Перун

Божанство које налазимо код све три гране словенских народа и које је најзаступљеније у изворима. О њему поред писаних извора сведочи и етнографска грађа, топоними па чак и лична имена. Најчешће се о Перуну говори као о богу грома на шта упућује и сама етимологија његовог имена, поред тога помиње се као заштитник ратника и оличење правде које настоји успоставити ред. Његова силовитост се исказује бљеском муња и ударом грома, што народ објашњава као Перуново оружје у облику стрела, батине или секире. У обредним песмама када је у животињском облику представља се као птица грабљивца која стоји на златном врху дрвета света, док је у људском облику он господар двора на гори. Сходно томе, света места посвећена Перуну увек се налазе на узвишењима. Дрво посвећено овом божанству је храст, чију повезаност са громовником налазимо на индоевропском нивоу.
Текст: Душан Божић, Милош Костић

Литература:
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Иордан Иванов - „Культ Перуна у южных славян”, Лагода-100, Москва, 2005

Слика:
„Перун” - Максим Кулешов

Ковање

Већ и сам метал носи велику светост, јер је поникао из утробе земље, па се тако особа која га обликује и сам процес такође сматрају светим. Ковачи су одувек поштовани, јер поседују вештину да укроте сиров материјал и уз помоћ огња произведу нове предмете. Тако и у нашем народу постоји веровање да је ковачки занат мистичан а да је ковач чаробник, човек који управља мистичним силама. Око израде магијских предмета ковачи су морали пратити низ поступака, ковање одвијало у ноћи пуног месеца не изговарајући ни реч, док би ковачи били голи. Такође женама је било забрањено бавити се овим занатом осим у посебним приликама када би заједно са мужем и оне ковале. Сви предмети који учествују у ковању добијају посебну моћ, на пример наковањ се користи и као магијска заштита од злих сила тако што га ковач на одређени дан удари чекићем, а верује се да вода која се прелије преко наковња и скупи постаје лековита.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Mircea Eliade - "Kovači i alkemičari", GZH, Zagreb, 1982
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Душан Божић - „Ковање“

Стварање света

Јасно је да не постоје примарни извори који нам говоре о космогонији код Словена, односно о миту стварања света. Међутим, у фолклорној традицији пре свега источнословенских народа наилазимо на забележена казивања која би могла у себи чувати успомену на овај прадавни мит. Текстови песама говоре како у почетку не беше ничега до сињег мора, на мору се налази дрво, најчешће је то храст као „дрво света", и на њему две птице. Затим птице зарањају на дно мора и ваде песак од ког ће начинити земљу, те камен од ког ће настати небо, сунце и облаци. Односно тако стварају свет. Овакава мит упоредив је са другим индоевропским традицијама, али и са угрофинским фолклором.
Текст: Душан Божић

Литература:
Aleksander Gieysztor - "Mitologia Słowian", Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego, Warszawa, 2006
Вера Кузнецова - „Дуалистические легенды о сотворении мира в восточнославянской фольклорной традиции“ Издательство СО РАН НИЦ ОИГГМ , Новосибирск, 1998
Оксана Микитенко - „Сиже стварања света као проблем фолклорне рецепције хришћанства“, Зборник Матице српске за славистику, 1997, бр. 52, стр. 149-156

Слика:
Максим Сухарев - „Сотворение мира - Дуалистический миф“

Гумно

Простор који је је најчешће ограђен каменом и користи се за вршидбу, али и као место састајања и игранке. Осим тога, гумно је поприште и за многе ритуално-магијске обреде који су најчешће имали циљ да обезбеде летину и наредне године. На њему се окупљају многа бића као што су виле, крилате змије али и демони који могу утицати на вршидбу. Из тог разлога су људи прибегавали разним начинима да одобровоље и ублаже бес нечистих сила. Верује се да се на напуштеном гумну окупљају вештице које на њему играју и договарају се коме ће начинити зло. Како многа магијска места имају одређена правила и забране тако ни ово место није изузетак. Док траје вршидба не ваља пити воду, „да киша не би натопила жито“, а такође не ваља ни јести, „да жито не би појели мишеви“.
Текст: Милош Костић

Литература:
Анна А. Плотникова –„Гумно“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Вук Стефановић Караџић - „Српски Рјечник“, Беч, 1818
Слика:
„Гумно“ – Душан Јевтовић

Задушнице

У традицији словенских народа постоји неколико дана у години када се посебна пажња посвећује мртвима. Верује се да је на задушнице отклоњена баријераизмеђу света мртвих и света живих. На тај дан породица се присећа свих својих упокојених чланова, и одаје им почаст справљајући гозбу код своје куће или чешће на самом гробљу. Пре него што обед започне, по мало од свега што се спремало за тај дан оставља се на гробу, као жртва прецима. Овим празником одржава се сећање на претке и њихова улога у заједници чак и након смрти.
Текст: Душан Божић


Литература:
Милина Ивановић-Баришић - „Задушнице - вид комуникације живих са мртвима”, Гласник Етнографског института САНУ, бр. 53, 2005, стр. 291-303
Ольга А. Седакова - „Поэтика обряда - Погребальная обрядность восточных и южных славян”, Индрик, Москва, 2004

Слика:
„Прецима” - Душан Божић

Секира

Поред њене употребе у свакодневном животу као оруђе и у време ратова као моћно оружје секира се користила и као магични предмет у многим обредима. Сматра се да је служила као заштита од нечистих сила и црне магије. Секира се користила као средство против временских непогода тако што се постављала у двориште са оштрицом усмереном према небу, такође је и стављана поред детета и продиље ради заштите. Овај магичан предмет је био и саставни део магијског прочишћења преко којега се прелазило нако што се прескочи жива ватра. Бројни археолшки налази амајлија у облику секира на територији Русије, назване ,,Перунове секире'', сведоче о давном веровању у њихову магичну моћ.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.