Баук

Овако се и данас назива биће нејасних особина којим родитељи плаше децу током васпитања. Описи баука разликују се од породице до породице. Ипак, нека од заједничких казивања су да обитавају у тами, нападају непослушну децу и да им ватра и светлост сметају.  Даље, кроз песме, уочавамо сличности баука са зверима уз које се спомиње. Ово становиште омогућава претпоставку да се бауком првобитно означавала одређена животиња. Потврду налзимо и у Вуковом „Српском рјечнику“ који под одредницом „бак“ наводи да жене првим ничућим зубима тепају бак, баук, баучак али и вучић. Овакво тепање има за циљ да децу умири, умањујући сам страх од бола. Тиме се додатно страх, баук и звер доводе у везу.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Петар Ж. Петровић - „О бауку“, Гласник етнографског музеја у Београду 8/VIII, 1933, стр. 104-108.
Владимир Михајловић - „Из наше митологије (баук, габор)“, Етнолошке свеске , 1986, стр. 53-57.
Catherine Saint-Georges et all. - "Motherese in Interaction: At the Cross-Road of Emotion and Cognition? (A Systematic Review)", Plos one 8(10), 2013

Слика:
Дејан Јовановић - Баук

Жито

Oва житарица због своје многобројне симболике је и главно јело на обредним трпезама.
Жито се као јело може послужити самостално али се често убацују и додатни зачини као и воће попут шљива, јабука, ораха а такође се убацују и друге житарице или махунарке.
Ради обезбеђивања здравља и плодности, жито се поред тога што се служило на трпези давало и домаћим животињама о Божићу или новој години. Са истим циљем, у новогодишњој ноћи се везивао клас жита за плодно дрво а о Божић се жито бацало ка таваници. Жито такође има и заштитну функцију па се тако њиме засипају коледари, положеници, младенци, деца али и обредни предмети попут бадњака.
Оно се такође убацивало у воду за прво купање детета, пар зрна је стављано у руку детета а бацано је и у колевку.
Ради заштите од нечистих сила жито се закопавало испод прага, и бацало у углове соба.
Покојника су такође засипали житом а том приликом и кућни праг, клупу на којој је покојник лежао као и пут до гробља.
Жито се користило у народној медицини а зашивен у одећи је представљао амајлију која је чувала од свих болести.

Текст:
Милош Костић

Литература:
В. В. Усачом , „Жито“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Тетяна Миколаївна Голембієвська - Свято урожаю

Папрат

Премда припада једној од најстаријих група копнених биљака, она се издваја одсуством цвета и плода, односно семена.  А начин размножавања, који се одвија путем спора, остаје непознаница све до половине деветнаестог века, што је обавило ову биљку посебном тајанственошћу.

Папрат је своје место нашла и у митологији словенских народа. Највећи број предања спомињаће њено цветање у купалској ноћи. До парати се долази или случајно када се приликом вођења стоке завршава дубоко у шуми или када се са намером одлази у луг по њу. У оба случаја потребно је да се човек затекне поред ове биљке у поноћ, када ће се у једном тренутку папрат расцветати, сазрети и испусти семе. Ово необично цветање праћено је јарком светлошћу, због чега се овај митолошки цвет назива и огњеним, а неретко је и да читав чин буде пропраћен громогласном олујом.

Чувек који би прибавио семе, намерно или случајно, задобијао је моћ споразумевања са биљкама и животињама, такозвани немушти језик. Међутим то није једини дар, како уклања баријеру између језика, папрат је могла уклањати и друге препреке ка богатсву, отварала би катанце и браве али и откривала најразличитија сазнања. Омугћавала је да се спознају прошлост и будућност као и да се види под земљом, о чему сведоче бројне приче о проналажењу закопаног блага. Поред тога одлика папрати да јој цвет, осим тог једног тренутка у години, буде скривен, давала је носиоцу семена моћ невидљивости.

Истовремено значајно је и што се цветање догађа у поноћ, када наступа такозвани зао час у ком се повећава активност наднаравних сила. Зато они који су се наменски упутили по папрат носе металне предмете како би се од ових сила заштитили. Исто тако сматра се да су биљку убирали превасходно ветровници и вештице.

Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина - „Папоротник“, „Славянские древности“, том III, Международные отношения, Москва, 2004
Zmago Šmitek - "What do Birds Sing?On Animal Language in South Slavic Folklore", Studia Mithologica Slavica 20, 2017, pp.111 -114.

Слика:
Magdalena Korzeniewska - "Jack and the fern flower"

Куна

Од давнина се ова животиња повезује за имућност. Звери из породице куна, најчешће велика ласица и куна златица, представљале су богатство у усменом стваралаштву словенских народа.

Овакво веровање садржано је већ у самој етимологији речи па ће балтословенско kaunā које даје лит. kiaunė,  лет. caune, пр-сл. kuna, долазити од индоевропског придева kunak-o- са значењем "који је боје злата". Из истог корена произилазе гр. κνηκος - златкаст, енг. honey - мед али и староиндијски śоṇаḥ - црвен или гримизан.

На богатство упућује и то што ће код Словена куна постати јединица за меру вредности при трговању. Додaтну потврду видимо и из самог односа према крзну које предствља богатство. У обредним песмама проналазимо прегршт примера , када куна или предмети од куновине бивају даровани:

Prolazila je koleda prije Božića. Napadao je prašak snijega
bijeloga; a po tom prašku letjele su guske, labudovi, - koledari,
nedorasli mladci, nedorasle, prekrasne djevojčice, sočili su,
iskali Ivanov dvor. A Ivanov dvor niti je blizu, niti je daleko,
- niti je blizu, niti je daleko, na sedam stupova. Uokrug toga
dvora srebrn je plot; oko toga plota sve svilena trava; na svakom
kolcu u plotu po dragulj. U tom plotu stoje tri visoke palače,
stoje tri visoke palače na vrhu zlatne. U prvoj je visokoj palači
- svjetao mjesec, u drugoj visokoj palači - prekrasno sunašce,
u trećoj visokoj palači - guste zvjezdice. Svjetao mjesec - to je
gazda u kući, prekrasno sunašce - to je gazdarica, guste zvjezdice
- mala dječica. Samoga pak gospodina nema doma, nema
doma, nije se prigodilo: odjahao je u Moskvu sud suditi, sud
suditi, red rediti. Pošto je presudio, pošto je odredio, jaše on
doma: ženi vozi kabanicu od kunovine, kabanicu od kunovine,
kapu od kunovine, a svojim sinovima po dobra konja, svojim
kćerima po zlatni vijenac, svojim slugama po tople čizme. [1]

Овде видимо господара двора на гори, украшеног драгоценим материјалима са посебно наглашеним златоврхим кулама. То је дом домаћина Месеца који суд суди и ред реди, његове домаћице Сунца, и њихове деце звездā.  Све то уобличено причом о московском јунаку који доноси дарове укућанима. Посебно је значајно што највреднији поклон, одевни предмети од куновине, иде господарици. Исту вредност куновине видимо и у следећој украјинској песми:

U ravnom polju kruška stoji, ne šumi rano, smrečino! Pod
tom je kruškom bijeli ležaj. Na tom ležaju gospodin Tomica.
Drži konja na uzdi, drži hrta na remenu, drži pticu u desnoj
ruci. Pustio je konja u ravno polje, pustio je hrta u tamne šume,
pustio je pticu na jezero. Konj ide, stado vodi. Hrt bježi, kunu
nosi. Ptica leti, ribu nosi. Stado u polje na rasplod. Kuna će biti
miloj bunda. Riba će biti rani doručak. [2]

У слици дрвета под којим је лежај видимо приказ дрвета света. Јунак под дрветом је ловац који помоћу својих животиња приправља дарове за милу драгу. Слично се примећује и у:

Jašili smo ovamo po visokim gorama, po dubokim vododerinama,
tu su mostovi jarebikovi, kalinovi. S tih mostova jašili smo
uličicama, poprečnim uličicama. Tražili smo kunice, lisice. N ismo
našli ni kunicu ni lisicu, našli smo samo kunin trag. Za tim smo
kuninim tragom jahali, gonili od Moskve do Sibira, svoje smo
konje naganjali, junake smo ih pritisnuli. Dojahali smo do vašega
visokog šatora, do gospodskoga dvora. Je li u vašoj kući gospodin
gazda? . . . Sjahali smo sa svojih konja, ponovno smo obišli vašu
kuću, nigdje nismo nalazili kunina traga, pa smo opet doskakali
k tim vratima. Poslušaj, gospodine gazda! Došli smo k vama ne
po raž, ne po pšenicu, ne po kunicu, ne po lisicu, nego po ljepotu
djevojku. Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! [3]

Сада безуспешан лов упућује само на траг кунице. Он их међутим води ка господаревом двору где јунак објашњава да му није потребно друго богатство до саме девојке. Па се у последњој реченици Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! додатно изједначавају куна и девојка као крајња ловина. Потврда о могућности безуспешног лова, види се у примеру попут:

O javore, zelen bore,
lijepo ti t' je ukraj vode!
Iz stabra ti voda teče,
iz grana ti čele lete,
a vrhom ti biser rađa.
Lopće vodu kuničica,
čele kupi lisičica,
biser bere djevojčica.
U to doba kraljeviću
vodi hrta i sokola;
pušti hrta za kunicom,
a sokola za lisicom,
a on Marko za djevojkom.
Stoji huka niz planinu;
bježi hrtu kuničica,
a sokolu lisičica,
njemu, Marku, djevojčica. [4]

Поново се радња спушта под дрво света, куну затичемо при дну стабла. Јунак поново приказан у безуспешном лову, којим се песма окончава. Значајно је да куна, овде удвојена са помињањем лисице, бежи ловчким животињама као и сама девојка ловцу.  Овај лов на куну видимо и у наредној руској песми:

Razumno dijete (tj. mladoženja) jučer je navečer ruse kovrče
češljao, od polnoći je vranoga konja sedlao, danas rano izjašio
je u lov, - ubio je on kunicu-dabrića, dopremio je na dar tastu
za svoju mladu dragu. [5]

Сада поред јунака који је успешно завршио лов, јасно разазнајемо да је куна намењена прошњи девојке. Тек успешан ловац заслужује себи девојку, тако се изједначавају ловац и просац а самим тим и куна и девојка, будућа невеста. Што потврчују и називи невестица односно невеста за ласицу код чакаваца у околини Ријеке и Срба на Косову.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографија:
 © Andy Trowbridge

[1]Katičić, 2008, 101
[2]Katičić, 2010, 297
[3]Katičić, 2008, 281
[4]Katičić, 2010, 294
[5]Katičić, 2010, 312

Стазом словенског наслеђа - призивање кише

Литература / Bibliography:
Агапкина, А. Татьяна, Виноградова, Людмила Н., „Куст“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Gluhak, Alemko, "Praslavenska riječ *dъždžь 'kiša' i 'rosno nebo'", Filologija 43, 2004, str. 11-30.
Зечевић, Слободан, „Заветина у североисточној Србији“, Гласник Етнографског Музеја у Београду, књ. 36, 1973, стр. 43-66.
Плотникова, А. Анна, „Додола“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Раденковић, Љубинко, „Митолошки елементи у словенским народним представама о жаби“, Заједничко у словенском фолклору - зборник радова, 2012, стр. 379-397.
Толстой, Никита И., „Очeрки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003
Толстој, Никита И., „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995
Frazer,James George , "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Čulinović-Konstantinović, Vesna, "Dodole i prporuše - narodni običaji za prizivanje kiše", Narodna umjetnost Vol.2 No.1, 1964, str. 73-95.

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Tонац:
Стефан Гашпар
© 2017 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”