Бршљан

Веровало се да ова зимзелена биљка пузавица, називана још и брштан, британ и пљушт, има чаробна својства. Наиме, она игра улогу посредника између људског света и натприродних бића. У јужној Србији и Македонији, дрво на којем je растао бршљан сматрано je за вилинско (тј. мислило се да се виле крију у њему).

Предања нам казују да бршљан има моћ да одбије нечисте силе и зле утицаје, па је често кориштен као заштита: стављан је у дечије колевке, млада и сватови су се њиме украшавали, такође бршљаном су кићене и куће о празницима. Распрострањена је примена бршљана у свадбеним и погребним обичајима, нарочито за време Јариловог и Бадњег дана. Код словенаца у покладним поворкама, једно од маскираних лица карневала називано je „ta mršlanast” (бршљанасти), jep je било сасвим увијено у бршљан.

Такође, ова биљка је имала примену у љубавној магији, нарочито у прорицању. Девојке би, уочи одређених дана, откинуле грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, и савијајући је у венац говориле би: „Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника”, или „Зелени венче, ти ћеш се осушити, ако не доведеш мог суђеника да те скине” и с тим венцем легле би да спавају, не би ли у сну виделе свог младожењу. Бршљан се користио као лек од од главобоље, мамурлука, краста, отока, опекотина, живих рана итд, и био је симбол здравља и дуговечности.

 Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
В. В. Усачова – „Бршљан”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографијa:
Владимир Ћосић

Ала

Народна предања Јужних Словена кажу да је ово биће одговорно за непогоде, и да чини огромну штету довлачећи олујне и градоносне облаке, тако уништавајући летину. Такође се сматрало да ала може да излуди човека и он тада постаје „алосан”.
Главни противник але био је змај, кога су људи доживљавали као заштитника свог краја, а то је такође могао бити и ветровњак (здухаћ), или змајевити јунак.
Назив „ала” је грчког порекла и значење му је „град” или „туча”. Сматра се да је ово митско биће настало стапањем легенди народа са простора Балкана, али да процес мешања никада није сасвим завршен.
Што се тиче облика але, у предањима он нигде није jеднозначно одређен. Негде се веровало да је ала невидљива и да се може чути само њено шиштање, а негде да је неман са огромним чељустима, или коњском главом. Други кажу да се појављује у облику орла, а негде да ала спушта змијолики реп до земље, док јој глава остаје у облацима и ако би неко видео њену главу изгубио би разум. У Црној Гори се веровало да ала има облика жене, а у Бугарској да има псећу главу и жуту крљушт по телу.
У неким крајевима људи су мислили да ала може бити и добра, јер би из туђег села понекад њима донела летину. У Србији се веровало да але једу Сунце и Месец и да тако настају помрачења, а да су кратери на Месецу последице алиних уједа.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, ИРО Вук Караџић, Београд, 1981
Љ. Раденковић – „Хала”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001