Бела пчела

Овај израз сусрећемо код Срба као родбински назив којим се означава најдаљи потомак. У зависности од краја овако се именују треће, четврто или чак пето колено, односно деца чукунунучади. Занимљиво је да порекло израза налазимо управо у пчеларству. Белим пчелама ће се називати трећи односно четврти рој који се изроји у једној години. Да би се овако нешто догодило, година мора бити изузетно родна и погодна за ове инсекте. Имајући то у виду не чуди појава израза "беле пчеле" као ознака богатства и реткости. У Бољевчком срезу се благосиља речима: "Да бог да стекао беле пчеле", док у околини Гацког фраза "стећи бијеле пчеле" управо значи "бити богат". Тако овај српски родбински назив у себи сажима жељу за богатим и бројним потомством.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Марта Бјелетић - Беле пчеле, Кодови словенских култура 6, 2001, стр. 106-118.

Слика:
Душан Божић - Белојара пчела

Пастир

Занимање које настаје још приликом припитомљења животиња поред своје свакодневне сврхе чувања стоке понеће и бројне магијске одлике. Чувајући благо словенског народа, одвојен од људи, пастир борави на пропланцима, омеђан шумом. Из угла тадашњег житеља села, он се налази у неодређеном положају, изван заједнице бивјући и даље делом исте, као такав успева да успостави односе са оностраним бићима попут вила или лесника. У северним областима Русије сматрају да управо овај шумски дух пастиру омогућује магијске способности заштите стоке, некада се описује толико блиски однос да лесник борави на неизоставном пастирском штапу. Ако би се по повратку у заједницу крајем јесени пастир вратио са нетакнутим стадом био је поштован због свог умећа али и магијских моћи којима је одагнао вукове и друге звери. Стога не чуде бројне појаве пастира у различитим светковинама, он би палио ватру о дугодневици или долазио као полаженик на Божићно јутро а током зимског раздобља када нису са стадом пастири врше бројне имитативне магијске поступке попут везивања чворова како би им стока остајала на окупу и како би вуковима затворили чељусти. Увиђа се да ће на пастира прећи одлике митског вучјег пастира који управља над зверима тако чувајући благо људи. 

Текст:
Душан Божић

Литература:
Mirjam Mencej - "Pastirji - čarovniki", Studia Mithologica Slavica, 3, 2000, str. 115-124
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији, СКЗ”, Београд, 1994.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душан Божић - „Древни пастир”

Пас

Први припитомљени грабљивац уједно ће постати људски сапутник кроз повест и развитак човечанства. Иако је данас претежно схваћен као умиљати љубимац, цењен због својих одлика оданости и пожртвованости, његова основна улога у друштву била је заштита људских добара односно читавог домаћинства. Стога су посебно вредновани неукроћени и опасни пси. Oвакве одлике их постављају на границу између уређеног и дивљег, доброг и лошег. Управо такво двојако становиште запажамо у изворнима словенским веровањима. Ово се примећује у односу са вампиром којег пас, најчешће потпуно црн, може нањушити. Пас, такође, може и сам проузроковати повампирење прескоком преминулог. Од паса се клоне и друга митска бића, попут дрекавца, док ће исто тако његово обличје каткад преузимати вештице или здухачи. Овако схваћен, пас задржава своју природну везу са непознатим и оностраним, док бива уроњен у људско друштво, ред и цивилизацију.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Aneta Svetieva - "He is a dog, but I am a bigger dog than he is", Studia Mithologica Slavica, 5, 2002, pp. 131-144.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Слика:
"Shepherd and his faithful dog" - Jakub Rozalski