Израда коледарских маски

У овом снимку можете видети поступак израде традиционалних српских маски, као део шире словенске традиције знане под именом  „Коледари“.

Маскирне поворке чине један од главних елемената у обичајима током зимског периода. Зооморфне и антропоморфне маске справљали би младићи. Они би под њима ходили од куће до куће у оквиру одређеног региона, носећи звона и певајући песме правили би изузетну буку, док би их мештани даривали различитим даровима. Њихов главни задатак је да отерају зле духове и донесу плодородности домаћинству. У овим зооморфним костимима они предстаљају предке, који долазе из оностраног како би помогли током зиме и најавили предстојећи период обнове вегетације. Током зимског периода култ предака и култ вегетације бивају наручито испреплетени.


Снимак и монтажа:
Владимир Ћосић

Музика:
Svarica - Trudan Hod

Додир земље

Приликом наступања смрти, различитим поступцима се настоји олакшати мука и омогућити правилан прелаз души покојника. Један од таквих ритуалних радњи јесте и спуштање самртника на земљу. Овим чином он долази у физички контакт са тлом, које се сматра једним од пребивалишта мртвих. Тиме се самртник приближава преминулим прецима, и посредно путем земље долази у додир са њима. Такође, истим овим поступком он се враћа под окриље Мајке Земље. Занимљиво је да се овај поступак везан уз крај живота појединца, такође налази и његовом почетку, приликом доласка на свет. Наиме, први чин који би се вршио приликом рођења детета било је његово полагање на земљу, или би се сам порођај неретко одвијао при земљи. Овим се поступак људског рађања поистовећује са рађањем целокупне природе. Међутим, исто тако се наглашава хтонична природа детета, које на овај свет долази из оностраног. Тако истоветан обредни поступак повезује почетну и завршну тачку људског живота.
Текст: Душан Божић


Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001

Слика:
Максим Сухарев - Навь

Милати се

Након обављене жетве на имању се чувао последњи сноп жита. Из тог снопа узимано је зрневље које је се користило приликом спремања обредног хлеба у време јесењих, односно зимских светковина. Тада би домаћин благо скривен иза овог хлеба упиткивао укућане да ли га они виде, односно да ли се мила, помаља, иза хлеба, Након што би му укућани одговорили да га могу видети, он би им упућивао одговор формулом: „Сад мало, а до године ни мало”. Имајући на уму да наредна жетва буде још богатија, да се прикупи још више жита, а самим тим и да још већи хлеб буде сапремљен. Овакав обред знан је готово свим словенским народима, у неким регионима ипак не би било обредног хлеба, већ би домаћин био скривен управо иза оног последњег снопа чуваног у кући или у амбару. А посебност ове ритуалне радње је што њу, у истоветном облику, затичемо и међу писаним изворима западноевропских хроничара који извештавају о овом обреду приликом жетвених светковина западнословенских Рујана, на рту Аркона у светилишту бога Свентовита.
Текст: Душан Божић

Литература:
Шпиро Кулишић, - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”,  Кодови словенских култура 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55

Слика:
Душан Божић - Чесница