Дрво као храм

Од најстаријих писаних извора који су нам на располагању наилазимо на помињање посебних стабала и њихову улогу у животу Словена. Тако саксонски историчар Хелмолд 1156. године бележи: „Међу врло старим дрвећем видели смо свете храстове који су били посвећени богу ове земље, Провеу. Око њих су се налазила дворишта и ограде, веома пажљиво начињене од дрвета, и са двема капијама. Јер поред кућних богова и идола којима су обиловала сва села, то место је било светилиште за целу земљу и имало је и њему припадајућег и властитог флемена, и своје празнике и гозбе, као и жртвене обреде.“ (Костић, 64.) Слично њему византијски цар Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима“ наводи како Руси поштују један огромни храст под којим приносе жртве. Каснији хроничари попут Козме Прашког говоре о настављеној традицији чак и код већ покрштених Словена, наводећи како се и даље моле боговима на стенама у светим гајевима.

За потврду ових навода највише сведочанстава налазимо у обичајима Срба. Најбољи пример јесте заветина, односно одређени дан у години када мештани једног насеља у обредној поворци обилазе света стабла - записе, са циљем зазивања падавина и плодности. Обред би се завршавао под главним записом, који би у тај дан био окићен, док би се под њим приносила жртва на камену који се увек налазио покрај дрвета. Потом би се настављало са гозбом и прославом, а дрво је добијало улогу храма. 

Целовиту слику једног оваквог светилишта добијамо из Белорусије. Наиме, на обали реке Свислач, у Мниску, све до краја деветнаестог века, налазио се храст Волат (великан) а покрај њега стајали су још и камен Дзед (деда) као и  жртвеник на супротној страни, на ком је горео огањ, све то окружено ниском каменом оградом. Под овим дубом народ је приносио жртве палећи их на жртвенику или истачући жртве леванице попут меда, млека или медовине на камену. Тако је било све до 1880 када су власти разрушиле жртвеник и посекле храст, док је камен неколико година касније премештен у музеј камења, где се и даље повремено дарује.  

Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић -  „Заветина у североисточној Србији“, Гласник Етнографског музеја у Београду 36, 1973, стр. 43-66
Глеб Ю. Ивакин -  „Священный дуб языческих славян“, Советская этнография 2, 1979, стр. 106-115
Растко Костић -  „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009
И. В. Олюнина, Н. В. Суслова - „Современая практика экскурсиой работы в Республике Беларусь“, БГУ, Минск, 2014

Слика: Душан Божић - Под светим храстом

Јелен

Ову животињу је народна машта врло рано обасула легендама па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена посебном магијском снагом.

Бугарска песма тако описује светог јелена:
"На чело му слънце грее, на гръди му месечина, рогова му чисто злато"
("На челу му сунце сија, на грудима му месечина, рогови му чисто злато")

Слична слика јелена представљена је у руској свадбеној песми: "На десном бедру му млад месец сија, на левом бедру жарко сунашце, по целом јелену густе звезде".

Магијска веровања везана за јелена потичу још из прaисторијских времена.
Јеленски рогови нађени y гробу дванаестогодишњака, пре око 40 000 година, указују на битан чинилац погребног ритуала праисторијских људи. На простору Балкана трагови оваквог обичаја везани су и за културу Лепенског Вира и Винче.

С обзиром да су људи рано уочили да јелени у одређено доба године одбацују своје рогове, и да им затим израстају нови, није тешко закљчити да су јеленски рогови били симбол смрти, али и поновног рађања и обнављања живота. Њихова магијска функција била y обезбеђивању путовања на 'онај свет' и осигурању повратка с тог пута.

У источнословенском и западнословенском фолклору присутна је и брачна симболика јелена: у коледарским и сватовским песмама с мотивима учешћа јелена у женидби и лову на златорогу кошуту-девицу.
Млеку кошуте придавана су лековита својства. Бугари верују да дечак, који je сисао млеко из кошутиног вимена, израста у великог јунака, и да на њега неће никаква болест. Сматрало се да рогови јелена имају снагу одбијања нечистих сила и користе се као апотропеј. Људи су их држали у кући да је заштите од чини; рендали их и пили с водом из истих разлога; крстићи направљени од јеленских рогова ношени су као амајлија.

Обичаји маскирања у јелена познати су код готово свих европских народа. Интересантан је овакав обичај забележен код Срба и Влаха у Банату који се практикује на Бадње вече и на Мали Божић: тада се „млађарија убунда да им се лице не види“, а на моци носе специјалну маску-клоцалицу и с њом ,,иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може“. Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, „али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима“. Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије.

Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је уствари гозба која се приређује душама покојних предака, иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Маскирана гомила тако представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, свето биће, које овде има улогу водича мртвих душа.
Овај обичај представља један од последњих остатака ритуала у вези с јеленом, чији је култ заузимао врло завидно место у религији становника Европе.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Бојан Јовановић - „Дух паганског наслеђа: у српској традиционалној култури”, Светови, Нови Сад, 2000
Д. Срејовић - „Јелен y нашим народним обичајима", Гласник Етнографског музеја бр. 18, Београд, 1955, стр. 231-232
А. В. Тура - „Јелен”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика: Aaron Griffin - „Shangri-La”

Лиле

Летње светковине код балканских Словена употпуњене су обредним бакљама. Оне би се најчешће правиле уметањем коре трешње или брезе у расцепљени врх мотке, а затим би се додавале слама и смола, како би боље гореле. Овако направљена бакља носила је различите регионалне називе: олалија, оратник, вртешка или машала, док је најраспрострањенији назив лила. Према томе ће и читав низ обредних радњи бити назван лилање. Овим преносивим пламеновима настоје се проследити заштитничке и прочишћивачке особине огња. Ученици светковина лиле би запаљивали на ватри креса, а затим би их носили око кућа, обора, њива, па чак и читавих села. Након чега би се лиле побадале у поља и вртове где ће бити остављене да догоре. Све са намером да своја домаћинства испуне снагом ватре.

Текст: Душан Божић

Литература:
Анна А. Плотникова  - „Лила”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988

Слика:
Душан Божић - Лиле

Глог

Ова биљка кориштена је за магијску заштиту а њене ритуалне функције и симболичко значење условљене су њеном бодљикавошћу. Сматра се да глог може да спречи покојника да се после смрти претвори у вампира па се из тог разлога око гроба или на њему сади глог или се побадају глогови колчеви.
Ако би се ипак десило да се покојник повампири, тада би му откопали гроб, и пробијали га глоговим колцем. Као магијску заштиту, гране глога се стављају под јастук, под димњак или испод прозора како би се отерале нечисте силе.
Такође, глог је кориштен и у медицинске сврхе, односно код уједа змије или код болести где би се одећа оболелог бацала на глог како би болест прешла на њега, или би одећу стављали у шупљину од дрвета и онда глоговим гранама затварали рупу. Забележен је и обичај где домаћица на Божић ставља колац на под преко кога прелазе деца или где се пре вечере једу плодови глога опет у смислу магијске заштите.


Текст: Милош Костић

Литература:
Петровић А. , „Глог“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Слика: Милош Костић - Колац

Родоскрвна свадба

Најцеловитија предаја налази се у бугарској традицији која описује "небеску свадбу". Тада долази до венчања између различитих небеских тела који су уједно и у крвном сродству, најчешће као брат и сестра.

Слично томе и у одређеним песмама пролетњег и летњег циклуса, када се говори о доласку младог божанског коњаника из далека и његовој свадби, примећујемо сличан мотив. Наиме, будућа невеста зазива своје девере који су јој уједно и браћа. Премда се деверима називају мужевљева браћа, долази се до закључка да је и њен будући изабраник уједно и њен брат.

Kukаvačica zakukuvala - kirales!
Zelenom lugu na suhom drugu - kirales!
Aj, to ni bila kukuvačica - kirales!
To je bila mlada nevestica - kirales!
Nevestica po gradu se šeće - kirales!
Po gradu šeće, deverke budi - kirales!
Devet deverkov koje brajenkov - kira les!
»Stante se gore, devet deverkov - kirales!
Devet deverkov koje brajenkov- kira les!
Juraj je došel, zelen naš juraj - kir ales!
Eto vam mene zelenom lugu - kirales!
Zelenom lugu na suhom drugu - kirales!

Овај родоскрвни чин на божанској равни може указивати на удуплавање рода, јер се сама свадба одвија на дугодневицу, у најдужем дану, у периоду када природа дарује својом родношћу.

Шумска уродица

Исти мотив биће запечаћен у одређеним источнословенским фитонимима, где назив за две различите биљке, шумску уродицу (melampyrum nemorosum) и дан и ноћ (viola tricolor), гласи Иван-да-Марья. Казује се да је овај цвет настао када се двоје младих заљубило и оженило, не знајући да су брат и сестра, те су се по сазнању преобратили у цвет где их претстављају његов плави и жути део. О томе сведочи и други назив за ове биљке - брат с сестрой. А бере се управо на Купалу, односно дугодневицу, и користи су у бројним магијским и видарским поступцима.

Дан и ноћ

Међутим и ова божанска свадба ће имати негативне последице, па ће и млада и младожења несретно скончати, о чему нас извештавају различите обредне песме. Овај аспект родноскрвног односа значајно је изражен у песмама које се баве обичним људима. Тада се додатно наглашава трагичност инцестуозног односа. У таквим песмама до споја долази из незнања, где по сазнавању истородности млади бивају спашени несреће. Управо такве песме проналазимо код свих словенских народа.

Овај мотив посебно је приметан на словенском југу, где ће достићи развиће у време Османске власти, када ће се услед данка у крви овакав сценарио бити више него могућ.

Škender se pohvali svomu gospodinu
da će ispejati iz Brinja divojku,
iz Brinja divojku, najlipču od grada.
Kada Škender pride na tu hladnu vodu,
on na vodi najde mlajehnu divojku.
- »Dobro budi prišla, mlajehna divojko.«
- »Dobro budi prišal, neznani junače!«
On mi ju uhiti za desnu ručicu,
tere ju on metne zad sebe na konja.
Kada oni pridu posred černe gore,
počela je mlada prigorko plakati.
- » Ostani mi s Bogom, malo Brinje gradu,
malo Brinje gradu, stari običaju!
Va tebi ostavjam moju staru majku
i dva brata mlada, a tretoga su mi Turci zarobili.
Moja mati ga je lvanušom zvala,
a Turci ga zovu Škendere vojvodo.«
- »Zaš mi toga nisi prije povidala
dokle smo mi bili bliže Brinju gradu?«
Kada Škender pride svomu gospodinu
, Škender mu se čini vele kruto tužen.
- » Če ti je Škendere da si tako tužan?
Ča tij e sestrica al verna jubčica?
« - »Ni m' ovo jubčica, neg draga sestrica!«
Gospodin mu reče:
- » Obuci ju što najlipše moreš
i daj joj pinez što najviše moreš
i pejaj ju miloj majki svojoj!«
Kada oni pridu preko Brinja grada,
njoj mi se klanjaju sve brinjske gospode,
»Ne klanjajte mi se, se brinjske gospode,
zač sem vam ja mlada uboga sirota
, od uboge majke, od uboga oca.«

Заједничко за све песме које обрађују тему родоскрнављења, било да се она одвија на божанском или људском нивоу, јесте указивање на негативан исход оваквог споја. Овај табу приметан је у готово свим људским заједницама и укорењен у самим људима као механизам еволутивне адаптације.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ, Београд, 1980
Љубиша Рајковић - „Родоскрнављење у народним песмама тимочке крајине“, Гласник етнографског музеја у Београду 45, 1981, стр. 211-224
Татьяна А. Агапкина - „Инцест“, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Марко Шкорић - „Биосоцијалне теорије инцест табуа“, Социолошки прегледи 38 /4, 2004, стр. 527-559.
Valeria B. Kolosova - "Ivan-da-marja", Pro Ethnologia, 2004, pp. 87-95.
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика: Душан Божић - Ток живота (детаљ)