Краљице

На словенском југу, пре летње дугогневице, с краја пролетњег обредног циклуса, јавља се посебна поворка. Овога пута, главну улогу имају жене, односно девојке, које чине већину учесника. Оне би тада биле обучене у свечану одећу, на главама би носиле мушке шешире украшене тракама и свакојаким цвећем, док би са собом носиле сабље и барјаке. Овакве групе најчешће би садржале ликове које су тумачиле девојке: краља, краљицу, барјактара, дворкињу те остатак свите која би уз гајдаша песмом пратила поворку. Тако у групи, оне би ишле од куће до куће и изводиле одређене обредне песме као и игру са сабљама које су носиле уза се. У песмама се поред жеље за добрим уродом могао приметити и њихов свадбени карактер.

Овде нама кажу, лејо!                                               U dvorima ovim, lado!
Момче нежењено;                                                      Našeg domaćina, lado!
Је л' га ви жените, лејо,                                            Jelini volovi, lado!
Је л' га нама дајте,                                                    Kaloper jarmovi, lado!
Краљ ће да га жени лејо!                                          Ružmarin palice, lado!
С Будимком девојком.                                                Pšenica žutica, lado!
Будимка девојка, лејо!                                               Kralju, svitli kralju, lado!
Мало вина пије,                                                          Divan barjaktaru, lado! 
Много дара носи, лејо!                                              Okreni, pokloni, lado!
Три товара дара,                                                       Poklon domaćinu, lado!
Четврти марама, лејо!                                                                      -Gavazzi, str. 75.            
Први товар дара
Свекру и свекрви, лејо!
Други товар дара
Својим јетрвама, лејо!
Трећи товар дара
Својим заовама, лејо!
Четврти марама
Момку и девојки, лејо!
Оловом се окренте,
Оловом се окренте, лејо!
Весело поклонте.            
         -Босић, стр.334.-335.

Краљице, Кучево, Горњи Звижд, 1902

Због карактеристичног припева „лејо“, „ладо“ или „љељо“ којим би се често завршавали стихови, овакве или сличне поворке знане су и под називом Љеље односно Ладарице. Након свршетка чина учеснице би биле дариване од стране домаћина куће и осталих укућана. Док се посебно водило рачуна да се не сусретну две овакве поворке, јер је у противном често долазило до сукоба.

Можемо назрети друштвену улогу коју су ове поворке имале, поред магијске. С обзиром да су у поворци учествовале неудате девојке, стасале за брак, оне би се на овај начин приказивале у најлепшем светлу, док су саме могле провирити у домове нежења.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Ivan Lozica - "Kraljice u Akademiji, Narodna umjetnost", Vol.37, No.2, 2000, str. 67.-85.

Слика: Ljelje , Gorjani

Вретено

Оруђе у облику зашиљеног штапа на коме се намотава нит врћењем између прстију руке назива се вретено. Његова зашиљеност и врћење је оно што повезује овај предмет са магијским својствима. Вретено поред своје профане функције, има и многоструке магијске функције а заступљен је у скоро свим животним догађајима. Тако се њиме терају нечисте силе током порођаја а ставља се изнад колевке као заштита детета. Такође овај предмет се користи и у исцелитељским обредима као и у љубавној магији. Вретено се јавља и у свадбаним обичајима где би се оно поклањало млади или би се њиме украшавали свадбени хлебови. Поред многих магијских функција постојале су и забране везане за овај предмет, тако се на пример вретено није могло одлагати без пређе а није се смело користити за време Бадњег дана. Вретено се појављује и као атрибут неких митолошких бића као што су кикимора која мрси немарно остављену кудељу.
Текст: Милош Костић


Литература:
М. М. Валенцова, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Вретено“ Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Долазак на свет

Рођење детета је међу најважнијим догађајима како за његове родитеље и породицу, тако и за читаву заједницу у којој се рађа. Сходно томе, читав низ магијско-религијских пракси и веровања везан је за овај чин.

За полазну тачку можемо узети зачеће детета, када оно отпочиње путовање ка овоземаљском. Да дете долази из хтонског света најбољи је показатељ однос заједнице према трудници, где се она, посредством плода који у себи носи, сматра истовремено блаженом, готово светом али и мистично опасном. Односно, налази се у статусу неодређености, не припадајући потпуно како овом свету тако ни оностраном.

Овај предпорођајни период испуњен је бројним саветима, забранама и препорукама о њеном понашању које имају за циљ да осигурају безбедан долазак детета на свет. Било да се ради о сусретима са другим особама, животињама или местима, сви они темеље се на основама имитативне магије. Исто тако, сматра се да и сама носећа жена има појачана магијска својства, стога јој други чланови заједнице излазе у сусрет не би ли се огрешили о њу а на себе привукли клетву и урок. Дакле у периоду који претходи рођењу трудница се штити од свих лоших утицаја, док се истовремено читава заједница штити од ње саме.
Посредством оваквих веровања, сам чин порођаја жена би најчешће вршила потпуно сама. И одмах након рођења детета приступало би се са обредима заштите. Један од основних је додир новорођенчеда са земљом, којим се додатно наглашава његова припадност хтонском. Овим започиње последња фаза доласка на свет.

Трећега дана по рођењу одређује се судбина детета, и у овом периоду се дете као и породиља сматрају посебно подложним магијски утицајима тако да се улажу додатни напори како би се они заштитили, па се најчешће држе изоловани, у кругу породице. Тек након четрдесет дана од рођења, мајка и дете се враћају у заједницу, и овим дете у потпуности ступа на свет.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Слика:
Долазак на свет - Душан Божић

Љуљање

Ова радња магијског својства најчешће је вршена као саставни део обележавања пролетњих светковина. Тада би се на великом и здравом дрвету или на посебним стубовима постављала љуљашка. Она би се справљала од ужади и даске, а неретко би додатно била украшена цвећем и бршљеном. Дан уочи празника или већ рано изјутра, на љуљашци би се њихали сви учесници обреда, самостално или у пару, седећи или стојећи у зависности од врсте љуљашке. Сам чин пратиле су и обредне песме или подвикивања, а из њих сазнајемо и значење овог дела пролетњих обреда. Такве песме највише се темеље на облицима имитативне магије, како би ова радња деловала на плодност и раст усева, пре свега конопље, али и на заштиту самих учесника обреда. Поред оваквих обредних песама, јављају се још и шаљиве као и љубавне песме.
Текст: Душан Божић

Примери песама:
„Оволика кудеља,
У кудељи бундева,
У бундеви златан грош,
Љуљај ме лоло, кол'ко 'о'ш!“

„Оволика кудеља у шиватку удела!“

„Оволики љуљачи, ко медени колачи,
Оволике Покладе, старац бабу спопаде,
Па узме за џегу, па вуче по снегу.“

-Босић, 1996, стр.198

Литература:
Велибор Лазаревић - Песме на нишаљци, Баштина, бр. 25, 2008, стр. 47-66
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Tomo Vinšćak - "Obredno ljuljanje", "Poklade u etnološkom atlasu Jugoslavije", Narodna Umjetnost, knjiga 23, 1986, str. 130-132

Слика:
Елена Березина - На качелях