Варица

У оквиру обреда повезаних са култом предака затичемо једно јело присутно на свакој трпези. У питању је каша припремљена од разних житарица, претежно пшенице. Њу као једно од најуобичајнијих јела у животу земљорадника које и само зависи од богатства летине, уочавамо као основни дар прецима. Тиме се поје они који су заслужни за успех рода и култ предака се одржава живим. Ово одражава одлике зрневља да чува и обнавља живот .

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Веселин Чајкановић - Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд, 1973
Владимир Ј. Проп - Руски аграрни празници, ИКЗС, Нови Сад. 2012

Слика:
Владимир Ћосић - Јесење Задушнице 2017

Хорс

У најстаријој источнословенској хроници Повест минулих лета, као једно од божанстава којима Владимир подиже кумир више свог двора у Кијеву биће поменут и Хорс. Првобитно записан као Хърсъ. Овај извор нам нажалост не пружа битне поједности. Тако је и са бројним другим изворима који напросто само именом наводе ово божанство, чинећи га најпоменутијим након Перуна. Стога се већ дуго трага за лингвистичким кореном назива а најчешћа је претпоставка о иранској позајмљеници. Позивајући се при томе на авестанско hvarə xšaētəm, персијско xuršēt‎ односно осетинско хур све у значењу "сјајно сунце, сунце" довешће до обликовања недовољно разјашњење представе о "богу сунца". Непостојање везника између имена Хорса и Дажбога у једном од преписа извороног списа потакнуће мисао о истозначности ова два имена, па ће Хорсу бити приписане и онако лабаво утемељене Дажбогове соларне црте, као потврда иранске теорије. Слично се објашњава и навод из руског епа Слово о Игоровом походу где кнез Всеслав преображен у вука пресеца пут Хорсу, крећући се ка свом одредишту. Иако ће услед помињања ноћног путовања постојати настојања да се ово божанство прикаже и као подједнако неодређен "бог месеца". Ипак све ове теорије бивају пољуљане ако знамо да се иранска претпоставка не може олако прихватити. Она се суочава пре свега са лингвистичким проблемима, уз то ни време и тачно место на ком би до овог утицаја дошло нису јасно одређени нити је уочен теоним иранског порекла који би послужио као основа Хорсу. Међу бројним другим претпоставкама које су ово божанство везивале уз рат, лепоту, злато, коње или петлове на основу иранског, германског, туркијског или грчког исходишта речи издваја се једна. Сада се могуће извориште овог имена поставља далеко у прошлост када су словенска племена делила простор северних црноморских обала са другим индоаријским племенима. То дозвољава да се, као што је случај код Свароговог имена, корен протражи у најстаријем ведском слоју где је очуван у облику hṛṣu. Носећи значења "накострешеност", "уздигнутост", "радост", "задовољство", "пожуда" - односно крајња телесна радост која чини да се длаке на телу накостреше. Тако би уместо нејасног "бога сунца" требало трагати за божанством испуњеним животним нагоном, можда баш оним које нам с пролећа доноси Јарило.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Constantine Borissoff - "Non-Iranian origin of the Eastern-Slavonic god Xŭrsŭ/Xors", SMS XVII, 2014, pp. 9-36.
Александар Лома - „Хорс“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Н. М. Гальковскiй - „Борьба христiанства съ остатками язычества въ древней руси“, том I, Харьковъ, 1916
М.А. Васильев - „Язычество восточных славян накануне крещения Руси: Религиозно-мифологическое взаимодействие с иранским миром“, Индрик, Москва, 1999

Слика:
Игорь Ожиганов - Хорс

Врба

Ово дрво у старим веровањима индоевропских народа имало је врло важно место. У обичајима словенских народа врба се јавља као симбол раста, развитка, здравља, умножавања итд. Зато је шибање врбовим прућем саставни део пролећних обреда.

Врбу, која често расте близу река, језера и рибњака, проналазимо у обредима зазивања кише. Тако су, на пример, додоле често од главе до пете биле украшене врбовим гранчицама и од врбе су прављени њихови венци.

Истовремено, врба je, по народним веровањима, била у непосредној вези са разноликим натприродним бићима. Словаци су веровали да на врби борави водењак, Бугари - да на њој живе виле. Белоруси и Пољаци сматрали су да ђаволи јако воле старе, шупље врбе, па отуда изрека: „Заљубио се к'о ђаво у суву врбу“.

У бајањима и народној медицини врба такође има велики значај. Веровало се да се на њу могу „венчати“, тј пренети болести, грозница и главобоља. Вршећи разноврсне обредне радње, болесници би се обраћали врби речима попут: „Не тресем с тебе росицу, него са себе грозницу“, као и „Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу“.


Текст:
Александра Божиловћ

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А. Агапкина – „Врба”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Simon Park - The Willow Glade

Алатир

Представља камен који је „отац свих каменова“, центар света, а придају му се и лековите особине. Јавља се у руској народној књижевности, где поседује стални епитет „белоужарени''. У басмама одговара центру магичних координата света: на ,,Сињем мору Океану“, на „Острву Бујану“, на пучини „Црног мора“, у „Чистом пољу“ итд. Према веровањима на њему се налази „Дрво света“, огњени стуб, златни престо, златно гнездо и сл. На њему или испод њега су смештени чаробни помоћници, који обезбеђују успех бајалица, испод њега такође, теку лековите реке.

текст:
Селена Кривић

Литература:
О. В. Белова, „Алатир“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - „Бел-горюч Алатырь-камень“

Сточни бог

У московском крају нашироко је забележен обичај да се медвеђа шапа, или понекад лобања, вешају о ивицу крова сеоских кућа. Оне су тада служиле као амајлије које чувају стоку и доприносе њеном размножавању. Јер је медвед који највише угражава човека истовремено и његов најбољи заштитник. Овај предмет називан је "сточни бог". Истоветан назив познат је као придев којим се у древним летописима описује Велес. Стога се медвед јасно изједначава са Велесом и наступа као његов животињски облик.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Борис А. Успенский - „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Душан Божић - Шапа