Полаженик

Овај свесловенски обред бележимо превасходно међу Јужним Словенима који су најдуже и најцеловитије очували његове особености. Под полажеником се мисли на првог госта божићњег јутра који ступа у домаћинство. Ово је пожељно особа која је ненајављена, случајни пролазник који полази кућу, у неким крајевима Србије назван и радованом. Мада у питању може бити и одабрана особа, данас уобичајно млађе дете из породице. Ипак, као старији се може схватити облик где је ова особа потпуни странац, чиме се њена непознатост изједначава са непознаницом оностраног, које га чини несигурним али и светим, што га уједно путем места исходишта изједначава са прецима.

Почетак обреда
Он долази у рано јутро и тада већ на самим вратима започиње низ обредних радњи. Пре свега он ће зажелети срећан Божић домаћину на шта му се одобравајући одговара уз позив да уђе. На уласку домаћица му наздравља, а овакве здравице у његово име показују изузетан значај који је он попримао, и посипа га сваковрсним житом, како би додатно исказала поштовање даривајући га плодовима који су сакупљени претходне године. Ови плодови као и друга храна којом се он дарује јасно ће указивати на претке чији ће он сада бити представник.

Прилазак огњу
Након ступања унутар дома, он одлази до огњишта, као значајног седишта предака и ту штапом или делом бадњака који је на том месту спаљен претходно вече, жара ватру док благосиља породицу желећи јој свака богатства.

„Колико варница толико оваца, новаца, чељади, говеди, јагњади, крмака и трмака!“
(Усачева, стр.37)

„Na tom mladom letu zdravi,veseli, kak jen jeleni. Daj vam bog ždrebič, telič, prasič, purič, racič, picekov, mira i božega blagoslova!“
(Усачева, стр.34)

Старији облик
Затим би га посели на земљу, односно сламу која је распрострта по поду, и огрнули. Ово огртање полаженика, најизворније се чинило животињском кожом, што може указати на његов старији облик. Управо такав обичај се наилази код Јужних Словена, када се у кућу уводи домаћа животиња попут овце, кокошке или чак вола.  Довођење животињског полаженика има исти значај, будући да сами преци могу преузимати животињски облик, али и да ове животиње одражавају плодност. Њихово присуство у кући имало је за циљ преношење те особине на читаву породицу и имање. Људски гост замениће вероватно првобитно животињског, и надопуниће обред бројним другим радњама које врши. Увиђа се да су сви поступци базирани на правилима имитативне магије, и имају у основи жељу за родношћу и благостањем дома у којем се налазе. Али и одраз да са поновнм напредовањем Сунца, отпочне и напредовање читавог домаћинства.

Западни Словени
Занимљиво је да се међу Западним Словенима, пре свега Пољацима од којих долази једно од најстаријих сведочанстава о овом обичају, настало у XV веку јавља још један облик полаженика односно podłaźniczka. То ће сада бити грана зимзеленог дрвета или уплетена слама, украшена разним плодовима и постављена над вратима или изнад стола. Овај предмет као и људски и животињски полажених балканских Словена, представљао је сву благородност и иметак. А приликом доласка у кућу гост би говорио:

„Na szczęście, na zdrowie, na to Boże Narodzenie, żeby wam się darzyło, mnożyło wszystko dobrze w komorze, w oborze i w roli. Daj Boże!“



Одлазак
На југу би након свих обредних радњи гост био угоштен, а приликом његовог одласка, полаженик би био дариван и поздрављан, док би га у га у неким крајевима пратили уз свирку, певајући му песме попут:

                                        „Полазниче, рани мој босиљче,
                                         Сјај, месече, и сутра увече,
                                         Да се види нама путовати,
                                         У по ноћи ка о по бела дана,
                                         Да отпратим нашег положаја.“
                                                                 (Босић,стр.72)

Закључак
Долазећи на врата домаћинства, као први гост у Божићно јутро након Бадње вечери, полаженик отелотворује претке. Врешећи низ магијских поступака он практикује идеју о поновној обнови саме природе али и имања породице. Бивајући сада претком, он из вечно зеленог оностраног света доноси наговештаје будуће топлоте и плодородности ка којима се ходи, и који ће се са пролећем остваривати. Он овде није само представа божанског претка, већ и сама животна моћ, чије је изворште у оностраном. Давши  благослов породици која га је угостила он омогућава да они спокојно дочекају почетак новог лета и остварену снагу најављене родности.

Текст: Душан Божић

Литература:
Branko Đaković - "Polaznik, polaženik, prvi božićni gost čestitar", Etnološka tribina Vol.32 No.25, 2003, str. 27-38.
Вероника В. Усачёва -  „Обряд «полазник» и его фольклорные элементы в ареале сербохорватского языка“, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978, стр. 27-47.
Веселин Чајкановић - „Мит и религија у Срба“, СКЗ, Београд, 1973
Веселин Чајкановић - „Сабрана дела из српске религије и митологије (1910-1924)“, СКЗ, Београд, 1994
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, СКЗ, Београд, 1970

Слика:
Максим Сухарев - Первый месяц

Пчела

Овај инсект је врло поштован у народу и према њему се људи односе као према божјем бићу. Многа су веровања везaнa за овог инсекта, па се тако верује да пчеле уједају само грешнике, као и то да гром никада не удара у кошнице.

У неким земљама се верује да душа умрлог прелази у пчелу, па људи слушају њихово зујање, сматрајући да су то њихови блиски рођаци. С овом представом везана је и улога пчеле у тумачењу снова као весника смрти. Поред тога, сматра се да ће убиством пчеле, макар и нехотице, човека снаћи назадак у сваком раду. Уз то, за пчелу се не каже да је угинула, већ да је умрла. На основу оваквих примера видимо колико је пчела важна за човека како због своје способности да прозиводи мед тако и због својих митских особина.

Текст: Милош Костић

Литература:
А. В. Гура - „Пчела”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Kiri Moth - Apis Calvaria

Бршљан

Веровало се да ова зимзелена биљка пузавица, називана још и брштан, британ и пљушт, има чаробна својства. Наиме, она игра улогу посредника између људског света и натприродних бића. У јужној Србији и Македонији, дрво на којем je растао бршљан сматрано je за вилинско (тј. мислило се да се виле крију у њему).

Предања нам казују да бршљан има моћ да одбије нечисте силе и зле утицаје, па је често кориштен као заштита: стављан је у дечије колевке, млада и сватови су се њиме украшавали, такође бршљаном су кићене и куће о празницима. Распрострањена је примена бршљана у свадбеним и погребним обичајима, нарочито за време Јариловог и Бадњег дана. Код словенаца у покладним поворкама, једно од маскираних лица карневала називано je „ta mršlanast” (бршљанасти), jep je било сасвим увијено у бршљан.

Такође, ова биљка је имала примену у љубавној магији, нарочито у прорицању. Девојке би, уочи одређених дана, откинуле грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, и савијајући је у венац говориле би: „Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника”, или „Зелени венче, ти ћеш се осушити, ако не доведеш мог суђеника да те скине” и с тим венцем легле би да спавају, не би ли у сну виделе свог младожењу. Бршљан се користио као лек од од главобоље, мамурлука, краста, отока, опекотина, живих рана итд, и био је симбол здравља и дуговечности.

 Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
В. В. Усачова – „Бршљан”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографијa:
Владимир Ћосић

Ала

Народна предања Јужних Словена кажу да је ово биће одговорно за непогоде, и да чини огромну штету довлачећи олујне и градоносне облаке, тако уништавајући летину. Такође се сматрало да ала може да излуди човека и он тада постаје „алосан”.
Главни противник але био је змај, кога су људи доживљавали као заштитника свог краја, а то је такође могао бити и ветровњак (здухаћ), или змајевити јунак.
Назив „ала” је грчког порекла и значење му је „град” или „туча”. Сматра се да је ово митско биће настало стапањем легенди народа са простора Балкана, али да процес мешања никада није сасвим завршен.
Што се тиче облика але, у предањима он нигде није jеднозначно одређен. Негде се веровало да је ала невидљива и да се може чути само њено шиштање, а негде да је неман са огромним чељустима, или коњском главом. Други кажу да се појављује у облику орла, а негде да ала спушта змијолики реп до земље, док јој глава остаје у облацима и ако би неко видео њену главу изгубио би разум. У Црној Гори се веровало да ала има облика жене, а у Бугарској да има псећу главу и жуту крљушт по телу.
У неким крајевима људи су мислили да ала може бити и добра, јер би из туђег села понекад њима донела летину. У Србији се веровало да але једу Сунце и Месец и да тако настају помрачења, а да су кратери на Месецу последице алиних уједа.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, ИРО Вук Караџић, Београд, 1981
Љ. Раденковић – „Хала”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Израда коледарских маски

У овом снимку можете видети поступак израде традиционалних српских маски, као део шире словенске традиције знане под именом  „Коледари“.

Маскирне поворке чине један од главних елемената у обичајима током зимског периода. Зооморфне и антропоморфне маске справљали би младићи. Они би под њима ходили од куће до куће у оквиру одређеног региона, носећи звона и певајући песме правили би изузетну буку, док би их мештани даривали различитим даровима. Њихов главни задатак је да отерају зле духове и донесу плодородности домаћинству. У овим зооморфним костимима они предстаљају предке, који долазе из оностраног како би помогли током зиме и најавили предстојећи период обнове вегетације. Током зимског периода култ предака и култ вегетације бивају наручито испреплетени.


Снимак и монтажа:
Владимир Ћосић

Музика:
Svarica - Trudan Hod

Додир земље

Приликом наступања смрти, различитим поступцима се настоји олакшати мука и омогућити правилан прелаз души покојника. Један од таквих ритуалних радњи јесте и спуштање самртника на земљу. Овим чином он долази у физички контакт са тлом, које се сматра једним од пребивалишта мртвих. Тиме се самртник приближава преминулим прецима, и посредно путем земље долази у додир са њима. Такође, истим овим поступком он се враћа под окриље Мајке Земље. Занимљиво је да се овај поступак везан уз крај живота појединца, такође налази и његовом почетку, приликом доласка на свет. Наиме, први чин који би се вршио приликом рођења детета било је његово полагање на земљу, или би се сам порођај неретко одвијао при земљи. Овим се поступак људског рађања поистовећује са рађањем целокупне природе. Међутим, исто тако се наглашава хтонична природа детета, које на овај свет долази из оностраног. Тако истоветан обредни поступак повезује почетну и завршну тачку људског живота.
Текст: Душан Божић


Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001

Слика:
Максим Сухарев - Навь

Милати се

Након обављене жетве на имању се чувао последњи сноп жита. Из тог снопа узимано је зрневље које је се користило приликом спремања обредног хлеба у време јесењих, односно зимских светковина. Тада би домаћин благо скривен иза овог хлеба упиткивао укућане да ли га они виде, односно да ли се мила, помаља, иза хлеба, Након што би му укућани одговорили да га могу видети, он би им упућивао одговор формулом: „Сад мало, а до године ни мало”. Имајући на уму да наредна жетва буде још богатија, да се прикупи још више жита, а самим тим и да још већи хлеб буде сапремљен. Овакав обред знан је готово свим словенским народима, у неким регионима ипак не би било обредног хлеба, већ би домаћин био скривен управо иза оног последњег снопа чуваног у кући или у амбару. А посебност ове ритуалне радње је што њу, у истоветном облику, затичемо и међу писаним изворима западноевропских хроничара који извештавају о овом обреду приликом жетвених светковина западнословенских Рујана, на рту Аркона у светилишту бога Свентовита.
Текст: Душан Божић

Литература:
Шпиро Кулишић, - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”,  Кодови словенских култура 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55

Слика:
Душан Божић - Чесница

Стазом словенског наслеђа - вампир

Литература:
Афанасьев, Александр Николаевич, - „Славянские колдуны и их свита“, РИПОЛ классик, Москва, 2009
Bandić, Dušan, - „Vampir u religijskim shvatanjima jugoslovenskih naroda“, Kultura, 50, 1980, str. 81-103
Благојевић, Гордана, - „Прилог проучавању вампира у Срба или лужничке приче о Вампиру“, Гласник Етнографског института, LII, 2004, стр. 235-242
Vermeir, Koen, - “Vampires as Creatures of the Imagination:Theories of Body, Soul and Imagination in Early Modern Vampire Tracts (1659-1755)” , Diseases of the Imaginationand Imaginary Disease in the Early Modern Period, 2012, pp.341-373
Ђорђевић, Тихомир, - „Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању“, СЕЗб, LXVI, 1953, стр.149-219
Зечевић, Слободан, - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
 Јовановић, Бојан, - „Вампир као метафора“, Гласник Етнографског института, LII, 2004, стр. 227-233
Левкиевская, Елена Евгеньевна -  - „Вампир“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Левкович, Надія, - „Упир дводушник в системі демонологічних уявлень Бойків“, Етнічна історія народів Європи, 25, 2008, стр. 57-63
Лома, Александар, - „Димом у небо“, Кодови словенских култура 9 – Смрт, 2004, стр. 7-64,
Oinas, Ј. Felix, - "Heretics as Vampires and Demons in Russia", Slavic and East European Journal,  22.4, 1978, pp. 433-441
Павловић, Александар, - „Представе о вампиру као упозорење живима“, Баштина, бр. 28, 2010, стр. 251-274
Plas, Pieter, - „Vukovi i smrt: tanatološko značenje vuka u tradicijskoj kulturi zapadnojužnoslavenskog područja“, Narodna umjetnost, 47/2, 2010, str. 77-95
Раденковић, Љубинко, - „Вампир, вукодлак, върколак“, Моћ књижевности: in memoriam Ана Радин, Балкано- лошки институт САНУ, 2009, стр. 275-282
Спировска, Лепосава ,Вражиновски,Танас, - „Вампирите во македонските верувања и преданија“, Институт за фолклор Марко Цепенков, Скопје, 1988

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Сенка

Будући да је нераздвојива од тела које заустављајући светлост ствара сенку, она се сматра његовим саставним делом. Тако сенка сваког човека јесте продужетак његовог тела. А исто то важи и за животиње, али и неживе ствари попут камења или одређених објеката. Како су тело и сенка изједначени, верује се да се путем ње може утицати на тело. Сходно томе се води рачуна да се не нагази туђа сенка. Такође магијским радњама над сенком се настоји наудити њеном носиоцу или обрнуто од тога, скинути урок са особе или обезбедити њена заштита. Док би се по различитим облицима и јачинама сенке гатало о дуговечности живота појединца. Одвајање сенке од тела најчеће би означавало смртни исход. Док би без ње била једино одређена бића словенских веровања.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А.А. Плотникова - „Тень”, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5, Международные отношения, Москва, 2012

Слика:
Сенка - Душан Божић

Гавран

Ова птица је распрострањена на читавој северној хемисфери, због чега ће наћи своје место у митовима многих народа широм планете. Сходно томе и Словени су уткали представу о овој животињи у своја веровања. Тако гавран, услед своје црне боје, али и стрвинарске исхране, добија злослутан предзнак и схвата се као доносилац лоших вести, од чега се народ настојао заштитити заговорима попут: „Колико бео, толико јео, колико сив толико жив!“. Из чињенице да се гаврани хране ратницима палим на бојном пољу долази представа о овој птици као водичу душе у онострано. Управо због тога је и сам табуизован. Међутим, гавран се исто тако схвата и као најмудрија птица, услед своје способности да опонаша различите звукове, међу којима и људски говор. Ова његова способност утицала је да се гавран доживљавава и као животињска форма вештаца и врачева.
Текст: Душан Божић

Литература:
Александр В. Гура - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Александар Лома - „Два врана гаврана - Corvus corax у словенској епици - компаративни поглед“, Кодови словенских култура 8, Београд, 2003, с. 109-132.

Слика:
Lindsey Kustusch

Здравица

Здравица је обредно жртвовање пића из посуде његовим проливањем а затим испијањем, чија је сврха да обезбеди здравље и напредак људи. Овај обред је заступљен у свим битним животним догађајима као што су свадба, рођење, бабине, при почетку и завршетку сваког већег рада као и током празника. Уз здравицу изражавају се жеље, сажете и најчешће стиховане, у облику молитве упућене богу, у циљу да побуди његову самилост. Такође, у здравицама се приказују и сликовита предвиђања (,,...ракија жеженица, биће добра пшеница...'') а у списима хроничара Сакса Граматика је забележен обред гатања помоћу пића, где би жрец по нивоу пића које се налазило у рогу који је држао кумир предвиђао да ли ће година бити родна или не.
Поред горе наведених прилика, здравица се такође пије о сахрани и даћи али се не назива тако.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Растко Костић - Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, Атос, Београд, 2009

Слика:
Николай Кочергин - Руслан и Людмила

Кумир

Овај назив користи се за кип израђен најчешће од дрвета, којим је представљено одређено божанство. Кумири су Словенима били материјална представа самих божанстава, тако да су пред њима приносили жртве и вршили ритуале. Сама реч нам је позната из руских докумената, где се користи за дрвене кипове које је Владимир подигао на брду више свог двора. Кумире затичемо и код западне гране словенских народа. Мада се тамо описују унутар храмова, за разлику од источнословенских који су на отвореном. И код Јужних Словена наилазимо на неколико сведочанстава о кумирима, о њима говоре арапски путописци али и одређени обичаји. Поред речи кумир ови словенски идоли носили су још и називе балван, кап, стукан или модла.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Веселин Чајкановић - „Сабрана дела из српске религије и митологије (1910-1924)“, СКЗ, Београд, 1994

Слика:
Bogumił Znicz - W chramie

Камени жртвеник

Поред тога што су особине камена попут отпорности, чврстине, непомичности и постојаности нашле места у имтативној магији, уроцима и враџбинама, још од најранијих времена и сами камени су били поштовани. Ту се најчешће говори о великим каменима који непомично стоје у земљи, названи још и "становити камен" или "камен станац" сматрају се живим, изниклим из земље. Често су им преписивана лековита својства, и неретко би чак и обичан додир био довољан за исцељење. Исто тако, покрај таквих камена о одређеним светковинама би се окупљала читава закедница. Тада би се на камену приносиле крвне жртве или би се изливале различите жртве леванице, попут млека или меда, док би он попримао улогу жртвеника.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Zmago Šmitek - "Kaj raste brez korenja? O kamnih s posebnimi svojstvi na Slovenskem", Studia Mythologica Slavica, X, 2007, str. 179-195
Dragica Popovska - "A flow of ideas through symbolic images of the sacred stones in Macedonian folk tradition", Narodna umjetnost, 49/1, 2012, str. 95-111

Слика:
Андрей Клименко - Венок на камень

Капа

Овај део традиционалне ношње је обележавао социјални статус и сматрао се неодвојим делом тела, те су источни и јужни словени мртваца сахрањивали са капом. Поред обележавања социјалног статуса, капа је имала и заштитничку улогу од урока. Капу су по правилу мушкарци носили напољу а скидали је приликом уласка у неку просторију, пред покојником, током извођења обреда и пред првом сетвом. Такође су присутна и веровања о негативним последицама капе где се веровало да ће девојчица која носи капу или изгубити косу, остати неудата или постати жртва урока. Али такође постоје и случајеви где би домаћица за време обреда носила мужевљеву капу а да је млада код јужних словена седела на капи. Постоје и забране које се односе на поступање са капом, тако се у Србији каже: ,,Ко греје капу, заболеће га глава'', док код Руса је присутно веровање да ће заболети глава онога ко врти капу.
Текст: Милош Костић


Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
С.Узењева - ,,Капа'', „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 20


Слика:
Милан Дворнић: Чобан

Влашићи

Овај термин представља српски народни назив за Плејаде, звездано јато које се налази у сазвежђу Бика.  Иако га сачињава три хиљаде звезда̄, голим оком их се најчешће може видети седам, због чега су Влашићи у причама представљени као седморо браће. 

Приметно је да се ово звездано јато спомиње међу разним народима, широм планете. Тако је и код Словена оно нашло значајно место у народној астрономији. Помоћу његовог кретања на небу утврђивало се годиње доба али и доба дана, па је тако сачуван израз:

                                          „Влашићи на заод, ето зоре иза брда “

Српски назив ће наћи паралеле код других јужнословенских и источнословенских језика где се јављају називи: Власожелищи, Власожельць, Волосыни, Волосянка, Власи, Волосожары или Висожары. Који су због сличности у имену повезивани са божанством Велесом, мада остаје нејасна природа њихове повезаности. Исто тако сам назив се у неким словенским народима користи и за друга сазвежђа као што је Орион или Велики Медвед. Исто је и са називом Стожер који се често употребљава као још једно од имена за Плејаде.

Један од општесловенских назива јесте и Квочка или Квочка с пилићима. Међутим овај назив је знан и другим европским и ваневропским народима, тако да се не може са сигурношћу тврдити да се ради о изворном словенском називу.

Слично је и са називом Баба који је најизраженији међу Западним Словенима, а који се такође налази ван словенског оквира. Уз разлику да се звезде често тумаче као пребивалишта предака, те је постанак имена нешто јаснији.

Приметно је колико су Влашићи Словенима били од важности, тако да је у руском језику познато на десетине различитих назива за овај скуп звезда.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Ненад Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, САН, Београд, 1951
Мария Э. Рут - „О происхождении русского названия Волосожары (Плеяды)“, Вопросы топономастики. № 5., 1971, cтр. 154-155.
Геннадий Ф. Ковалёв - „Народная астрономия в говорах русскаго и украинского пограничья“, Вестник ВГУ, Серия Гуманитарные науки № 2, 2002, стр. 39-53.
Natalia Ivašina - "Slovanská lidová astronyma: principy nominace", Opera Slavica  vol. 18, iss. 2, 2008, str. 28-37

Фотографија:
"Hubble Refines Distance to the Pleiades Star Cluster" - NASA, ESA and AURA/Caltech

Тиса

Позната је као вилинско дрво. Народна предања кажу да се око њега скупљају и на њему задржавају виле, као и да тиса „расте само на чистом месту”. Код Јужних и Западних Словена имала је улогу свеобухватног чувара од чини и урока, вештица и утвара, као и злих сила уопште.
Због његове заштитне функције, од овог дрвета су спарављане разне амајлије, оно је стављано у одело и у сандуке с оделом, од њега су сачињаване кашике, корице за ножеве, штапове, ђердане, муштикле итд. Људи су тису носили уз тело испод одеће, гранчице су уплитали у гриве коња и убацивали у рогове волова и крава (у претходно пробушене рупице). Девојке су такође увезивале комадиће тисовине у косу. Тисом су се штитила и деца: осим што би им комадић дрвета ушивали у одећу или капу, од тисовине су прављени делови колевки или креветића.
У неким јужнословенским крајевима, постоји посебан ритуал посвећивања тисе, који се назива „дворење тисе”. Поводом овога би невини момак и девојка чували комад тисовог дрвета целе ноћи поред ватре, а у зору би момак опалио метак из пушке и викнуо: „Тиса je предворена!”. Таква би тиса имала посебну мoћ.
Тиса је била присутна и у народној медицини. Од њеног корена справљан је лек прoтив туберкулозе, а кора скувана у маслу, ако би се узимала 40 дана, лечила би падавицу. Међутим, код Западних Словена она је убрајана у опасне биљке: каже се да je њена сенка јако отровна, па стога испод ње не треба спавати. Јужни Словени веровали су да не треба стављати тису на ватру, јер ће човек који то учини умрети исте године.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т. А. Агапкина – „Тиса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Оборавање

 Ова ритуална радња, током које се око, села заоравао магијски круг, имала је за циљ да спречи болести, нечисте силе и уроке да нашкоде селу. Широм словенског света познато је оборавања с тим да, иако је сврха овог ритуала иста, начин за његово извођење се разликује. Тако би, у зависност да ли се оборавање врши превентивно или када је болест већ наступила, поворка орала у тишини или правила буку. Кориштено је гвоздено рало јер се метал сматра заштитним средством од нечистих сила али се исто тако користило рало направљено од храста. Вршиоци ове радње су код источних словена биле жене, код Пољака је забележено да је младић сам вукао рало око села, док је код Јужних Словена био повезан са култом близанаца, где су браћа близанци упрезали волове близанце а рало правили од дрвета близанца тј. од два дрвета која су расла из једног корена. У овом обреду се опет уочава заштитничка симболика круга али и метала и храста.
 Текст: Милош Костић  

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т.А. Аганкина „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Оборавање'', Zepter book world, Београд, 2001

 Слика:
Билибин Иван - Микула Селянинович   

Герман

Под овим називом подразумевамо ритуалну лутку Јужних Словена кориштену за магијски утицај на временске прилике у источним пределима Балкана. Поред саме лутке, Герман је схватан и као биће које утиче на непогоде. Тако да се при појави градоносних облака њему обраћало бајалицама попут ове:

„Дур Германе, овде твоје место не,

У планину пустелију, Германе,

Ливаде су некошене, Германе,

Пченице су непожете, Германе,

Лојза су још необрана, Германе,

Момчадија нежењена, Германе.“

Ритуал у ком се користи лутка са тим именом обављале су претежно женске особе. Герман би се најчешће справљао од глине, са израженим фалусом уз додатне украсе од плодова и вуне. Потом, би га полагали на даску или у мали ковчег и носили до реке, где би био сахрањиван или бацан у воду. При томе жене су нарицале, плакале, и односиле се према ритуалу као према стварној сахрани. Упитане о узроку смрти, одговарале су:  „Умро Герман од сушу да дође киша“, што је била и функција овог обреда. Исто тако, додуше ређе, ритуал је вршен са жељом да се прекине кишна сезона. Овај обичај вршен је крајем јуна, али и по потреби услед велике суше или обилних падавина.

Готово индентичан обред јавља се у Румунији где носи назив Caloian. Међутим, за нас је овде занимљивија паралела са једним обичајем вршеним у Русији. Наиме крајем јуна би се справљала лутка од сламе, крпа или глине са упечатљиво израженим фалусом, затим би се полагала у ковчег и уз оплакивање жена ношена је до речне обале где би се сахрањивала. Овакав обред носио је назив Ярилину плешь погребать а сама лутка именована је као Јарило.

Тако из руског примера можемо увидети изворни словенски назив овог обреда који сусрећемо на Балкану, на примеру сеоске заветине у Банатском селу Загајица која се називала управо Јарило.

Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Слободан Зечевић - „Герман“, Гласник Етнографског музеја у Београду 39-40,  1976, стр.249-263
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографије:
Примери из Бугарске

Лада

Једно од отворених питања словенске митологије јесте и оно о божанству под именом Лада односно Ладо. Често се у различитој литератури, а поготово на интернету, може пронаћи мноштво описа божанства под овим именом, коме се додељују свакакви атрибути, најчешће без икаквих основа.

Почеци
Како бисмо разумели природу овог божанства морамо кренути од најстаријих извора у којима се као такво и спомиње. То ће бити пољски стаути и хронике из XV и XVI века. Прва од њих, "Postylla Łukasza z Wielkiego Koźmina", настаје око 1405. године. Tу се Lado набраја као једно од старих пољских божанстава. Петнаестак година потом "Statua provincialia" даје нешто више информација, наводећи: "Item prohibeatis plausus et cantalenas in quibus invocantur nomina ydolorum lado yleli yassa tya que consueverunt fieri tempore festi Penthecosten" (Такође забрањујте тапшање и песме у којима се зазивају имена богова: ладо, јлели, јаса, тја, што обичавају чинити у доба Духова). Први покушај објашњења овог божанства даће пољски хроничар Јан Длугош, који ће 1480. у свом делу "Historia Polonica" бога Лада поистоветити са римским Марсом. Нешто касније, Маћеј Мјеховски ће на основу сличости имена у овом божанству видети словенску верзију грчке Леде. Односно како то 1582. образлаже Маћеј Стријковски: "niewiasty y panny do tańcow się gromadę schodza, tam wiawszy się za ręce 'lado, lado y lado moia' powtarzia spiewaiac na pamiętkę Ledy albo Ladony matki Kastora y Poluxa..." (невесте и госпође долазе у гомилама к плесу, тамо, ухвативши се за руке, понављају 'ладо, ладо и ладо моја' певајући на успомену Леди или Ладони мајци Кастора и Полукса).

Код Источних Словена добијамо још касније изворе, на које су раније пољске хронике несумњиво имале утицај. Тако, записано средином XVII века, у делу "Густынская летопись", стоји: "Ладо, си есть Плутон, богъ пекелный, сего верили быти богомъ женитвы, веселiя..." (Ладо, то јест Плутон, бог паклени, веровали су да је бог женидбе, весеља...) а у сличном маниру и "Синопсис Киевский" помиње Лада, као бога весеља с тим да напомиње и његову сапутницу, Ладу.

На јужнословенском поднебљу Павао Ритер Витезовић 1703. пише о обичајима с подручја загребачке бискупије где између осталог наводи: "...sub æstivi solititii diebus a plebeo puellarum choro in tripudiis circa rogos cieri solitæ; in quibus post singulos versiculosad pluchrum Ladum exclamatio repetitur; quorum vincum addere hic libuit. 'Lipi Jive roxe terga, Aj Lade, Lade lipo Lade.'" (...у доба летњег солстиција обичава певати збор сељачких девојака у плесу око кресова, у којима се иза појединих стихова може овај један навести: 'Липи Иве роже трга, Ај Ладе, Ладе липо Ладе'). Педесетак година касније Јосип Бедековић ће проширити ову песмицу додавши стихове "Lepi Ive trga rože, Tebi Lado sveti bože: Lado slušaj nas Lado. Pevke Lado pevamo ti, srca naša vklanjamo ti: Lado slušaj nas Lado." Овим путем, наведена песма постаје један од главних доказа за постојање овог божанства.

Из овог шаренила извора види се да су сви они настали веома касно, као и да се калеме један на други. Исто тако приметно је да не постоји сагласности како по питању пола када се говори о божанству тако ни око тачних улога које оно обавља. У покушајима да се пронађе решење, бројни каснији аутори су давали различите интерпретације. Док су једни вођени сличношћу са именима божанстава из других митологија покушавали да објасне Лада/Ладу, други су потпуно одбацивали било какву божанску природу, објашњавјући те речи као бесмислене припеве у песмама.

Песме и обреди
Оно што на основу извора можемо закључити јесте да су уз одређене празнике познијег дела пролетњег, односног раног летњег циклуса везане песме које садрже речи ладо, ладе, лада, које се понављају. Уочљиво је да управо на такве припеве наилазимо код готово свих словенски народа. Међу Јужним Словенима превасходно у краљичким песамама, о којима смо већ раније писали. Приметно је да песме које садрже овакав припев често имају свадбену тематику, као и да се он може наћи и у самим свадбеним песмама, које се изводе невезано за обредне песме словенских светковина. Овоме одговара и магијски обред "ладуване", забележен у Бугарској. Он представља гатање о удају помоћу прстења остављеног у води са цвећем да преноћи, да би се сутрадан приликом извлачења изводиле кратке песмице са припевом ладо, по ком је обичај добио име.

"Стой честито и вилико,
дай ладо льо,
нему пръстен жа излези!
дай ладо льо!..."

И код Руса наилазимо на сличан обред са истим припевом. Тамо се ове песме називају "подблюдные" јер се у гатању помоћу различити девојачких личних предмета они извлаче из посуде (блюдо) са водом, при томе изговарајући:

"Ладо мое! Ладо мое!
Чья-то вынется — правда сбудется!"

"Сын с отцом сеял рожь с овсом.
Дива лело, ладо моё!"

Овде је занимљив и обичај забележен у југоисточној Србији, који се поред назива бена или урбуница именује и као лада, док се у Бугарској тако назива главна актерка сличног обичаја. Он се састоји у томе да млада девојка вече уочи свадбе, обучена у одећу невесте, иде на извор у пратњи свирача и девојака, глумећи сватове. Тамо би јој два пута просипали узету воду, док би је трећи пут она однела пред кућу будућег младожење. Од те воде ће сутрадан бити справљени хлебови за свадбу.

Називи
Из обичаја који смо последњи навели увиђамо и изједначавање појмова ладе и младе. Управо у овом значењу реч ће бити посведочена у источнословенским језицима, где ће ладо и лада представљати називе за супруга и супругу. Тако још у древноруском спису "Слово о плъку Игорєвѣ" из 1185. имамо сачуване реченице попут: "Възлелѣй, господине, мою ладу къ мнѣ, а быхъ не слала къ нему слезъ на море рано" (Дољуљај, господине, мога мужа к мени, да не бих слала сузе к њему на море рано) Ту су још и дијалектно руско ладоват са значењем славити свадбу или ладына - проводаџисање. Занимљиво је да реч у истом значењу налазимо код Јужних Словена, као код хрватског ренесансног писца Ханибала Луцића који средином XVI века у драми Робиња пише: "...Meni bo jest mniti: koja bi ne rada, Derenčinu biti ljubovca i lada..." Овим се доказује прасловенска старина овог израза као и његово изворно значење.

Закључак
Постаје јасно да приче о некаквим божанствима љубави и осталих атрибута који им се приписују представљају фантазмагорију аутора који о томе пишу. У речима ладо, лада, ладе ваљало би видети називе за вољену особу, супружника, који су прерасли у припев код песама са свадбеном тематиком. Док би се о божанској природи тих лица помињаних у песмама могло говорити тек ако људску, земаљску свадбу схватимо као имитацију небеске, али и тада ови актери не би постајали засебна божанства већ би то били добро познати учесници божанске свадбе прикривени под свакодневним именима.

Текст: Душан Божић

Литература:
Александр С. Фаминцын - "Божества древних славян", С. Петербург, 1884
Макс Фасмер - "Этимологический словарь русского языка", Прогресс, Москва, 1986
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Юрий Г. Круглов - "Русские обрядовые песни", Высшая школа, Москва, 1989
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Leszek Kolankiewicz - "Dziady. Teatr święta zmarłych", DiG, Gdańsk,
1999 Љубинко Раденковић - "Лада", "Словенска митологија - енциклопедијски речник", Zepter book world, Београд, 2001
Людмила Н. Виноградова - "Подблюдные песни", "Славянские древности", том IV, Международные отношения, Москва, 2009
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Тодор Джиджев - "Народни песни от Тракия", Академично издателство "Проф. Марин Дринов", София, 2013

Слика:
Лада - Максим Кулешов

Олово

Симболику олова у народу чине његова тежина али и могућност да лако мења облик. Овај метал се у народу, као и друге врста метала, највише користио у медицини, магијској заштити, предсказивању будућности али и у љубавној магији. Најпознатији обред са оловом је такозвано ,,салевање олова за страву'' где би се над болесником топљено олово сипало у воду и тако одређивало од чега се жртва уплашила.Истом методом би се предсказивала будућност. Тако би врачара на основу добијеног облика олова који се истопљен бацио у воду имала увид у нечију судбину. Још један магијски чин овај пут везан за плодност је било бацање олова у семе да би род био тежак као олово. Из овога увиђамо разноврсну магијску примену олова у народу које је, поред своје ниске тачке топлљења, највероватниј заменило и скупоценије метале попут сребра и злата.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Љ. Раденковић, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Олово'', Zepter book world, Београд, 2001
Radomir R. Podunavski, „Tradicionalno Balkansko veštičarstvo'', ЕSOTHERIA,2007

Слика:
Душан Божић – Изливање Олова

Даница

Премда заправо представља другу планету сунчевог система, словенски народи сматрали су је звездом. Ипак, она се издваја од осталих звезда по бројним називима и улогама које јој је народ доделио. Само име, Даница, долази од тога што ово небеско тело може бити видљиво на небу и по дану. Али и по томе што се јавља ујутру, пре изласка Сунца, тиме најављујући дан. Због ове особине спомиње се и као Зорњача, а када је видимо увече, одмах по сунчевом заласку добиће назив Вечерњача. Поред ових имена назива се још и Преходницом јер попут Сунца и Месеца привидно ходи преко неба. Управо из тог разлога, када се персонификује у народним песмама, Даница постаје сунчева или месечева ћерка, сестра или пак жена. Помоћу ње људи су одређивали доба ноћи и ишчекивали свануће. Стога се сматра весницом зоре и дана и важи за једно од најзначајнијих и најпоштованијих небеских тела.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ненад Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Српска академија наука, Београд, 1951

Слика: Борис Ольшанский - Священный зов

Краљице

На словенском југу, пре летње дугогневице, с краја пролетњег обредног циклуса, јавља се посебна поворка. Овога пута, главну улогу имају жене, односно девојке, које чине већину учесника. Оне би тада биле обучене у свечану одећу, на главама би носиле мушке шешире украшене тракама и свакојаким цвећем, док би са собом носиле сабље и барјаке. Овакве групе најчешће би садржале ликове које су тумачиле девојке: краља, краљицу, барјактара, дворкињу те остатак свите која би уз гајдаша песмом пратила поворку. Тако у групи, оне би ишле од куће до куће и изводиле одређене обредне песме као и игру са сабљама које су носиле уза се. У песмама се поред жеље за добрим уродом могао приметити и њихов свадбени карактер.

Овде нама кажу, лејо!                                               U dvorima ovim, lado!
Момче нежењено;                                                      Našeg domaćina, lado!
Је л' га ви жените, лејо,                                            Jelini volovi, lado!
Је л' га нама дајте,                                                    Kaloper jarmovi, lado!
Краљ ће да га жени лејо!                                          Ružmarin palice, lado!
С Будимком девојком.                                                Pšenica žutica, lado!
Будимка девојка, лејо!                                               Kralju, svitli kralju, lado!
Мало вина пије,                                                          Divan barjaktaru, lado! 
Много дара носи, лејо!                                              Okreni, pokloni, lado!
Три товара дара,                                                       Poklon domaćinu, lado!
Четврти марама, лејо!                                                                      -Gavazzi, str. 75.            
Први товар дара
Свекру и свекрви, лејо!
Други товар дара
Својим јетрвама, лејо!
Трећи товар дара
Својим заовама, лејо!
Четврти марама
Момку и девојки, лејо!
Оловом се окренте,
Оловом се окренте, лејо!
Весело поклонте.            
         -Босић, стр.334.-335.

Краљице, Кучево, Горњи Звижд, 1902

Због карактеристичног припева „лејо“, „ладо“ или „љељо“ којим би се често завршавали стихови, овакве или сличне поворке знане су и под називом Љеље односно Ладарице. Након свршетка чина учеснице би биле дариване од стране домаћина куће и осталих укућана. Док се посебно водило рачуна да се не сусретну две овакве поворке, јер је у противном често долазило до сукоба.

Можемо назрети друштвену улогу коју су ове поворке имале, поред магијске. С обзиром да су у поворци учествовале неудате девојке, стасале за брак, оне би се на овај начин приказивале у најлепшем светлу, док су саме могле провирити у домове нежења.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Ivan Lozica - "Kraljice u Akademiji, Narodna umjetnost", Vol.37, No.2, 2000, str. 67.-85.

Слика: Ljelje , Gorjani

Вретено

Оруђе у облику зашиљеног штапа на коме се намотава нит врћењем између прстију руке назива се вретено. Његова зашиљеност и врћење је оно што повезује овај предмет са магијским својствима. Вретено поред своје профане функције, има и многоструке магијске функције а заступљен је у скоро свим животним догађајима. Тако се њиме терају нечисте силе током порођаја а ставља се изнад колевке као заштита детета. Такође овај предмет се користи и у исцелитељским обредима као и у љубавној магији. Вретено се јавља и у свадбаним обичајима где би се оно поклањало млади или би се њиме украшавали свадбени хлебови. Поред многих магијских функција постојале су и забране везане за овај предмет, тако се на пример вретено није могло одлагати без пређе а није се смело користити за време Бадњег дана. Вретено се појављује и као атрибут неких митолошких бића као што су кикимора која мрси немарно остављену кудељу.
Текст: Милош Костић


Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Вретено“ Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Долазак на свет

Рођење детета је међу најважнијим догађајима како за његове родитеље и породицу, тако и за читаву заједницу у којој се рађа. Сходно томе, читав низ магијско-религијских пракси и веровања везан је за овај чин.

За полазну тачку можемо узети зачеће детета, када оно отпочиње путовање ка овоземаљском. Да дете долази из хтонског света најбољи је показатељ однос заједнице према трудници, где се она, посредством плода који у себи носи, сматра истовремено блаженом, готово светом али и мистично опасном. Односно, налази се у статусу неодређености, не припадајући потпуно како овом свету тако ни оностраном.

Овај предпорођајни период испуњен је бројним саветима, забранама и препорукама о њеном понашању које имају за циљ да осигурају безбедан долазак детета на свет. Било да се ради о сусретима са другим особама, животињама или местима, сви они темеље се на основама имитативне магије. Исто тако, сматра се да и сама носећа жена има појачана магијска својства, стога јој други чланови заједнице излазе у сусрет не би ли се огрешили о њу а на себе привукли клетву и урок. Дакле у периоду који претходи рођењу трудница се штити од свих лоших утицаја, док се истовремено читава заједница штити од ње саме.
Посредством оваквих веровања, сам чин порођаја жена би најчешће вршила потпуно сама. И одмах након рођења детета приступало би се са обредима заштите. Један од основних је додир новорођенчеда са земљом, којим се додатно наглашава његова припадност хтонском. Овим започиње последња фаза доласка на свет.

Трећега дана по рођењу одређује се судбина детета, и у овом периоду се дете као и породиља сматрају посебно подложним магијски утицајима тако да се улажу додатни напори како би се они заштитили, па се најчешће држе изоловани, у кругу породице. Тек након четрдесет дана од рођења, мајка и дете се враћају у заједницу, и овим дете у потпуности ступа на свет.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Слика:
Долазак на свет - Душан Божић

Љуљање

Ова радња магијског својства најчешће је вршена као саставни део обележавања пролетњих светковина. Тада би се на великом и здравом дрвету или на посебним стубовима постављала љуљашка. Она би се справљала од ужади и даске, а неретко би додатно била украшена цвећем и бршљеном. Дан уочи празника или већ рано изјутра, на љуљашци би се њихали сви учесници обреда, самостално или у пару, седећи или стојећи у зависности од врсте љуљашке. Сам чин пратиле су и обредне песме или подвикивања, а из њих сазнајемо и значење овог дела пролетњих обреда. Такве песме највише се темеље на облицима имитативне магије, како би ова радња деловала на плодност и раст усева, пре свега конопље, али и на заштиту самих учесника обреда. Поред оваквих обредних песама, јављају се још и шаљиве као и љубавне песме.
Текст: Душан Божић

Примери песама:
„Оволика кудеља,
У кудељи бундева,
У бундеви златан грош,
Љуљај ме лоло, кол'ко 'о'ш!“

„Оволика кудеља у шиватку удела!“

„Оволики љуљачи, ко медени колачи,
Оволике Покладе, старац бабу спопаде,
Па узме за џегу, па вуче по снегу.“

-Босић, 1996, стр.198

Литература:
Велибор Лазаревић - Песме на нишаљци, Баштина, бр. 25, 2008, стр. 47-66
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Tomo Vinšćak - "Obredno ljuljanje", "Poklade u etnološkom atlasu Jugoslavije", Narodna Umjetnost, knjiga 23, 1986, str. 130-132

Слика:
Елена Березина - На качелях

Стазом словенског наслеђа - Мокош

Овога пута речи биће речи о словенској богињи Мокош.

Литература:
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Bulat, Petar, "Mati Zemlja", Naroda starina, Vol.8, No.19, 1929, str. 91-100
Иванов, Вячеслав Всеволодович, Топоров, Владимир Николаевич, „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“, Балто-славянские исследования, 1982, стр. 175-197
Katičić, Radoslav, "Gazdarica na vratima", Ibis grafika, Zagreb, 2011
Katičić, Radoslav, "Vilinska vrata", Ibis grafika, Zagreb, 2014
Лома, Александар, „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Łuczyński, Michał, "William of Malmesbury’s “Fortune” (Gesta Rerum Anglorum II 12) – An Attemptat a New Interpretation", Studia Mythologica Slavica, 17, 2014, str. 83-89
Marjanić, Suzana, "Dijadna boginja i duoteizam u Nodilovoj Staroj vjeri Srba i Hrvata", Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, Vol.39, No.2, 2002, str. 175-198
Mencej, Mirjam, "Simbolika niti in predenja v evropski folklori", Studia Mythologica Slavica, 13, 2010, str. 151-170
Pleterski, Andrej, Šantek, Goran Pavel, "Baba Babnega polja", Studia Mithologica Slavica, 15, 2012, str. 63-77
Успенский, Борис Андреевич, „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Свентовит

Сви подаци које имамо о овом божанству долазе нам из 11. – 13. века, забележени од стране западноевропских хроничара. Из њихових навода сазнајемо да је Свентовит најпоштованије божанство међу Рујанима, словенском племену настањеном на острву Рујан, данашњи Rügen, на крајњем североистоку Немачке. Тако саксонски историчар и свештеник Хелмолд бележи да је Свентовит сматран за највише божанство, док је његов храм у граду Аркона био значајно пророчиште. Наводи да су га и друга словенска племена поштовала приносећи му дарове једном годишње. Чак ће и дански краљ Свено даривати ово божанство како би учврстио односе са Рујанима. Детаљније описе даће дански историчар Саксо Граматик. Он описује дрвени храм ограђен двоструком оградом, изнутра украшен животињским роговима и пурпурном тканином. У средини се налазио велики дрвени кип који је имао четири главе на четири врата, две спреда а две с леђа, где је по једна гледала напред а друга у страну. У једној руци држао је рог док се у другој налазио лук. Такође говори и о обреду који се обављао на крају жетве, као и о пророковањима по пићу у рогу, као и помоћу белог коња којег држаше у храму. Они ће такође описати и разарање храма, када дански краљ Валдемар порази Рујане, сруши Свентовитов кип и заузме њихово острво, чиме ће угасити култ овог моћног божанства.

Свентовит или Световид?
Како гласи име овога божанства? У различитим хроникама бележи се као Zvantevith, Svantovitus, Svantovithus, Szvantevit односно Svanteviz. Из овога лако препознајемо словенски облик његовог имена *Svȩtovitъ, што читамо као Свентовит. Где би носни самогласник који је још у првој српској редакцији старословенског прешао у глас е код нас дао облик Световит. Први део имена, *svȩt- просто значи свети, уз претпоставку да првобитно светост означава „прожето божанском силом“, „моћно“. Ово је чест саставни део словенских именима попут Светозар, Светобор или Светислав. Наставак *-vitъ такође срећемо у словенским именима Људевит, Добровит, итд. али и називима божанстава попут Јаровит или Поревит. У словенском језицима овакав наставак обично је придев који назначава да је нешто испуњено основом речи, па је тако планина са много шуме - шумовита, предео испуњен бреговима - бреговит, цвет који садржи лек - лековит и томе слично. Међутим како је то уобичајно код словенских имена, *vit- се може налазизи на предњем месту, као у именима Витогој, Витомир, Витослав или код полапског божанства Vitelubbe, за кога нам је познато једино име. Лингвисти су покушавали на разне начине да објасне корен *vit- , као „место“, „ратник“, „реч“, „ветар“, међутим ни једно тумачење се не издваја као коначно. У сваком случају, знамо да је име недвосмислено словенско, и да је његов облик Свентовит. И поред тога у јужнословенској литератури често се нализа на облик Световид, кој је нетачан. Завршетак са гласом д заправо настаје као покушај тумачења различитих топонима на Јадранској обали, такви су називи Vidova gora, Vidov vrh, Vidovica, Sutvid, Svevid или Sveti Vid који се некритички доводе у везу са рујанским божанством.

Св. Вид и Видовдан
Сличност имена овог хришћанског свеца са именом словенског божанства задала је бројне муке научницима у намери да одгонетну како и на који начин су она преплетена. Западни Словени су преко немачких мисионара примили име свеца као свети Вит, док је на југу под утицајем Дубровника и Млетака али и сличношћу са именицом вид његово име промењено у Вид. Сам светац је старохришћански мученик, а његов култ се шитио из јужне Италије где је и живео све до Париза, да би 836. заједно са реликвијама стигао у Саксонију, у опатију Корвеј која ће постати средиште средњоевропског мисионарења. Управо из овог центра ће се кретати мисионари упућени на словенске земље. Тако ће чешки краљеви бити покрштени под патронатом овог светитеља, а црква у његову част биће подигнута у Прагу 924. И најстарији извори говоре нам како су мисионари из Саксоније били први који су покушали да обрате Рујане у хришћанску веру, ти покушаји су били безуспешни. Но међу каснијим хроничарима изазвали су сумњу да су тамошњи Словени почели славити хришћанског мученика Вида као своје божанство – Свентовита. Ипак, овде је једино дошло до гласовног подударања. На словенском југу поред бројних топонима са Јадранског приморја наилазимо на трагове дубоко на истоку, све до Бугарске. Иако он не заузима значајно место у православној цркви, на Вида наилазимо како у српским црквеним књигама још од Мирослављевог јеванђеља, тако и на фрескама. Могуће је његов култ био нешто израженији због присних односа са Дубровником као и због саских рудара, који су досељени из области са јаким култом овога свеца. Након Косовског боја, бројни извори ће спомињати да ова битка догодила на дан светога Вида, 15. јуна и тако ће датум ове битке остати упамћен као Видовдан. Због важности који сама битка носи за српски народ, али и због митолошког карактера којим је прожета, Косовски бој и Видовдан као датум на који се одвија стичу посебно значење међу Србима. Додатно је приметно да се у неким крајевима Видовдан прославља на сличан начин као и Ивањдан, односно оба датума су у себи очувала некадашње обреде везане уз обележавање дугодневице. Тако је народна традиција заборавивши на ионако недовољно изражени култ светога Вида, посредством народног предања о Видовдану и народне етимологије која дан везује уз вид, створила низ веровања и врачања који су имали за циљ да побољшају вид као и предвиђања.

Свентовит у веровању Словенa
На основу већ споменуте топонимије на Јадрану, вођен сведочанствима западноевропских хроничара да су Свентовита поштовала сва словенска племена, Натко Нодило ће на крају деветнаестог века донети зкључак о Световиду као словенском богу богова, постављајући га на врх словенског пантеон. Он ће његово име објаснити као „онај који види свет“ и на тај начин унети забуну у даља истраживања. Међутим уистину је приметно да се већина топонима и цркава посвећених светом Виду налази на узвисинама. Када се таква топонимија нађе насупрот локалитетима као што је Zmajeva spila,сами врхови добијају улогу громовниковог престола. Када се то повеже са ратничком функцијом која се се уочава како код Свентовита, може се лако изнети претпоставка о његовој сличности са Перуном. Ову тврдњу додатно подупиру наводи о громовниковој многострукости уобличене у исказу „Перунъ ест многъ“. Исто тако, веза са жетвеним ритуалима, и коњи као свете животиње допуштају истраживачима да га пореде са Јаровитом, са којим дели географску близину и именску форму, а преко тога даље са Јарилом као божанством плоности и пролњег бујања.

Закључак
Коначно одређење Свентовита још увек је отворено питање, оно што о њему са сигурношћу знамо, поред његовог имена, јесте да је био изузетно поштован на крајњем северу код Рујана, али исто тако да код осталих Словена не налазимо никакве трагове који би указивали на његов култ. Такође веома је могуће да је у питању значајно млађи култ, јер нешто ранији хроничари који говоре о Рујанима не спомињу ово божанство именом, а у времену у коме о њему говоре већина Словена је већ покрштена. Како у њему можемо препознати ратничке астрибуте, али истовремено и велики број оних везаних за агрокултуру питање о Свентовиту и даље остаје отворено.

Текст: Душан Божић

Литература:

Александар Лома - Пракосово словенски и индоевропски корени српске епике, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Vitomir Belaj, Poganski bogovi i njihovi kršćanski supstituti, Studia ethnologica Croatica, Vol.21, 169-197.
Душан Бандић - Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 1991
Луј Леже - Словенска Митологија, Графос, Београд 1989
Миодраг Марковић - Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку, Зограф 31., 35-50.
Петар Момировић - Један старији помен Видовдана, Саопштења 20/21, 211–212.
Radoslav Katičić - Vilinska vrata, Matica Hrvatska, Zagreb, 2014
Растко Костић - Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, Атос, Београд, 2009
Roman Zaroff - The origins of Sventovit of Rügen, Studia Mythologica Slavica, 2002, 9-18.

Слика:
Kazimierz Perkowski - Jasz - Piorun (w interpretacji jako Świętowit)

Даћа

И у најранијим документима о погребном обреду код Словена жртве заузимају битно место. Верује се да покојнику треба обезбедити на оноземаљском свету исто оно што му је било потребно на овоземаљском, односно храну и пиће. На основу таквог веровања настале су и даће, ритуалне гозбе у јелу и пићу на гробу покојника или пред кућом ако је невреме, али никако у кући. На даћу, која се одржавала више пута у току прве године од покојникове смрти, било је уобичајено да учесници доносе своје прилоге у јелу и пићу. Најважније је било да за време гозбе буде присутно кољиво, погача, вода, свећа, разна јела, воће и цвеће. На прву и главну даћу, присуствовали су сви учесници погреба а једно место се увек остављало празно и верује се да на том месту седи сам покојник. Уз пиће се благосиљао покојник, где се увек излива део пића на земљу, и наздрављало за дуг живот и здравље живима.
Текст: Милош Костић

Литература:
Бојан Јовановић, „Дух паганског наслеђа'', Светови, Нови Сад, 2000
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Виктор Васнецов - Тризна по Олегу

Вештице

У народу су сматране за изузетно опасна бића, а вештицом би се постајало по рођењу, али и добровољно. Иако углавном делују самостално, говори се и о годишњим вештичијим скуповима који се одржавају у глуво доба ноћи, на раскршћима, гумну или у крошњи ораха. Казује се да на ове састанке вештице долазе јашући на козама и коњима али и предметима попут метли или вратила. Тада би се договарале коме и како ће нашкодити, док се сматрало да су мала деца најчешће жртве. Народ се штитио помоћу различитих амајлија, ритуалних поступака попут забадања метала у врата, окретања предмета или најпростије белим луком као свеопштим заштитним средством. Слична веровања проналазимо код свих европских народа. Главно обележје које деле сви описи вештица јесте способност да њена душа напусти тело. То би постизале посредством одређене масти сачињене од разног биља или путем ритуалног плеса. Тада њено тело остаје да мирује док се душа преображава у животињски облик гаврана, муве или лептирице. Омогућујући јој да може путовати, морити људе или се сукобљавати са другим вештицама. У овој способности увиђамо сличности са ветровницима, али и са вештинама нашироко распрострањених шамана. Иако се о вештицама у народу говори као о изразито ружним и косматим старицама, оне ипак су биле обичне жене. Ове особе бавиле су се магијом, познавале су лековито биље и користиле су се различитим поступцима за падање у транс. Док су услед свог деловања у очима народа остале означене као злослутне и злураде.
Текст: Душан Божић

Литература:
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Suzana Marjanić - Vještičje psihonavigacije i astralna metla u svjetovima hrvatskih predaja kao (mogući) aspekti šamanske tehnike ekstaze (i transa), Studia ethnologica Croatica, Vol.17, No.1, 2005
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Luis Ricardo Falero - Brujas yendo al Sabbath

Сова

За ову птицу се верује да је постала од душе покојника, најчешће детета, или да је нека болест узела њен облик. Сова је у народу везана за мотив смрти, где се сматра да њен хук, посебно у близини нечије куће, представља предзнак смрти. Прогањање сове од стране других птица разрађено је у низу предања и веровања, где су разлози за непријатељски однос према њој различити. Код нас се верује да је њена лењост да спреми дарове за свадбу због чега их је украла од других птица управо разлог за њено прогонство. Сова је у вези са женском симболиком имала мотив усамљености где је симболисала неудату девојку или удовицу. Поред многих негативних обележја, сова, као птица грабљивица, имала је и заштитничку улогу. Код западних и источних словена, она би се закуцала на врата куће или амбара како би отерала зле силе, болести и мишеве.
Текст: Милош Костић


Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
A. В. Гура „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Сова“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Barn owl – Atropina - Belladonna

Бабице

Ова бића сматрана су главним узроком тескоба код новорођенчади и њихових мајки. Наручито у првих четрдесет дана дететовог живота. Због тога се посебна пажња придавала магијској заштити помоћу разних амајлија, у којима је бели лук најзначајнија ставка, али и кађењем или бајањем. Бабице су замишљане разнолико, као старице одевене црно, као жене пуне крви или једноставно као ветар који гуши породиљу и њено дете. Казивања о њиховом броју су променљива, мада највише сведочанстава говори да их је у групи три или седам. Иако су под овим именом знане само међу делом Јужних Словена, на казивања о сличним бићима наилазимо код свих словенских народа.
Текст: Душан Божић

Литература:
Љубинко Раденковић - „Бабице”, „Словенска митологија - енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Kriksa - Ink-Yami

Зец

Као и многи други народи, Словени су приметили брзину размножавања код ове животиње. Тако је зец потао еротски симбол, а ова његова одлика примећује се у обредним свадбеним песмама, где често симболише младожењу. Путем оваквог изједначавања, укршта се са симболиком коју носи Месец у описима небеске свадбе, тако да често зец бива месечев животињски облик. Међутим, са становишта земљорадника, зец је такође и штеточина. Према томе он се сврстава у ред непожељних дивљих животиња. Па се и сам сусрет са зецом сматра неповољним. А једење његовог меса забрањено је одређеним групацијама, попут трудница, којима се забрањује на принципима имитативне магије, како се деца не би рађала са зечјом усном.
Текст: Душан Божић

Литература:
Александр В. Гура - „Символика животных в славянской народной традиции”, Индрик, Москва, 1997
Александр В. Гура - „Символика зайца в славянском обрядовом и песенном фольклоре”, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978

Слика:
Rabbit Moon - H. Kyoht Luterman

Кошуља

Овај изузетно значајан одевни предмет имао је вишеструку улогу у животима свих словенских народа. Осим за облачење, кошуља је коришћена у разним обредима, као и у сврху магије, врачања, прорицања судбине..итд. Код Источних Словена присутно је веровање да продавати кошуљу значи продавати своју срећу.
Кошуља се јавља у улози човечијег двојника, што се види на примерима попут оног да се усвојеном детету шије кошуља од кошуље коју је носила мајка која га усваја.
Осим тога ова особина изједначавања са влaсником се односила и на нека виша бића, као што су виле, вампири и змије/змајеви. Према неким веровањима они су обучени у кошуље, у којима почива њихова магична снага.
За кошуље које су младенци носили у току обреда венчања веровало се да имају моћ да растерају олујне облаке, или да ће, ако се њима прекрије кошница, призвати пчеле.
Најзначајнија улога кошуље је свакако она заштитна, те се тако веровало да кошуља „једноданка” (која се сашије за један дан, или чешће за једну ноћ) има моћ да сачува од епидемичних болести и смрти. Забележени су примери да је у доба великих страдања овакву кошуљу шило угавном 9 (голих) женских особа, све време ћутећи, а када би она била готова људи су се провачили кроз њу. Такође још један пример заштите је веровање да преврнута кошуља након поклада штити децу од злих сила.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Е. С. Узењова - „Кошуља”, „Словенска митологија - енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Перињ

Још и најстарији писани извори извештавају о светилишту Перуна које је на брду при свом Новогроду подигао Добриња, ујак чувеног Владимира Свјатославича. Нешто каснији новогродски летопис затим потврђује исте наводе о светилишту с тим што место на ком је оно подигнуто изричито назива Перињ (Перынь), име под којим ће цео регион остати запамћен. Године 1951. овакви наводи су потврђени, када археолошка експедиција открива остатке некадашњег светилишта. У свом темељу оно има облика цвета са осам латица. Средиште је кружница од 21. метра у чијем су центру је пронађени остаци дрвеног кипа, као и трагови посебног камена, који се сматра за жртвеник. Док се около кружнице редају осам полулучних темеља који творе латице. У сваком од њих нађени су остатци гарежи која указује да су некада ту гореле свете ватре. Сам назив земљишта као и сведочанства из хроника приказују нам некадашње светилиште бога Перуна.
Текст: Душан Божић

Литература:
Валентин В.Седов - „Древнерусское языческое святилище в Перыни“, „Краткие сообщения и доклады о полевых исследованиях Института истории и материальной культуры“, Вып. 50, 1953
Валентин В.Седов - „Новые данные о языческом святилище Перуна“, „Краткие сообщения Института истории материальной культуры“, Вып. 5, 1954
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Перынь - Максим Сухарев

Преслица

Штап или даска која је причвршћена за постоље а на коју се везује кудеља назива се преслица. Овај предмет је пратио женску децу од њиховог рођења до удаје а и сама је представљала симбол девојака и женских послова. Предење у данима када је то забрањено има магијски карактер којим се покушава поспешити плодност али и заштитити од нечистих сила.
Такође преслица може имати и негативан карактер уколико неко уочи нечисто биће како преде, или преслицу остави нечувану и незаштићену.
У митолошким представама овај предмет користиле су Суђенице како би исплеле судбину људи а тиме је повезан и са божанством Мокоши.
Текст: Милош Костић

Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Преслица“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Виктор Корольков - Доля и Недоля

Лапот

Иако се услед живописног приповедања казивача дуго тумачио као некадашњи обичај убијања старих, пред нама је заправо мит. Оваква прича, знана је и другим индоевропским народима, а код Словена је посебан траг оставила међу Србима. При бројним облицима њеног казивања уочава се иста суштина. У заједници која је некада постојала дошло би до велике тескобе услед које решавају да погубе све старце јер не доприносе заједници. Након те одлуке један од млађих чланова породице скрива свог остарелог претка, који му открива начин за превазилажење проблема у ком се заједница налази. Изношењем решења за недаћу, открива се да је заправо старац тај који их спашава. Након тога се престаје са уведеном праксом усмрћивања старих. Оваква прича уобличена у мит заправо говори о томе да иако физички неспособни да привређују, старци чувају у себи прекопотребно знање које долази са годинама и искуством. Такође, упозорава на погубне исходе стварне примене макар и сличног поступка јер се њиховим уклањањем из друштва читава заједница доводи у опасност.
Текст: Душан Божић

Литература:
Бојан Јовановић - Тајна лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1999

Слика:
The Old Man and His Grandson - Arthur Rackham

Сребрни цар

Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома - „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић - „Сребрни цар“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић - „Сребрни Цар“

Свадбено бријање

Поред свакодневног бријања, за време важних животних догађаја као што је свадба, вршено је ритуално бријање које је представљало облик иницијације. Младожења би седео на столици а бријао би га ожењени мушкарац некад и један или више момака чији су родитељи живи. Испод браде би му, пешкир или белу мараму држале сестре, заова и девер или мајка, како би браду могли сакрити (под дивљу ружу, под земљу, у коприве) и тиме спречили њено коришћење у зле намере док се у јужним крајевима Србије брада стављала на плодно дрво или цвеће. За време бријања, девојке и момци би, уз музику, играли коло око младожење а цео ритуал је имао заштитнички караткер.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Бријање“ Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Георги Величков