Оличење богова

У науци је дуго био присутан став о анимизму словенских веровања. Сматрало се да Словени своја божанства нису доживљавали блиско људском облику, већ да су она била само именоване природне појаве испуњене духом. Овакво становиште почива на расној теорији популаризованој 1930-их и 1940-их година међу немачким ауторима. У њој се заговара потреба за германским утицајем како би се превазишао инфериорни анимизам у веровањима Словена. Нажалост, услед мањка интересовања за изучавање словенске митологије, овакав став се проширио и одржао међу западним ауторима. Ипак забележена сведочанства као и жива традиција побијају ову тврдњу. Најочигледнији доказ за оличење богова јесу њихова имена, јер се разликују од имена појава којим они владају. Када се словенска веровања размотре у оквиру целокупне индоевропске породице савршено се уклапа отелотворен приказ божанстава. Ова олдика примећује се још код протоиндоевропског слоја, па је разумљиво приписати је и Словенима. Наравно, могуће је да до оличења није дошло у једнакој мери за сва словенска племена, нити за све сталеже друштва. Исто тако важно је и нагласити јак анимистички однос ка бићима нижег ранга који је такође присутан међу различитим индоевропљанима, а који је набоље очуван у народној баштини.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Roman Zaroff - "Organized pagan cult in Kievian Rus'. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?",Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.

Слика:
Максима Сухарев - Семь богов

Гајде

Стари народни инструмент уз који се певало и играло а који је такође био и саставни део обредних радњи. Делови гајде су: мех који се прави од овчије или козије коже, дулац или дуваљка уз помоћ кога гајдаш удувава ваздух у мех, бордун у народу познат и као прдало, који производи само један тон док се на гајденици односно свирали производи мелодија. Један од обреда у коме гајде и гајдаш заузимају значајно место су маскирне поворке коледара а исто тако су биле и музичка пратња у обреду русалија. Поред периодичних ритуала овај инструмент је имао и значајну улогу у пригодним обредима као што су рођење и свадба. Из овога увиђамо да иако гајдаш није имао централно место у обредима морао је бити нарочито поштован од стране заједнице јер је он особа која стално и активно учествује у обредној пракси.

Текст: Милош Костић

Литература:
Владан Радисављевић, „Гајде у традиционалној култури Срба“, Караџић 3, 2011, с.63-77.