Богато српско епско песништво поред многобројних битака и знаменитих личности опеваће и женидбе великих јунака. У оваквим песмама јавља се мотив „женидбе са препрекама“, тачније, пред младожењу се постављају различити задаци које он или неко из његове свите, најчешће његов нећак, морају извршири како би дошли до младе. Након свега следи окршај са личношћу коју младин отац шаље да пресретне сватове и кћи врати натраг. Вероватно најпознатија песма која садржи описана збивања јесте „Женидба Душанова“, у њој наилазимо на следеће стихове:
„има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу
Балачка је ласно погубити“
Противнк је, дакле, приказан као посве наднаравно биће са своје три главе и способностима да из њих пушта ватру и ветар. У највећем броју сижеа ову улогу ће имати митологизовани Арапин који ће у песми „Женидба Мирчете војводе“ бити описан на исти начин:
„Дочека га црни Арапине,
На Арапу до три главе црне,
Из једне му вихор вјетар пуше,
Из друге му мавен пламен лиже,
А трећа му глава проговара“
Ипак, из одређених песама увиђамо да није у питању никакво посебно биће, већ пред собом имамо маску, или боље рећи направу којом треба поплашити сватове. Тако најстарија збирка српске усмене традиције Ерлангенски рукопис садржи песму „Женидба Црнојевић Ива“ у којој се наводи:
„То је тешко Арап дочекао
пак отиде у гору зелену
куда су друми господе сватовах,
пак им онди у бусију сједи.
На се меће три фиљеве главе,
а на леђа вучје кочушине.
Кад су свати дошли у бусију,
онда Арап изиђе на друме.
Из уста му сипа живи огањ,„има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу
Балачка је ласно погубити“
Противнк је, дакле, приказан као посве наднаравно биће са своје три главе и способностима да из њих пушта ватру и ветар. У највећем броју сижеа ову улогу ће имати митологизовани Арапин који ће у песми „Женидба Мирчете војводе“ бити описан на исти начин:
„Дочека га црни Арапине,
На Арапу до три главе црне,
Из једне му вихор вјетар пуше,
Из друге му мавен пламен лиже,
А трећа му глава проговара“
Ипак, из одређених песама увиђамо да није у питању никакво посебно биће, већ пред собом имамо маску, или боље рећи направу којом треба поплашити сватове. Тако најстарија збирка српске усмене традиције Ерлангенски рукопис садржи песму „Женидба Црнојевић Ива“ у којој се наводи:
„То је тешко Арап дочекао
пак отиде у гору зелену
куда су друми господе сватовах,
пак им онди у бусију сједи.
На се меће три фиљеве главе,
а на леђа вучје кочушине.
Кад су свати дошли у бусију,
онда Арап изиђе на друме.
а из чела громови пуцају,
а на нос му љута киша иде -
замагли се она црна гора“
Прерушавање може бити и знатно упроштеније. У песми „Женидба Сибињанина Јанка“ краљ шаље свог верног слугу који је већ девет пута отимао принцезу да то поново учини:
„Ништ’ не стаде Лизанка Планинка,
Већ облачи кожу од курјака
И навлачи кожу од медведа,
Па за њима иде у потрагу.“
Овде нема помена додатних глава нити способности бљувања ватре, пуштања ветра, громова и кише. Једино што остаје од маске су коже дивљих звери у које се овај противник одева. Насупрот овим стоје примери где се јунак сукобљава са створењем ком се не наслућује људско порекло. О таквом сукобу дознајемо из песме „Марко Краљевић и змај“ где Марко препричава мајци када се у животу највише уплашио. Било је то при повратку с младом, испрошеном за Сибињанин Јанка, говрећи шта их је успут снашло краљевић казује:
„Кад бијасмо гори у Сколове,
Гдино мајке јадикују синке,
Повирује змаје су три главе,
Су три главе и шестерим крилим.“
Запажамо да се овај троглави противник изједначава са змајем који се каткад опонаша облачењем наручитих глава као и зверињих кожа. Ово преплитање змијског и зверињег дубоко је укорењено у словенском митском поимању, тако ће Пољески сељак упитан о изгледу змаја истог описати речима: „Глава му је као у медведа, само што у медведа уши стоје а у њега су космате.“. Опажајући свакодневицу словенски народ ће увидети да медвед као и змије зиму проводе далеко од људских погледа, што ће се схватати као далек, непознат и оностран простор именован Иријем. Такође је значајно да их из тог зимског сна буди први пролећни удар грома. Овим се медведи и змије, означени као љуте звери, по својим особинама приближавају шумском духу и супротстављају громовнику. Један овакав сукоб спомињаће бугарска традиција када се свети Ђорђе нађе наспрам сличног противника:
„На път среща сура ламя,
трооглава, шестокрила,
път му пречи, ход не дава,
затворила шест планини,
заключила шест извори,
та не дава капка вода.
Извади се цветен Георги,
извади се остра сабля,
та замахна и отсече,
та отсече до три глави,
та бликнали, та потекли,
то потекли до три реки:
първа река жълто жито,
друга река ройно вино,
трета река мед и масло.”
Односно у тек нешто измењеној верзији, сукоб се завршава стиховима:
„Той извади влашка ножа,
че й отряза дор три глави,
дор три глави, дор три устни:
протекло е дор три реки,
дор три реки черно кръви:
първа река - жълто жито,
втора река - ройно вино,
третя река - прясно мляко. ”
Поново се среће иста неман, троглава и шестокрила, тек овај пут није именована словенском речју „змај“ већ позајмљеницом из грчког - „ламија“. Видимо да она запречава путеве и закључава воде. Након што је Ђорђе убије и то не копљем како је у иконографији осликано, већ мачем односно ножем, из њеног тела ће потећи три реке „црне крви“ сачињене од разноврсног блага – пшенице, вина, меда, масла и млека. Сличан сиже где се млади јунак одважно упушта у сукоб са надмоћним супарником нуди следећу представу непријатеља:
„люта змия трооглава,
трооглава, шестокрила,
дванаесеопашита;
силом сили по планина,
по планина, по рудина,
та запрела три клисури,
забранила три планини,
разградила три градове,
разселила девет села
и запрела девет сватби:
така стоят не венчават.“
Приликом сучељавања младић се налази у проблему, међутим ослобађа се преваром и успева је надвладати:
„пресече я на два трупа;
плисна млеко като порой“
Поново је противник змај, сада у свом женском облику као змија, и то љута змија. Уз познате особине троглавости и шестокрилости даљим магијским удвајањем сада је и дванаесторепа. И овде својим присуством затвара путеве и реке и онемогућује путовања, трговину као и , из српске традиције познате нам, свадбе. Након погубљења змије овде из ње куља једино млеко. Та веза змије и млека, али и осталих блага, не треба да чуди премда лужичкосрпска традиција бића која домаћинству обезбеђују благодати према њиховим улогама назива: zmij mlokowy, zmij žitny, те вроватно најмлађи облик zmij penežny (змај новчани). Стога се за особу која је имућна каже да: „Wón ma zmija” (Он има змаја) за шта потврду даје и руски израз „Змей деньги таскает“ (Змај му довлачи новце) кориштен у истом значењу. Нема сумње да иза лика троглаве немани која затвара путеве и реке а чијим се савладавањем ослобађају блага треба видети немилосрдну страну управо божанства који се брине о благу – дакле самог Велеса. Коначно изједначење ових мотива долази из Чешке где се у делу средњовековне књижевности Tkadleček наводи: „Ký jest črt, aneb ký Veles, aneb ký zmek tĕ proti mnĕ zbudil?“ (Који те је чрт, или који Велес, или који змај против мене побудио?).
Занимљиво је што одраз оваквог митског казивања какво нам се кроз песме приказало наилазимо и у другим индоевропским традицијама. Иако је сиже о сукобу јунака и углавном вишеглавог змајоликог бића планетарно честа појава уочавају се много одређеније сличности. Погледамо ли у најстарији спис индо-аријских народа, древну Ргведу, затећићемо истоветан сукоб где се громовник Индра бори против страшног змаја, чије име, Вртра и напросто значи „заустављач“, „обухватилац“ и односи се на догађај у којем он затвара воде. Њега ће убити Индра својим громовитим оружјем након чека ће реке поново потећи, као и у бугарским песмама. Савладан ће бити и Вишварупа (онај са много облика) описан као шестооки и троглави змај након чије смрти су ослобођене краве – и овде дакле долази до навирања блага. Оба ова непријатеља биће описни као змије (вед. áhi). Управо ова реч наћиће се у називу бића из иранске традиције, то је троглави змајски краљ Ажи Дахака, од чијег имена путем турског језика потиче и наш израз аждаја. Како нас обавештава Авеста, њега, такође троглавог и шестооког, ће поразити праведни јунак Траетаон. У познијем персијском епу Шахнама име јунака се преображава у Феридун, а дознајемо и о женидби његова три сина. Како би их искушао и проверио њихову храброст змајеборац Феридун се сам прерушава у змаја који бљује ватру и кипти од јарости те препада своје синове на путу док доводе невесте у свој дом. По њиховим реакцијама он им даље дели задужења.
Јасно је да смо путем ових текстова доспели у најдаљу индоевропску прошлост. Увидели смо да је троглави змај који затвара воде и путеве управо онај који доноси благо и имућство. Док је у свом неповољном облику када штети људима позива се змајеборац, громовник, да савлада неман и ток врати у ред. Исти сукоб биће исцениран на свадби када млади јунак треба да посведочи своје намере и да се докаже као достојан младе и спреман за свадбу која ће након успешног савладавања бити обасута сваким богатством.
Текст:
Душан Божић
Литература:
В.В. Иванов, В.Н.Топоров - "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Александар Лома - "Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике", Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002
Radoslav Katičić – „Božanski boj“, Ibis grafika, Zagreb, 2008
Luka Trkanjec – „Chthonic aspects of the Pomeranian deity Triglav and other tricephalic characters in Slavic mythology”, SMS XVI, 13, str. 9-25.
Б.А. Успенски – „Филолошка истраживања словенских старина“, ИКЗС, Нови Сад, 2016
Слика:
Иван Билибин - „Добрыня Никитич и Змей Горыныч“
