Домовој

У веровањима источнословенских народа ово је уопштено име за духа који настањује кућу. Он представља биће неодвојиво од породице и дома у ком обитава. Сматра се да домовој настаје од умрлог члана породице, он представља предка као митског архетипског домаћина. Он је истински газда куће који ноћу, ван домашаја погледа, води рачуна о домаћинству, обезбеђује богатсво и плодност читавом имању. Уколико је домовој правилно дарован он ће кући и укућанима донети благостање, док им у случају занемаривања доноси несрећу. Као главна места његовог обитавања сматрају се пећ, праг, угао куће и таван која су позната пребивалишта душа предака међу словенским народима. Мада су га ретки видели замишљан је у људском облику, са одређеним животињским одличјима, од којих је најприсутније густо крзно повезано са богатством. Међутим домовој може преузети и животињски облик. Овде се издваја обличје змије што га уз улогу и место пребивања повезује са западнословенским и јужнословенским веровањима о отелотвореном претку у облику змије чуваркуће.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Елена Е. Левкиевская - „Домовой“,  Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2,  Международные отношения, Москва, 1999

Слика:
Лидия Магонова (Ink-Yami) - Домовой

Сахрањивање

 Представља обред који повезује свет живих и мртвих, односно предака и потомака. Овај обред се доста разликује не само међу словенским народима, већ и међу различитим крајевима исте државе, понекад чак и селима. Он је такође био подложан великим променама током времена.
  Најстарији обичаји потичу из паганског времена. Тада се обред сахране састојао из спаљивања тела покојника, сакупљања костију у земљани суд и подизања кургана на ватришту, тако што би се ту насипала земља. Спаљивањем, сматрало се, покојник одлази у рај, док онога који бива закопан изједају црви, змије и гмизавци, којима се генерално приписују негативна својства, у овом случају да му не дозвољавају да напусти овај свет. Такође, познат је и доста стар обичај грађења дрвене гробнице испод кургана.
 Покојници попут утопљеника као и други којима није било могуће одредити место починка представљали су проблем. Како над њима није извршен правилан обред сахрањивања њихове душе нису могле прећи ка оностраном. Остајали би на земљи, претварајући се у различита бића. Зато су постојали су посебни обреди који су се тицали одбране од таквих преобраћених покојника. Умрли млади момци или девојке који су се сматрали потенцијално опасним, сахрањивали су се са елементима свадбеног обреда.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. Ј. Петрухин - ,,Сахрањивање“, ,,Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001

Слика:
Гавриил Павлович Кондратенко - Тризна

Осунчани сватови

У богатом усменом стваралаштву Српског народа јасно се уочава повезаност Сунца и свадбе, односно њених учесника. Оно ће у овим песмама означавати богатство, благостање и плодност када се њиме описују сами учесници, али ће истовремено представљати и време у које се одређена обредна радња има извршити. Ако се ове песме, расуте на широком географском подручју, сагледају као целина, увиђамо правилни свадбени ток.

Залазеће Сунце уочи свадбе наговештава невестино напуштање родитељског дома.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ’,
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ’.
…
(Караџић, 1841, 59)

Врућо сунце на за'оду
    Оће да зађе, оће да зађе.
Наша мома на по'оду,
   Оће да пође, оће да пође.
(Ястребов, 1889 с.369)

Сходно томе, долазећа зора и излазак Сунца упућују на кретање младе ка дому младожење. Док са младожењине стране рано јутро представља време за кретање по младу која ће и сама добити небеске особине.

Сека нам је на поодку, поћи јој је!
Сунце ниско, блато клиско, далеко јој је!
...
(Беговић, 1885, 125)

...
Отиште се сунце од горице,
Сунце од горице!
Лијепа Мара од двора својега,
Од двора својега!
...
(Беговић, 1885, 129)

...
За ран', куме, за ран' стари свате;
Моли вам се женикова мајка,
За рана јој снау доведите,
Да донесе сунца у недрима,
У рукав'ма сјајне месечине.
(Караџић, 1841, 24)

Занимљив је приказ задржавања Сунца како би се млада опростила са породицом. Усмена традиција нам пружа поглед из два различита угла, тако да оно бива заустављано од стране младиног брата као и од стране девера.

Лако полако, Сунашце јарко,
Док моја сеја с родом с’ изљуби,
С родом изљуби, с мајком опрости,
Миломе баби руку целива,
Јер она иде у туђу земљу,
У туђу земљу међ’ туђе људе
…
(Караџић, 1898, 25)

У Сунце копље затиче.
»Устани мало, Сунахце,
Ђевојка је рода велика,
Доклен се роду поклони
И милој мајци узмоли
…
(Караџић, 1898, 19)

Када се свита креће ка дому младожење невеста јасно преузима соларне особине, јер она и јесте најважнија међу сватовима.

Што се оно у планини сјаше?
Јели свила међу свиларима?
Али злато међу златарима?
Али свита међу теразијама?
Али Маре међу ђеверима?
Није свила међу свиларима.
Нит' свита међу теразијама.
Нит' свита међу теразијама.
Него Маре међу ђеверима.
(Караџић, 1841, 63)

Што се сјаје преко Будве града?
Ал' је сунце, али јасан мјесец?
Нит' је сунце, нит' је јасан мјесец,
него снаха међу ђеверима:
Пољевша је ружа од вијоле,
Како наша снаха од ђевера.
(Караџић, 1841, 96)

После дуготрајног пута пристизање сватова у младожењин дом биће изједначено са сунчевим заласком, а најбитнији учесници свадбеног обреда или најчешће сама млада поново су изједначени са Сунцем и његовим позитивним карактеристикама.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ';
Сватови су на доходу, брзо ће нам доћ'.
(Караџић, 1841, 73)

...
Улезе сунце у кућу,
Огреја кућу свекрву.
Са собом срећу донела,
Кроз кућу срећу делила,
Свекра хитро послушала,
Свекрви не порицала.
(Ястребов, 1889 с.411)

Весели се, женикова мајко!
Три ти Сунца дворе обасјала:
Једно Сунце момак и девојка,
Друго Сунце куме и девере,
Треће сунце кићени сватови.
(Караџић, 1841, 77)

Овим преношењем небеских особина на учеснике читав обред поприма карактеристике свете свадбе. Јасно се даје на важности једном од најважнијих обреда у животу појединца, али и читаве заједнице.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Љиљана Ж. Пешикан-Љуштановић - Сунце, месец и звезде у свадбеним песмама Вукове збирке: Заступљеност и значење, Il SoleLuna presso gli slavi meridionali I, 2017, стр. 103-121.
Никола Беговић - Српске народне пјесме из Лике и Баније, књига прва, Загреб, 1885
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига прва у којој су различне женске пјесме, Беч, 1841
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига пета у којој су различне женске пјесме, Биоград, 1898
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889

Слика:
Виктор Корольков - Брачный обряд

Стазом словенског наслеђа - Купала

Литература:
Агапкина, А. Татьяна, „Мифопоэтические основы славянского народного календаяр Весенне-летний цикл“, Индрик, Москва, 2002
Арнаудов, Михаил, „Студии върху българските обреди и легенди“, БАН, София, 1971
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Беговић Никола, „Живот и обичаји Срба-граничара“, Народние новине, Загреб, 1887
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Bielak, Agata, "Wigilia św. Jana Chrzciciela w polskiej tradycji ludowej", Gadki z Chatki 112, 2014
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Zíbrt, Čeněk, "Staročeské výroční obyčeje, pověry, slavnosti a zábavy", Jos. R. Vilímek, Praha, 1889
Зечевић, Слободан, „Мотиви наших народних веровања о летњој солстицији“, Гласник етнографског музеја у Београду 33, 1970, стр. 29-42.
Иванов,В. Вячеслав, Топоров, Н. Владимир , "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Ilić, Luka Oriovčanin, "Narodni slavonski običaji", Zagreb, 1846
Караџић, С. Вук, „Живот и обичаји народа Српскога“, Српска књижевна задруга, Београд, 1957
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Карацуба, М. Ю., „Архетип інцесту як порушення заборони у слов'янській народній баладі“, Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур 26, 2014, стр. 170-176.
Kolosova, B. Valeria, "Ivan-da-marja", Pro Ethnologia, 2004, pp. 87-95.
Митић, Р. Кристина, „Прољећно-љетне обредне пјесме у Срба“, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2016
Петровић, Ж. Петар, „Лила, олалија и сродни обичаји“, Гласник етнографског музеја у Београду 2, 1927, стр. 4-17.
Рајковић, Љубиша, „Родоскрнављење у народним песмама тимочке крајине“, Гласник етнографског музеја у Београду 45, 1981, стр. 211-224
"Sborník slovenských národních piesni, povestí, prísloví, porekadiel, hádok, hier, obyčajov a povier", Matica Slovenská, Viedeň, 1870
Соколова, К. Вера, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов“, Наука, Москва, 1979
Толстая, М. Светлана, „Полесский народный календарь“, Индрик, Москва, 2005
Franković, Ðuro, "Lada -'Lepi Ivo'- Ivanjdan s posebnim osvrtom na popijevke i običaje podravskih Hrvata u Mađarskoj", Podravina X/19, 2011, str. 119-142.
Frazer, James George, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”