круга. Овај део одеће има улогу у свим битним животним догађајима попутрођења, свадбе и смрти.Појас се поред заштите могао користити и као средство за гатање, помоћ нероткињама да затрудне али и за штетне магијске радње.У пролећним обредима, везаним за плодност, носили би се појасеви начињени од врбиних грана.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Веселин Чајкановић - Мит и религија у срба, Српска књижевна задруга, Београд 1973

Слика:
Душан Божић - Тканица

Леска

Ова биљка је од изузетног магијског значаја. Једно је од дрвета које може бити запис, односно свето стабло, крај кога се људи понашају као у храму. Према веровању у леску гром не удара, па би се због тога његови прутови побадали у дворишта и поља, да сачувају од олује и града. Исто тако ово дрво има уопштено заштитнички карактер, верује се да се пред њим склањају све нечисте силе. Такође, оно се сматра и изузетно плодоносним, ту је други разлог честе употребе. Како је плод овог дрвета многобројан, разним поступцима настоји се иста особина пренети и на други биљни и животињски свет у домаћинству.
Текст: Душан Божић


Литература:
Веслеин Чајкановић - „Речник српских народних веровања и биљкама“, СКЗ, Београд, 1994
Татьяна А. Агапкина - „Мифология деревьев в традиционной культуре славян: лещина (Corylus avellana)“, Studia mythologica Slavica, Ljubljana, 1998. № 1.

Слика:
Лешник - Душан Божић

Морана

У питању је још једно божанство са којим смо упознати кроз усмену предају и народне обичаје. Па се тако и дан-данас код Западних Словена сусрећемо са обичајем спаљивања и потапања лутке са њеним именом, тиме најављујући крај зиме и почетак пролећа. Поред њеног имена, чији корен је веже са индоевропским термином смрти, и други локални називи Zima, Śmiertka или Smrtelnička додатно упућују на Моранину улогу божанства смрти и зиме. Такође, на основу бројних обредних песама препознајемо је и у улози божанске невесте, стога се може успоставити веза са Јарилом и функција у обележавању вегетацијског тока године.
Текст:Душан Божић


Литература:
Andrzej Szyjewski - "Religia Słowian", Wydawnictwo WAM, Kraków, 2003
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Морана - Душан Божић

Магијско шибање

Сматра се да ова магијска радња има плодоносну и заштитничку улогу.
Шибала су се деца и стока да буду здрава и напредна, труднице да лакше роде, воћке да дају више плодова, нероткиње да би рађале итд. Шибање се најчешће вршило врбом али исто тако су постојали случајеви где се користила коприва или једноставно штап. Када би с пролећа младићи шибали девојке узвикивали би: ,,Да си здрава као дрен, да си брза као Јелен, да се гојиш као свиња и да растеш као врба'' а све у смислу њиховог напретка. Такође су постојале и радње које су биле забрањене, као што су шибање земље или шибање деце за време божића или по табанима јер се сматрало да неће порасти.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
С. М. Толсто, Ј. Ј. Левкиевска „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика: shutterstock

Бубамара

Називи за овог инсекта међу словенским народима су бројни и управо кроз њих долазимо и до самог значаја. Тако имена као што су „божја кравица“, „сунашце“ или „невестица“ јасно указују на представе о млади са соларним карактеристикама коју сусрећемо у миту о небеској свадби. О овоме сведоче и бројна чарања и прорицања која се врше уз помоћ бубамаре а сва за циљ имају наговештавање предстојеће удаје. Такође постоји и низ веровања којa је доводе у везу са предсказивањем смрти. Па се тако верује да ће умрети онај који је згази. Сходно томе, корен *мар у имену повезује се управо са Мораном.
Текст: Душан Божић


Литература:
Александр В. Гура - „Бубамара“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Владимир Н. Топоров - „Еще раз о балтийских и славянских названиях божьей коровки (Coccinella septempunctata) в перспективе основного мифа“, „Балто-славянские исследования“ 1980, Москва, 1981

Слика:
Божья коровка - Максим Сухарев

Змај

Најчешће код словенских народа овим појмом одређује се змијолико, претежно вишеглаво, биће са способношћу лета које бљује ватру или на неки начин исијава светлошћу. Његов постанак доводи се у везу са одређеном рибом или змијом. Приметна је његова похлепност и често се наводи како отима стада или љубоморно чува благо али и похотност јер неретко ступа у везе са људима. Међутим, међу Јужним Словенима, а наручито код Срба змај има другачије одлике. Он се сматра добрим бићем, заштитником одређене територије и везан је уз временске прилике. Тад се приказује у борби са бићима која доносе непогоду: аждајама, алама или ламњама. И на југу задржава своју похотљиву црту па се тако иразити јунаци сматрају управо змајевим потомцима.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Љиљана Пешикан-Љуштановић - „Змајевита обележја епских јунака - од природе бића до метафоре“, Зборник Матице српске за књижевност и језик 2000, вол. 48, бр. 1, стр. 49-67
Љубинко Раденковић - „Змај“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика:
Змей Горыныч - Иван Билибин

Клетва

Заснива се на веровању у магијску моћ речи да судбину, природне силе, бога или демоне покрене на наношење зла одређеној особи. Оне служе као опомена односно порука да се не треба и не сме чинити другоме зло и неправда, али се најчешће користе као одмазда за учињена злодела.Трагични догађаји у животу као што су смрт, болест, неплодност и други су тумачени као резултат бачене клетве. Заклињање је такође вид клетве које означава свесно стављање самог лица под клетву уколико не говори истину или не испуни обећање. За најтеже изречене клетве се сматрају родитељеска и клетва кума. У народу постоји казивање: ,,Боље је избити дете него клети''.
Текст: Милош Костић

Литература:
Лидија Радуловић - „Родитељска клетва као невидљиво насиље: дискурс антиматеринства у традицијској култури“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2007, вол. 50, бр. 1-2, стр. 887-898
Љиљана Суботић - „Клетвени записи у старим српским записима и натписима Љуб. Стојановића“, Етноантрополошки проблеми, Београд, 2007, вол. 2, бр. 2, стр. 137-146
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика: Душан Божић - Клетва

Иницијација мушкараца

Под овим појмом схватају се обреди који омогућавају прелазак из дечачког у одрасло доба. Премда су основни извори прилично оскудни по повом питању, реконструкција се највише ослања на усмену традицију и поређење са другим индоевропским културама. Иако се дечаци од малена лагано спремају на овај корак, он ће своју завршницу добити тек пред ступање пунолетства. Обред почиње одвођењем у шуму, преко реке, што се тумачи као онострани свет. Овим чином наступа ритуална смрт. Тамо након пребијања, а могуће и под утицајем халуциногених средстава, дечак се изједначује са духом животиње. Понегде је то медвед, мада најчешће то бива вук. Тиме младићи постају вучији чопор, па се сходно томе и понашају, огрнути у вучје коже отимају и праве ситна разбојништва, све под вођством старијег предводника вукодлака. Долази и до окршаја са божанском фигуром у виду змаја односно звери, којег опонаша старији прерушени мушкарац. После битке, дечак ипак побеђује. Овим се на њега преноси сва моћ и обавезе коју његово будуће доба са собом носи. Ритуалном смрћу у њему се отклонило оно инфантилно и сада може наставити као зрела особа. На повратку у заједницу, сада мушкарац, бива обријан и ошишан, добија мач, ново одело и име, и тиме постаје пуноправни члан заједнице. Закључак његовог посвећења биће ступање у брак и почетак новог поглавља у животу.
Текст: Душан Божић

Литература:
Балушок В.Г. - „Инициации древних славян - попытка реконструкции“, Этнографическое обозрение, № 4, 1993, с.57-66.
Балушок В.Г. - „Древнеславянские молодежные союзы и обряды инициации“, Этнографическое обозрение, № 3. 1996, с.92-98.
Џозеф Кембел - „У светлу мита - разговор водио Фрејзер Боа“, ДН центар, Београд, 2002
Александар Лома - „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002

Слика: Душан Божић - Посвећење

Расковник

И сам назив ове чаробне биљке, која понекад може имати антропоморфни облик, открива њену функцију - да „раскива'' ствари. За расковник се верује да може откључати сваку браву, покидати ланце али и да пронађе закопано благо. Поред тога ова биљка се може искористити и за „раскивање'' магије која је бачена на некога , заштиту особе од болести и клетви као и за „отварање'' нероткиња, односно лечење стерилитета. По народном предању до расковника се може доћи на следећи начин: када се пронађу мали јежеви, треба их затворити у сандук. Тада ће јеж пронаћи расковник уз помоћ кога ће тај сандук откључати али му се расковник одмах мора узети или ће га у супротном прогутати. Поред јежа, животиње које такође могу наћи расковник су змија, корњача и детлић и за сваку се верује да га чува испод језика када га пронађе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Љ. Раденковић - Расковник'', „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Душан Божић - Расковник